У менгелама трансатлантске интеграције

Када је већ почело одбројавање дана до почетка самита  „Источног партнерства“ у Виљнусу,  објављена је важна новост. Украјина је, како би обезбедила своју безбедност, и  националну и економску, зауставила процес припрема за закључивање Споразума о њеном придруживању Европској унији. У одлуци Кабинета министара Украјине таква одлука је објашњена и потребом да се „детаљније“ проучи комплекс проблема који се односи на  питања евроинтеграције и правце трговинско-економских односа са Русијом и другим земљама Заједнице Независних Држава. А уосталом, The Financial Times је ту победу прогласио за „малу“ и усто је  навео  речи   Јан  Техауа, директора  америчког истраживачког центра Carnegie Europe, који јеконстатовао да ће „дугорочно гледано Русија ту победу да изгуби“.

***

Прошле недеље се напорима Брисела, који „придружује“ Украјину  Европској унији, отворено придружио Вашингтон. Игра са потписивањем и непотписивањем  споразума са ЕУ ће се, очигледно, водити до последњег дана и наставиће се и пошто се самит у Виљнусу заврши.

Крајем октобра почеле су да се назиру и контуре новог америчког сценарија за „Европу и Евроазију“. Прошле недеље у сенатском комитету САД за међународне послове одржана је дебата која је гласила „Кључни тренутак Источног партнерства: перспективе Украјине, Молдавије, Грузије, Белорусије, Јерменије и Азербајџана“.[1] Сенатори су отслушали  Викторију Нуланд, која је у септембру постављена за заменика државног секретара САД за послове Европе и Евроазије, као и извршног потпредседника Атлантског савета Дејмона Вилсона. Ако је госпођа Нуланд, док је гласно размишљала о подршци Сједињених Држава „евроинтеграцији“ постсовјетских држава  које Русија „спречава“,  показала извесну уздржаност, Дејмон Вилсон је говорио без дипломатских финеса. Његово излагање, које је приказало позицију Атлантског савета,  је следеће: Америка не може да губи време дозвољавајући да се догађаји у вези са „Источним партнерством“ сами дешавају, већ треба да  искористи преостали инструмент тог партнерства, који је одавно „потцењен“, како би се што већи број постсовјетских држава одвукао од онога, што их чека у „евроазијској ауторитарној клептократији“. САД, сматра Д. Вилсон, треба да заврше „посао“ који су започеле у Источној Европи, и то је директно повезано са улогом Америке као лидера у постизању траженог евроинтеграционог резултата. Вашингтон мора, не гледајући у Русију,  хитно да радикализује своју стратегију. Чињеницу да су Сједињене Државе до сада улагале више енергије у јачање веза са Русијом него са њеним суседима, Вилсон сматра не само за грешку, већ за „рецепт за пораз“. Циљ политике САД  је да се „европинтеграција стабилизује и да постане покретач проширења НАТО-а према Истоку“.

Дејмон Вилсон је америчким сенаторима буквално убацио сажвакану мисао да иницијатива „Источно партнерство“ и настављање проширења НАТО-а не морају баш увек да се поклопе, али да су оба неопходна због заједничког јачања исто онако, како су НАТО и проширење Европске уније допуњавали једно друго у периоду одмах после завршетка хладног рата. „У Украјини таква политика значи интензификацију војне сарадње, продубљивање веза међу обавештајним службама, припрему терена за дугорочан утицај на безбедносне структуре које су у стању и да приближе, и да компромитују европску будућност Украјине. То такође значи подршку украјинским напорима да обезбеди своју поузданост у односу на снабдевеност енергентима и  заштиту њеног суверенитета и територијалне целовитости, заједно са Кримом“, – подвукао је представник Атлантског савета.[2]

У свом обраћању Сенату САД Дејмон Вилсон није заобишао ни Грузију и Молдавију,  јер њихово потписивање споразума о придруживању Европској унији остаје на дневном реду самита у Виљнусу.  Он је позвао Сједињене Државе да потврде обећање о пријему Грузије у НАТО и да се одлучно  умешају у догађаје у Придњестровљу.

Говор Д.Вилсона у Сенату САД не представља његово приватно мишљење. Радикалну стратегију „проширења“ Евроатлантског простора  на исток Евроазије Стејтдепартмент врши у пракси. Симболично је да је свој први јавни наступ на месту заменика државног секретара САД Викторија Нуланд направила у Атлантском савету, тј. у центру стратешких идеја НАТО-а. Каријера овог новог руководиоца „за послове са Европом и Евроазијом“ се тесно преплиће са основним ставовима о растурању СССР-а. Вероватно се ново постављење Викторије Нуланд темељи на прорачуну да та жена чврстог мушког става,  која се осмехује  јер зна све о начинима како се користи  „снага памети“, може да  на „Великој шаховској табли“    допринесе новим успесима „глобалне доминације САД“.

