Јунак нашег доба или портрет одликованог

Чак је и Крстимир Пантић, ревносни спроводилац противсрпских и противкосовских одлука владајуће београдске тројке (Николић-Дачић-Вучић) устао против безобразлука Александра Вулина, који га је приморавао да заклетву полаже по Тачијевем назови законима, и тако пљуне на оно мало Србије што је остало у Косовској Митровици.

Али ово неће бити текст о Пантићу и Вулину (уосталом, можда су се договорили да градоначелник окупиране Митровице буде неки стари мутивода и слуга НАТО Србадије у Београду, рецимо Оливер Ивановић). Ово је, по ко зна који пут, текст о врху СПЦ, који је изгубио све критеријуме вођења србске хришћанске политике и претворио се у церемонијални сервис властодржаца, што у овој и оваквој мери није био чак ни за време Јосипа Броза (сетимо се да је патријарх Герман одбио у оно време да потпише петицију за давање Нобелове награде самозваном маршалу). Зато ћемо, да бисмо показали докле је дошао врх СПЦ у свом лутању кренути од Вулина, који је од јесени 2013. године, скупа са својом бриселоусложном Канцеларијом, носилац синодског Ордена Светог Саве.

КОЈИ ВУЛИН НИЈЕ ОДЛИКОВАН? У интервјуу који је пре више од четири године дао недељнику Печат (50/2009) Александар Вулин, челник Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије и у име те исте Канцеларије носилац ордена Светог Саве, био је гласан и јасан: “Наш једини циљ је Србија, а не ЕУ“ (1, 20).

Када је Међународни суд правде на смушено питање тадићевске власти донео неповољну пресуду о статусу Космета, Вулин је предлагао низ мера за останак Косова у Србији, почев од увођења „динара за Косово“, преко права на бесплатно студирање свих Срба из јужне покрајине на било ком нашем Универзитету, до прекида свих привредних веза са оним западним фирмама које отимају имовину државе Србије на окупираним просторима. Поручио је: “Ако се заиста не промени ништа, и ако се у Србији лакше мењају њене границе, уставно уређење, политика и географија од оних који је воде, онда је процес опадања незаустављив и коначан, а нада изгубљена“ (2,16). После свог присуства на србским барикадама на Северу Космета 2011, Вулин је сматрао да су сви позвани да као један стану уз своје сународнике који бране Устав Србије, боре се против НАТО окупације и шиптарског зулума. Тада је тражио доследно поштовање Резолуције 1244 УН и повратак наше војске и полиције на окупирани део територије србске државе. Политику Бориса Тадића и његове власти звао је „подлом и лажљивом“ (3,15). Предлажући наставак борбе, указао је на неопходност храбрости: “Историјски народи се разликују од неисторијских јер не одустају од себе самих зато што прилике тренутно нису повољне. Историјски народи верују у себе, неисторијски у своје противнике“ (исто, 14). Вулин је био и одлучан борац против НАТО: “Потпис за НАТО пакт је потпис за својевољни улазак у НАТО и приватни светски рат који Брисел фактички води у три државе света, не рачунајући окупацију Косова и Метохије“ (4,8).

Када је СПС кадар, председница Скупштине у доба тадићократије, Славица Ђукић Дејановић рекла да избори на Косову у мају 2012. можда неће бити расписани, Вулин је опет ошинуо, упозоравајући на страховиту самовољу власти: “А, када се једном осети безобална слобода апсолутне и законом неспутане власти, зашто би се стало само на локалним изборима на Космету. Можда би и парламентарни, покрајински и председнички избори могли постати ствар политичке воље. Власт у Србији тако и схвата своју улогу, као носиоца сваке моћи и нема тог парчета папира који може бити вреднији од власти саме“.

