Прича о пријатељима

Једном давно, пре много, много година, два су Вучића, који су у родном Бугојну били људи „газде, капиталисти“ (како данас пише на једном сајту о пореклу знаменитих породица), одлучили су да отпутују у Русију. Званична верзија каже да су на пут пошли срећни и задовољни, предомислили се код Добоја, баталили пут али остали верни својој дубокој наклоности према великој мајци свих Словена, православној царевини, која истина у то време није била ништа од набројаног. Постоји међутим и друга, мање позната верзија, према којој је њихов повратак од Добоја до Бугојна трајао шест година и како су уверени да се православна, славјанска, матушка налази на истоку, а непрекидно у добром расположењу у каквом су напустили родно место, уствари стигли до Арабијског полуострва. Тако су ти наши, Марко и Матео Поло, забуном (а зар није тако путовао и Колумбо) Српству открили један нови Свет.

Велика географска открића, по правлу тек у каснијим временима добију своје песнике и научнике. Српско, или што би калифа Николић рекао „босанско“, откриће Арабије и њених бисерних емирата, опевао је тек касније велики народно-дечији бард Бранко Миличевић ел’ Коцкица. У своме епу о српском освајању Арабије он је испевао и следеће стихове:
„… тамо су куће од чоколаде,
прозори су од мармеладе“.
И да ја на овоме месту не препричавам Ал’ Коцкицин еп…

Тамо у емиратима Вучићи су наишли на грађански рат. У тој феудалној анархији помогли су праву страну и, сасвим логично, задужили владајућу династију ове пребогате државе. Зато, кад је код нас коначно победила правда, а на чело дошао модератор Југоистичне Европе, највећи овдашњи владар после Броза и најуспешнији борац против организованог криминала после Бетмена – иначе потомак ових наших Вучића – било је логично да за напаћену земљу, ако не за себе, потражи помоћ од оних који имају… Тако је у Београд слетео пребогати шеик Абдулах, иначе пријатељ и „брат“ садашњег нашег Великог везира Александра бин Вучића. И Арабија је помогла Србистан. Те милијарду долара кредита -који је „практично поклон“; те компанија летећих ћилимова, те плантаже урми… Србија је процветала! Али то није све… Била је потребна помоћ и немачком шефу дипломатије, па је и за њега бин Вучић изјавио да му је пријатељ. Истина, нови пријатељ је изгубио изборе, али касно се јавио, следећи пут ће свакако успети да се зацари у далекој и негостољубивој, али пријатељској Немачкој.

А тек у региону… чудотворни бин Вучић показао је своје несебичне вештине и необичне способности. Прво је помогао нашем подстанару Али Хашиму да скући своју кућицу. Било је ту неких нерешених власничко-имовинских питања, али бин Вучић је загрмео: „Дајте нам само 45 минута…“ довикнуо је општинској комисији, „… и најурићу из моје породице све оне који тврде да нам је брат Али Хашим узео два квадрата кухиње и купатила… Посебно ме нервира онај будаласти теча који говори да му је преуређењем своје мале хацијенде бата Хаши заузео место на коме спава !“ Ово је време празника, време интеграција… бин Вучић би подстанару, а сада већ и комшији, пријатељу, брату (ако може то да буде неком тамо шеику или бундесминистеру, што не би могао и човеку са којим дели небо под којим живи) дао бубрег, два метра вене, жучну кесу, плућну марамицу… дао би му, сигурно је то, и срце … само кад би га имао.

И ево најновије пожртвованости српског великог везира. Долази нам у посету наш драги рођак и комшија, деспот суседног Карадага. Он је тамо на престолу већ много деценија. Гази своје поданике, крши права Србистанаца, продао се „богу“ Дагону, а на „праву веру похулио“… Али шта је то у односу на другарство… Какав је значај свега тога, када се стари деспот у време наших претходних немира нашао на страни Бин Вучића и помогао садашњег србистанског калифа – на исти онај начин на који су древни Вучићи некада давно помогли исправну страну међу браћом Емираћанима. Карадашки деспот сада има великих мука. Народ га никада није много волео, а сада га неће ни на намештеним изборима! Странци-подлаци нису захвални као српски велики везир… Остаје само једно: да карадашки деспот, остарели антихришћански господин преостао из средњовековне тмине, дође до стонога града Београда, где ће му његови некадашњи штићеници, одати пошту и плезир и тако обесхрабрити све оне који о њему кажу све како јесте – дакле све најгоре.

И, размишљао је, Бин Вучић, шта да каже о деспоту карадашком. Хтео је да каже како је слободумник, али на новокарадашком језику та је наша стара именица синоним са „малоумник“, па би неко злонамеран могао да је протумачи као увреду. Мислио је да спомене како је реч о „великом пријатељу“, али онда се досетио како је Али Хашиму Мили Деспот већи пријатељ него било ком Србистанцу. Досетио се да спомене Европу и европске вредности, али је, разуме се, знао да деспот поседује веће и пребројивије вредности. Коначно му је пало на памет – свима користи, никоме не шкоди – споменуће Емираћане. Заборавимо прошлост – разумеће емиратски шеик. Бин Вучић рече тада како је за емиратске урме, летеће ћилиме и кредите (који су заправо поклони) уствари заслужан деспот Карадага!

Какав је Бин Вучић политички визионар и страначки хуманиста… балкански Аун Сан Су Ћи.

Извор: Напредни Клуб