Идеју о „придруживању“  Европској унији  шест постсовјетских држава (Украјине, Молдавије, Грузије, Белорусије, Јерменије и Азербајџана)   разматрају они који су уиме Пољске и Шведске покренули план „Источног партнерства“ који треба да послужи  као међуетапа даље „балканизације“ постсовјетског геополитичког простора и наднационалне потчињености  „јединствене Европе“. Исправљајући старе планове „похода на Исток“ чују се химне англосаксонске „искључивости“, а изнад тога из све снаге хучи-бучи  нова грандиозна идеја коју су назвали „Трансатлантски трговински и инвестициони простор“…

О практичним  питањима  „нових правила игре“  дискутује се у Лондону, међу англосаксонцима. Затворена дискусија која је недавно вођена, а односила се на „превазилажење препрека“ које се могу појавити при формирању Трансатлантског партнерства, (организовали су је Фонд Дитчли и Британско-америчка парламентарна група), омогућује да се добије извесна представа о томе како се формира глобални дневни ред и како се доносе судбоносне глобалне одлуке. Дискусију је отворио бивши генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон  код кога је Викторија Нуланд почињала своје успињање степеницима каријере.  Дискутовано је о питањима која су у овом тренутку  за Европу врло актуелна, на пример о приближавању стандарда Европе и Америке по питањима коришћења хормона у исхрани домаћих животиња или коришћења генетски-модификованих производа  и могући отпор Европљана у томе. Дискутовано је и о питањима заштите осетљивих информација, принципијелан за „осталу“ Европу после Сноуденових разоткривања; истина, ни британска, ни америчка страна нису узеле у обзир да ће то питање да буде од битне важности зато што  су прећутни договори у вези с тим већ постигнути. Претпоставља се да ће исто такви „прећутни договори“  помоћи да се у Конгресу САД превазиђе могући отпор ратификовању споразума о Трансатлантском партнерству. Нови амбасадор САД   у Великој Британији Метју Барзун је британске лордове убедио да „Конгрес неће да представља проблем“, као и да је „Сједињеним Државама тај споразум  потребан исто онолико, колико је  потребан и Европској унији“.

Ни Викторија Нуланд   за свој први наступ у Атлантском савету није случајно изабрала узвишено-програмску тему „Трансатлантска ренесанса: обезбедимо нашу заједничку будућност“,    јер  она  никако не говори само о „мини-интеграцији“ у оквиру „Источног партнерства“. Пре треба рећи да се ради о проблему који представља тактички план, јер суштину теме представља    евроинтеграција дела постсовјетског простора.  Стратешка идеја која је уоквирена у назив „Обамина доктрина“  усмерена је према трансатлантској  интеграцији („Трансатланско трговинско и инвестиционо партнерство“)  и повезана је са планом увођења режима слободне трговине између Старог и Новог Света. Ето ту идеју и треба да прода госпођа Нуланд  – нови тутор  „за послове Европе и Евроазије“  у Стејтдепартменту – прогласивши   „Обамину доктрину“   за „златни стандард“ отварања тржишта и економског раста.

Војно усмерење Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства   је очигледно – зато је тај пројекат   одмах назван  „економски НАТО“.  У њему  се  посебан значај даје Источној Европи. Зато је ради координације рада Вишеградске четворке (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска) на састанку   министара  те групе,  у оквиру програма  „Источно партнерство“,  недавно   учествовала и  Викторија Нуланд. И Турска је била учесница састанка. Дискутовано је о плановима за оснивање војних формација под пољском командом, које би биле паралелне снагама НАТО-а. Рекло би се да  то представља својеврстан мини-Варшавски споразум, само без Русије.

Намера  је да се плановима Вишеградске четворке прикључи и Украјина.  У новембру је  Кијев, у који је Викторија Нуланд допутовала носећи  писмо  Џона Керија,   посетио и помоћник генералног секретара НАТО-а Т. Стаматопулос, који је учествовао у дискусији са украјинским војним (лицима)   врхом  на тему „Украјина, земље Вишеградске групе и НАТО: заједничко коришћење постојећих механизама и инструмената за јачање регионалне безбедности“.

Како, гледајући на то, изгледа привремено обустављена, али не и сасвим укинута припрема Украјине за потписивање Споразума о њеном придруживању   Европској унији и зони слободне трговине? Поставља се још једно питање: о каквој то слободи трговине са Европском унијом се Украјина спрема да потпише споразум, ако ће сви технички прописи Европске уније и САД да се мењају у зависности од захтева Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства?

