Гротеска

То је карикатура, али не баш смешна, више злокобна и застрашујућа, она не полаже рачун ни могућем, ни прихватљивом, нити схватљивом. Гротеска је реч која најбоље описује ситуацију (ситуација је еуфемизам за неприродну појаву, непогоду) у држави Србији.

Након хапшења (најављеног, као што је то био случај и са импресивном акцијом Гром, када се наркодилерима јавило путем новина да тог дана не шеткају улицама) осумњичених за убиство новинара Ћурувије, имали смо прилике слушати говор где нам је ППВ објаснио да је он сам на свету и да није подржан од стране тајкуна и осталих непријатеља, мада ће наставити да се бори против криминалаца, убица, али и лажи попут оне коју је пустио Курир (да је српске дечаке у Пећи пре петнаест година убила служба МИ6) или Албанци.

Можда се гледаоцима учинило, али деловало је као да ППВ мисли да су дечаке убили, далеко било, Срби и да је то та страшна ствар с којом ћемо морати да се суочимо. Можемо да се згрозимо над податком да је ову „истину“ о убиствима у Пећи разоткрио Вук Драшковић. Можемо и да плачемо замишљајући како овај „непроцесуирани четник“ који је слао децу преко Дрине (не на излете и не своју децу) сада без икаквих доказа износи тврдње на штету већ ионако слабих и за све кривих Срба када је Косово у питању.

Човек који је један од својих романа (Судија) започео причом о богињи правде чије су очи везане, сада постаје, цинично, жртва ове фигуре. Није још добио прилику да за живота одговара за разне мртве дечаке, од оних које је слао у Зворник до вређања ових побијених на Косову које користи машући крупним речима, а без доказа, и то – ово је још морбидније – ставља у руке онога с чијом је првобитном странком и започео своје политиковање. Сада се обојица успешно боре против преосталих Срба.

Зашто је грозно што ППВ препричава оптужбе на рачун Срба а које доноси овај човек, знаће свако ко се сећа ко су били, шта су ова двојица говорили, шта чинили и ни за шта одговарали. Они су парадигма оног Вуковог о богињи правде везаних очију.

Вратимо се главом у Србију ПеПеВеу. Било је и скандалознијих оптужби и изјава без покрића, можда ППВ није најгори на свету, али да се чудно понаша – чудно се понаша. Његови говори, па нека су и део предизборне кампање, плаше грађане. Ако је то циљ, свака част ППВ, али зашто? Ако је циљ имати сву власт у Србији, добро, било је и већих мегаломана а и држава којима су владали којекакви лудаци. Нећу да кажем да је такав ППВ, хоћу да кажем да његово понашање збуњује. Он прети плачним гласом. То плаши јер је гротескно, то јест неприродно. Он се понаша као да је сам у свом рату за бољу Србију док је заправо власт у његовим рукама: од бивших дебеоваца који се послушно одазивају на позиве и чекају хапшења за убиства, преко садашње параполиције, која бије људе током избора по мањим местима, па до свих медија у Србији који су постали као један велики медиј чија је једина сврха да прати и хвали потезе ППВ.

Плаше изјаве, плаше колумне пуне похвала, плаши тишина, плаши метод који је употребљен да би се амортизовао сваки евентуални отпор на Косову јер је отпор у овом тренутку непожељан. Не плаши тај недостатак отпора једне уморне шачице људи. Плаши метод којим се ППВ и његови људи служе. Оно што је добро, ма како звучало, јесте то што је овај метод потпуно деидеологизован, што је новост. Огољени метод без идеолошког оправдања, метод метода ради нескривен иза имена богова и идеја, остаје да стоји – језив али сам – као она гротеска с почетка, свету неприпадајућа, преувеличана, грозна, смешна, али која тера на онај смех који је више хистерично лице страха него што је то смех који има икакве везе с безбрижним. Језив али сам, овај метод који историја препознаје као пратиљу разних „изама“ сада стоји изложен, видљив, тако огољен у свој својој ружноћи, али и бесмислу. Машина за производњу страха и јачање власти која је утолико провиднија колико је дубље лишена сваког садржаја какво је оно питање „зашто је за мене добро да је овај човек на власти?“ Може да плаши и очигледност тога да одговора на ово есенцијално питање нема. Може да плаши и несклад где с једне стране имате то застрашујуће немање садржаја а, с друге, гомилу полторона и тапшача и новостечених обожавалаца овог ничега.

Плаши и спрдња с убијеним човеком о којем дан пре хапшења прича Ромић код Марића, знајући да ће бити ухапшен, “мртав хладан” прича како појма нема ко је и зашто убио једног новинара, као пса, насред улице, а у време када је ППВ био министар информисања а дотични оно што јесте. Лојалан и савршено незаинтересован, миран спрам податка да се као поуздани сведок појавио такође лојални Легија.

Плаши што не знамо чему је тај свет лојалан.

Та лојалност готово свих чинилаца јавног (и тајнослужбеничког) живота Србије, а нечему што је обесмишљењем свега и свакога, живота и смрти, државе и власти, довела је до тога да жив човек не може да распозна где се тај брод некад звани Србија запутио, који се то ветар појавио као наднаравна појава да покрене та једра. Брод је насукан, то се види голим оком, креће се – то већ делује као фатаморгана, једна халуцинација о којој сви причају као о најнормалнијој ствари – ето то је гротеска у свом правом значењу. Од речи гротта, а што значи пећина.

Дакле, на броду смо, брод се насукао и то је успео да се завуче у пећину – ето толико су претходни кормилари били слепи и луди – и сада с палубе тог брода који је у пећини виче један човек, прети и плаче и укршта прсте и нико жив и при здравој памети не сме да примети да та ситуација баш и није најнормалнија. На шта ће да изађе то ни Бог не зна. Оног другог би требало консултовати и ту сваки страх постаје разумљив. Ко је тај што ће се одважити да се бави таквим, окултним радњама, као што је призивање оног чије се име не помиње а у циљу сазнања шта ће се десити с овом убогом државом? Нико.

Извор: Балкан Магазин