Грдио је Вулин Уставни суд Србије који се „годинама не изјашњава о уставности Статута Војводине“ (6,13). Оптуживао је властодршце да 2011. нису спровели попис на Космету тврдећи да нису пописали Србе да би се лакше ослободили ове покрајине. Указивао је на то да Тадић и његови коалициони партнери сатанизују вође Срба са Севера да би се обрачунали с њима: “Од како су Срби одбили да се уклоне са барикада и одбили да пристану да промене реалност по којој су они незаобилазан фактор у решавању косметског питања, власт у Београду упорно покушава да њиховим вођама оспори легитимитет и представи их као уцењиваче и узурпаторе (…) Уместо да Србима на Космету Влада омогући да бирају и буду бирани, да учествују у преговарачким тимовима као равноправан део, са правом гласа, Влада им поручује да је њихов живот политичко питање које не штити закон, већ воља владара“ (исто). Пред саме изборе 2012. обећавао је: “Да протерамо стране војнике са Космета, не можемо, али можемо да не преговарамо са албанским злочинцима попут Хашима Тачија и да поништимо противуставне споразуме са Приштином које су потописали представници Београда. Морамо се борити за опстанак Космета у саставу Србије и да поштујемо Устав. (…) Можемо да гарантујемо да српска Жандармерија не бије Србе на барикадама“ (7, 23).

Док је овако говорио, Александар Вулин није добио орден Светог Саве од поглавара СПЦ.

КОЈИ ЈЕ ВУЛИН ОДЛИКОВАН? Наравно, ако није одликован онај “стари” Вулин, који је тражио да се противуставни споразуми Тадићевог Београда с Тачијевом Приштином пониште, одликован је овај „нови“, у мају 2013. постављен на чело противуставног Одбора за имплементацију бриселског споразума, постигнутог са злочинцем Хашимом Тачијем, за кога је тај исти Вулин говорио да с њим никада не сме преговарати. Одликован је „нови“ Вулин, који је свим силама, противуставним и антидемократским, настојао да Србе са Космета натера да изађу на окупаторске изборе.

Вулин је одликован на предлог владике Теодосија зато што је, као представник Владе Србије, помагао обнову призренског конака у Високим Дечанима, пружио подршку извесним повратницима (колико их ли је?) и обнову објеката СПЦ на Косову. Одликовани је рекао да ће материјална помоћ и даље бити упућивана, као и да СПЦ и Влада имају исти циљ: очито не да Косово буде у саставу Србије и под њеним Уставом, него да „Срби у покрајини живе боље, да их буде више, да живот овде буде цивилизованији и вреднији“ (7). Истовремено, патријарх Иринеј је одликовао и представника ЕУ на Косову Самуела Жбогара, Амбасаду Краљевине Норвешке (која је, међу првима признала независност НАТО монструма), као и бившег норвешког амбасадора у Приштини Свере Јохана Квалеа.

То је исти онај патријарх који је, не тако давно, изјавио: “Признавање је за нас потпуно стран појам. Не долази у обзир ма какво признање, као и некаква деоба (Косова) (…) Садашње стање на Косову и Метохији је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно. (…) Косово је било и мора остати наше. (…) Желе да нам униште трагове, да не оставимо ништа иза себе, а то све пред очима и са благословом културне Европе“ (8,3). У исти мах, то је патријарх који је Србе са Космета, на Покров Мајке Божје, 14. октобра 2013, пред њеном чудотворном иконом Пећком, у Пећкој патријаршији, у присуству овде поменутог Вулина, позвао да изађу на изборе крволока и убице Хашима Тачија.

ГДЕ ЈЕ ВУЛИН ОДЛИКОВАН? Вулин је одликован у једној од највећих светиња Србске Цркве манастиру Високи Дечани, поред моштију Светог краља Стефана Дечанског. Дечани у Метохији су одувек били символ борбе за слободу Старе Србије: краљ Никола, велики владар србске Црне Горе, унео их је у химну своје државе Онамо, намо, назвавши их „Дечанима светим“ у којима „молитва присваја рај“. Света Евгенија (супруга Светог великомученика Лазара Косовског Милица) оставила је у манастиру две огромне воштанице да их запали онај србски владар који ослободи – „освети“ Косово. То је учинио краљ Александар, потомак бесмртног вожда Карађорђа и человођа србске војске у ослободилачким ратовима 1912-1918.