Овогодишња јесен је побила све рекорде по броју извештаја, економског истраживања и социолошких анкета који се баве проблемима финансијске и хуманитарне кризе у које је потонула Европа. У оном истом  Виљнусу, у коме је 28. и 29. новембра одржан самит „Источног партнерства“ недавно су  на конференцији  Европског социјално-економског комитета објављени импресивни подаци о томе како се у њој живи. Како процењује Европска комисија – око 84 милиона људи у Европи живи испод црте сиромаштва, а процес изласка из те кризе, како то сматра Европска комисија, може да траје десетак година. Има неких који мисле да  је приказана  ублажена цифра. Према подацима међународне хуманитарне агенције Oxfam испод границе сиромаштва у Европи већ сада живи  преко 120 милиона људи, а уколико се настави спровођење строге буџетске дисциплине у економији на којој Европска унија и Међународни монетарни фонд инсистирају, маса европских сиромаха ће се до 2025.године повећати за нових 15 – 25 милиона људи. 

Паметно је учити се на поукама  смањења социјалних трошкова које је на захтев ММФ-а вршено осамдесетих и деведесетих година прошлог века у Латинској Америци, Југоисточној Азији и Африци, каже се  у извештају  Oxfam-а. Уместо обећаног процвата, тим земљама су требале десетине година како би се колико-толико приближиле стандарду којим су живеле пре настанка кризе. Европљанима, претпостављају експерти, да би се вратили стандарду којим су живели до 2008.године, тј. пре него што се јавила криза, требаће најмање четврт века. Корен проблема експерти виде у политици финансијских институција ЕУ и ММФ-а, које су у периоду после Другог светског рата створиле пораст социјалне неравноправности који нема  преседана. У том извештају је убедљиво приказано да агресивна политика секвестра социјалних расхода представља један од главних узрока    осиромашења и социјалног раслојавања европског становништва.

Проширење сфере евроинтеграције на трансатлантски простор, који предлаже наднационални центар моћи, многе у Европи озбиљно узнемирује.   Више се не ради   о придруживању Украјине, Молдавије, Грузије Европској унији (која за то неће плаћати), већ о томе да је сачињен глобални интеграциони пројекат, који ће Европљани морати да плаћају. Идеја о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству, односно планови за интеграцију Старог и Новог света, како то предвиђа „доктрина Обаме“, чак и бриселске бирократе, који су итекако искусни, тера на узнемиреност. .. Од пре извесног времена европски медији су почели да се шарене од наслова који у ствари представљају питања „Европа у рукама „великог бизниса“?“, „Да ли то Европа одбија  суверенитет који се  односи на законодавна питања?, „Да ли ће Европска унија успети да сачува снагу за доношење још строжих заштитних мера?“

Крајем октобра  је потписан споразум о слободној трговини између Европске уније и Канаде, а   очекују се и  споразуми Европске уније са Јапаном и САД. Како пишу Les Coulisses de Bruxelles, „мени тог документа који називају споразумом „најновије генерације“ је много обилнији, него што су то обични споразуми.“ Он не само да одређује нов режим контроле   царињења  и уноси ограничења  у трговину, већ у различитим сферама  националног законодавства  укида   цео низ важних одредби. По мишљењу Les Coulisses de Bruxelles  највише узнемирености изазива  регламентација различитих права државних и корпоративних субјеката у међународним економским односима. Пракса Светске трговинске организације је да се, када се интерпретација ове или оне тачке њених прописа не поклапа, жалба  подноси независној арбитражи, а не арбитражама земаља које су потписале документ; због тога у њој постоји специјални орган за разрешавање несугласица. Споразум „најновије генерације“ ту праксу онемогућује, јер предубоко задире у националну законодавну праксу – у сферу права за очување природе, регулисања прехрамбене безбедности и других. Тако ће, на пример, уколико се   законодавство државе промени у односу на оно, што је фиксирано у споразуму, држава морати   да одговара пред судом. На пример, то би се десило уколико би Европска унија решила  да ипак сасвим забрани увоз америчких генетски-модификованих производа.

Још више узнемирујућим Европљани сматрају чињеницу да, према одредбама споразума који су потписали САД и Канада, право обраћања арбитражи добијају не само државе, већ и приватне компаније, како то предвиђа Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA). Тако је, на основу прописа NAFTA,америчка компанија Lone Pine Resources.Inc тужила  владу Канаде зато што је њена провинција Квебек  ставила   мораторијум на  експлоатацију шкриљчаног гаса у свом приобаљу, јер  она штети по човековој околини. Од Канаде  се захтевају огромни новчани износи као компензација за трошкове које је наведена компанија (како тврде) већ имала при освајању приобаља. Држави (мисли се на Канаду) постаје све теже да исправи грешке које је сама направила у претходном периоду, као и да сузбије масовне протесте становништва. Тек сада Европљани почињу озбиљније да схватају смисао упозорења које се крије у томе. Јер:  у оквиру Трансатлантског трговинског и  инвестиционог партнерства  корист за корпорације и штетна приватна иницијатива прете да однесу потпуну победу над здравим друштвеним интересима.

___________________________________

Извор: Фонд Стратешке културе