Доследност кошта, чак и кад си Немачка

Овај текст говори о новонасталом положају Немачке, након финансијских „удара“ Русије и Кине. Прво да разјаснимо питање због чега је уопште настала ЕУ (раније називе и фазе остављамо по страни). После Другог светског рата творцима идеје о неопходности сарадње пре свега Француске и Немачке било је јасно да су створене две империје: САД и СССР и да су појединачно и Француска и Немачка мале да би могле да се укључе у владавину светом.

Да би се дакле остварило даље владање светом, уз постојеће империје, било је потребно направити трећу империју, а то је било могуће само окупљањем држава Европе. Полуга, алатка прављења империје је била идеологија мултинационалности, мултиконфесионалности, толеранције, изградње европског идентитета, сарадња и консензуално одлучивање, хармонизација итд.

Када смо разјаснили да је смисао у прављењу треће империје, а да је толеранција, најшире схваћена као збирни појам, само пука алатка остварења тог циља, онда овде хоћу да нагласим да су сви многоцитирани и наши и европски интелектуалци на тему згражавања због двојних стандарда у ЕУ (а „радикално“ слободоумни говоре и о тројним и иним стандардима) потпуно на погрешном трагу.

Алатка, као и свака алатка, користи се онда када даје резултате. Када не даје, одложи се и узме се нека друга. Дакле, није реч ни о какавом цинизму водећих држава ЕУ, него о непрекидно присутној унутрашњој логици постојања те политичке организације, на којој она почива. А то је владање другима. Двојни стандарди, „две или више брзина“ и остале поштапалице такође су алатке и погрешно је вредносно их одређивати. Као што никада за ашов не кажемо да је неморалан.

Усамљена Немачка

У том смислу Немачку потпуно неоправдано критикују многи унутар ЕУ као неправедну, а она само доследно истрајава на темељној идеји империје, коју није довољно само желети него се дневно мора радити у правцу који империју чини могућом. Насупрот Немачке, Француска жели да се задржи у врху утицајних, али је потпуно неспремна да финансира империјалну политику и поднесе жртве које су за то потребне.

Британија је и иначе увек окренута САД, а и у огромним је унутрашњим економским, социјалним и политичким проблемима. Италија и Шпанија потпуно деградиране кризом, Холандија довољна да себе извуче из рецесије, али без могућности да финансира било који империјални пројекат, Шведска је финансијски уздрмана кризом, а све друге државе, попут Данске и Аустрије, мале да би могле бити подршка империјалном пројекту у значајнијој мери.

Тако је Немачка остала сама у тренутку када је ЕУ изложена новој врсти удара који долази од Русије и Кине. Наиме, пројекат ЕУ је превидео да би Русија и Кина могле бити финансијски јаче – прецизније, са више расположивог капитала од ЕУ – и да би новцем могле да поткопају битне структурне односе и интересе саме ЕУ.

Када је Русија у питању, то видимо на примеру Украјине и претходно Белорусије, а још пре тога на онемогућавању гасног пројекта Набуко. Кина иде сасвим директно у трбух ЕУ, нудећи повољније услове финансирања новим чланицама ЕУ.

Обе понуде су засноване на чистој користи за партнере мерено у конкуренцији могућности које им даје ЕУ, и једино Меркелова схвата да се више причом о „вредностима и будућности“ не може парирати, него да мора да се понуди новац.

Та будућност је у источноевропским земљама очигледно потрошена и сада је позиција „ко да више“. Немачкој је Украјина иначе додатно веома важна, због тога што је она у перспективи од 30-40 година једина озбиљна додатна житница Европе. Уплив Кине је такође болан и неприхватљив зато што су управо нове државе чланице ЕУ тако структурно претходно и моделиране да или јефтино склапају производе за извоз на трећа тржишта или да, задужујући се код водећих држава ЕУ, купују њихову технологију. У оба случаја то чини важан ослонац да би ЕУ као империја уопште била одржива. Ако би сада Кина обрнула логику – баш добро што сте све те државе учинили тако темељно зависним од страног капитала, ево сада ћемо ми Кинези то исто да искористимо да би направили уплив у тржиште ЕУ (не да их ви користите за напад на друга тржишта) – онда би то пореметило читаву конструкцију. Та конструкција је и иначе пренапрегнута, о чему сам говорио у другим приликама.

Опасност за Војводину

Велики проблем је у томе што, осим Немачке, нема ко да подупре творевину која је израсла у империју (мало дефектну, али ипак). Нема сумње да ће Немачка остати доследна, питање је само да ли ће моћи да плати цену.

Десет милијарди долара кинеских пара се још и може стоички прогутати, али ако то постане добар пример, онда Кина има могућности да пласира новац довољан за 100 одсто могућности апсорбовања привреда и грађана ових држава, а то је онда, не ударац, него нокаут.

Последица на политичкој равни ће бити још оштрији став Немачке унутар ЕУ у погледу свих који неће да примене све што је потребно да би се ЕУ као империја одржала.

Ово са Украјином нама у Србији не иде у краћем временском периоду у прилог (мада нама са оваквом влашћу ништа не може ићи у прилог), зато што као, по обиму малу, алтернативу Украјини у пољопривредној производњи Немачка једино види Војводину (сасвим тачно), а то значи да ће појачати и убрзати активности ка отцепљењу Војводине.

Ако сагледамо укупна кретања, поред поменутих и Сирију и Иран, затим нови концепт Кине до 2020. године, најављену чистку глобалиста у Русији итд., онда видимо да је била потпуно тачна раније изнета тврдња да све међународне околности иду на руку стварном развоју и очувању Србије уколико одустане од ЕУ и врати се концепту пуних ингеренција националне државе.

Предуслов је да руководство Србије то хоће и да се на том путу буде доследан. А доследност, како видимо, има високу цену, чак и за Немачку.

Извор: Нови Стандард