Међутим, Високи Дечани су од 2005, захваљујући својој управи (епископ Теодосије и архимандрит Сава Јањић) постали средиште у најмању руку необичне борбе против настојања тадашњег владике рашко-призренског Артемија да Срби са Космета остану у Србији и да никад не признају НАТО-арбанашку квазидржаву (9). У Дечанима су са извесном еуфоријом примани сви непријатељи србских права на Космету – од Џозефа Бајдена 2009. године до Атифете Јахјага 2013. године.

Ту, у Дечанима, почетком 2012. бивши председник Србије Борис Тадић, дао интервју у коме је у свом опуштеном цоол стилу испричао један „програмски виц“, којим пред странцима објашњава какви су Срби: “У Бриселу праве експеримент с мишевима: како реагују кад пију вотку, виски, коњак и шљивовицу. Ови који су пили коњак, одали су се раскалашности, јурили су мишице по кавезу, плесали. Ови који су се напили вискија, били су мамурни и агресивни, ови с вотком су били равни као патос и нису могли да се макну даље. А ови што су се напили шљивовице изазвали су велико изненађење међу научницима. Они су се ухватили за решетке кавеза и почели да вичу ‘мац-мац!’ И ја сам тај виц рекао негде да ћу испричати у јавности као најбољу карактерологију нашег народа. И шта мислите како ће реаговати ваши читаоци? Деведесет одсто ће бити срећно, што ме највише брине. То је 27. март, то је 1999, то је и сад ово са ЕУ. Све време је ‘мац-мац!“ (10,24).

У Високим Дечанима пред владиком Теодосијем и архимандритом Савом Јањићем Борис Тадић је исказао кључну жељу свих домаћих слугу Империје: да Срби порекну 27. март 1941, кад су рекли не Хитлеру и да се одрекну 1999, кад су пружили отпор НАТО. Они треба да постану покисли мишеви, спремни да кукавички беже у рупу кад год се појави мачка из Вашингтона и Брисела.

У тим и таквим контраиницијатичким просторима створеним дејством садашње манастирске управе (свакако не у светом хронтопу Високих Дечана Краља Дечанског) одликован је Александар Вулин, десна рука Александра Вучића, спремна да заувек угаси свећу коју је овде у име царице Милице запалио краљ Александар. Али то ником није пошло за руком, па неће ни њима ни њиховим налогодавцима. Жив је Бог и жива ће бити душа наша.

Србска Нова 2014. година

_________

Упутнице:

1. Александар Вулин: Власт подстиче комадање наше земље, Печат, 13. фебруар 2009.

2. Александар Вулин: Како помоћи Србима на Космету / Дан после кога ништа не би требало да остане исто, Печат, 125/2010.

3. Александар Вулин: Србија је Косово!, Печат, 177/2011.

4. Александар Вулин: Србија и НАТО, Сведок, 21. јун 2011.

5. Александар Вулин: Избори на Космету: законско право или воља владара?, Печат, 202/2012.

6. Александар Вулин: Не можемо да мењамо Србију ако све остане исто, Печат, 214/2012.

7. www.vesti-online.com/Вести/Србија/…/Вулин-Црква-и-дрзава-на-истом-пут…‎

8. Патријарх српски Иринеј: Окупација неће трајати вечно, Печат, 260/2013.

9. Видети отворено писмо потписника ових редова архимандриту дечанском Сави (Јањићу): borbazaveru.info/content/view/6240/1/‎

10. Борис Тадић: Ђинђићевом методом решавам проблем Косова, Недељник, 11. јануар 201

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Јунак нашег доба или портрет одликованог