Успон и пад Крстимира Пантића или и смена и оставка

Вест: Крстимир Пантић, градоначелник северне Митровице, поднео оставку на место заменика директора Канцеларије за КиМ а Оливера Ивановића назвао заступником албанских интереса.

„Избори на КиМ били су велика превара у режији међународне заједнице“, поручује резигнирани Пантић пошто је једног дана устао, умио се, размислио о неким стварима и узнемирило га је необично откриће. Запањујуће, на изборном материјалу је – пошто је исти предат – освануо налепљен грб и писало је “Република Косово”. Затим је Крстимир Пантић открио да се тај уклети симбол није појавио само „код њега“ него и у другим општинама на Северу. И не само то. Открио је и да од представника ЕУ стижу „непристојне понуде“ које се односе на формирање скупштина општина на северу Косова и Метохије.

Решен, тог дана када је устао и схватио ствари, Крстимир је Пантић рекао (и душу своју спасио): не, не и не! Не издаји. Не Косову које није српско. Не Оливеру Ивановићу и Слободану Петровићу, који кују паклене планове. Не вољеном шефу Александру Вулину.

Новинари, свикли на овакве обзнане, пренели су Пантићевих неколико „не“ и нису се, а и зашто би кад ствар одавно није занимљива, запитали како то да Пантић није схватио ствари око Бриселског споразума, шта га је то посебно изненадило када је открио да је у плану (а и касни се с том реализацијом) формирање те „непристојне“ заједнице српских општина на северу Косова као ни какве све то заједно има везе с Ивановићем те Петровићем.

А шта се заправо десило тог дана када је Пантић устао и сигурна корака отишао на седницу, немајући намеру да даје оставку, лиши се (што из ове оставке произлази) места градоначелника, ували се у проблем с повериоцима којима – као обичан грађанин – неће моћи да врати новац, суочи се са разочараним пријатељицама међу којима једној чак ни посао није успео да сачува, подјури га Адријана Хоџић и с правом изигране сараднице пита: „Шта уради с гласовима које сам ти дала?“ А и где се загуби обећано место шефа Канцеларије за мањине?

Пантић није дао оставку самоиницијативно, него на предлог (онај који се не одбија) шефа Канцеларије за КиМ. Навешћемо неколико разлога за које поуздано знамо да су тачни, а бројне (нажалост и на штету текста, забавније) гласине ћемо прескочити и себично задржати за себе.

Пантић није спроводио политику Београда, први разлог. Пантић је био јако љут на Александра Вулина који је, на дан када када је одржавана седница о констуисању општина, овај поделио станове које је Пантић обећао својим људима, међу којима и понеком повериоцу.

Још нешто је наљутило Пантића, човека простодушног и који не схвата те финесе око власти, него воли моћ и да га чува српска жандармерија од српског народа који га је својевољно (уз помоћ те жандармерије) изабрао. Наиме, остао је без обезбеђења.

На све то Вулин, човек без осећаја за интимне проблеме својих сарадника, допустио је да извесна Данијела Вујичић (Пантићу веома битна) буде смењена. Нису, испоставило се, преносили информације са састанака са Жбогаром, тајно су се виђали с њим, човек није знао да се радило о тајним састанцима, излануо се – и ето ти сад. Испостави се да је Крстимир нелојалан Вулину односно Републици Србији, то јест Косову.

Као неформалан тип који воли провод и друштво, Крстимир је Пантић отворио дискотеку. Ово већ нема везе са сменом којој тепају да је оставка, него са оним, горепоменутим, повериоцима. Дискотеку је градио предузимач Албанац Н. С. на „дођем ти“. „Дођем ти“ је требало да буде реализовано чим Крстимир распише тендер за изградњу аутобуске станице на месту негдашње железничке.

Ето, то би били прави разлози ове смене, тј назовиоставке.

Разлога за бригу око тога ко ће бити нови градоначелник северне Митровице Пантић нема. Разлог указивања на опасност да министар за локалну самоуправу Слободан Петровић намести да ово место добије Оливер Ивановић је хватање за сламку у води старе реторике, оне из доба када је Крста био патриота и постао, као такав, запажен у време барикада.

Разлога за бригу овај бивши патриота свакако има – али они не леже у питањима која брину грађане Митровице и севера Косова попут оних егзистенцијалог типа: „хоће ли бити нових избора“, „ко ће бити на месту привремене градске управе“, „хоћемо ли имати последице због тога што су сви рокови пробијени“, и томе слично.

Једна брига брине Крстимира Пантића од када се пробудио дан после театралне оставке коју је одиграо – мора се признати – одлично, и почео да размишља камо даље. Да зове Јоргованку Табаковић, не иде. Јесте да су у родбинским везама, али онај Вулин је био много љут, а тај је сад за питања Косова, а не Јоргованка. Да проба да се бави финансијама, можда у посланике да оде – неће га примити, бар не сад. Да се врати он на онај брод што тоне (нема сад ситничарења, брод је брод, па и кад тоне), па да проба опет да узвикује патриотске пароле? Неће га, чини се, ни тамо. А онда и ти повериоци. Једна брига, завртело се човеку у глави и није за судити му што прича којешта, једна брига, али на стотине ситних комадића распарчана. Као мозаик где се час укаже лице оне Адријане, аветиње којој је свашта обећао; час оног албанског грађевинског предузетника (ђаво га однео); обезбеђења нигде; грађани – сад му се чини – доста непријатељски настројени, кажу: „Море Албанца за градоначелника, само овог да макну“.

„И где ће сад Крста“, пита се Пантић говорећи о себи у трећем лицу као сви важни људи, важнији од преговора, судбине Севера, будућности Митровице… „Шта је то сад важно“, мисли се он, и то се види у изјавама које малициозни називају небулозним, „шта је важно ако мене нема да владам овим градом?“

Куд ће, шта ће? Назад у патриоте. Као и сви кад их издајници разочарају, па се напрасно сете крупних речи и других гломазних конструкција, свих својих непријатеља и осталих превараната.

А можда се и смилују, само да прође неко време. Нека не паничи Крста, за такве као он увек се нађе неко месташце. С почетка скромно а после… ко зна?

Извор: Балкан Магазин