Амерички атак на РС или ура за Словенце

Ко би икад и помислио да ћемо 2014. Словенце истицати као пример како се води политика у одбрани националног интегритета и државног суверенитета пред највећим и најмоћнијим силама света. А ево, нешто тако нам се управо дешава…

Твитер изјавом Инцковог заменика Тамира Васера Американци су поново почели да провоцирају ратне сукобе у БиХ. Да ли зато да би поново показали ЕУ да је “неспособна да решава проблеме у своме дворишту”? Или зато да би, после свега што су током трајања “арапског пролећа” направили на Блиском истоку, муслиманима доказали да их ипак воле? Да ли зато да би после неуспеха у Сирији и Украјини, свету демонстрирали да нису изгубили сву моћ из раних 90-тих? Или зато да би убрзали натоизацију Балкана на тачкама српског општенародног отпора?

Како год било, изјава (америчког) заменика (европског) високог представника да се “Устав БиХ може променити двотрећинском већином у заједничком парламенту” не разликује се битно од Цимерманове инструкције Алији Изетбеговићу да “муслимански посланици, заједно са хрватским, треба једноставно да надгласају српске”. А није далеко од Мунове подршке Лагумџији да после избора 2010. избаци ХДЗ из власти, упркос расположењу већине хрватских бирача.

Упуте оног првог амбасадора САД изазвале су рат у БиХ, а овог другог кризу међунационалних односа у ФБиХ, која траје већ готово четири године. Али обе су бар биле дискретне и никад званично потврђене. Да овог пута не би било недоумица, Васер је преко свог Твитер профила послао јавну поруку Бошњацима да, што се тиче Вашингтона, могу слободно да занемаре уставну надлежност ентитета за промену закона који се односе и на Републику Српску.

Јесте да му је на то политички коректно “одтвитовао” председник Народне скупштине РС јасном и једноставном аргументацијом да би таква “једнострана промена Устава била напросто нелегална”. А на Васерово наивно вађење да “иницијатива за промене ипак мора да започне из Парламента БиХ”, Радојичић га је дипломатски упозорио да се из “његове изјаве може схватити да гура ФБиХ против РС и упитао га коме уопште таква изјава треба”.

Међутим, читав инцидент је у неким бањалучким медијима испао релативизован проценом пионирке НВО сектора да ће се “САД вероватно умешати само ако ЕУ убрзо не реши проблем имплементације стразбуршке пресуде у случају Сејдић-Финци”. А пошто Штефан Филе ономад то није успео ни након 13 сати расправе са представницима три народа и два ентитета, испада да сиротим Американцима нема друге.

Ако дакле ни Сарајево – Груде и Бањалука, ни Брисел не буду могли демократски, мораће, ето, Вашингтон на свој начин, који са краћим прекидима трпимо још од почетка деведесетих. Васеровом изјавом нови циклус малтретирања практично је већ почео, али, занимљиво, нико да их званично, бар реда ради, упита: “Зар опет? Зашто? Са којим правом? По чијем овлаштењу? Са каквим циљем?”

И у матици Србији је, рецимо, последњих година постао обичај међу амбасадорима великих сила да држе лекције домаћим политичарима, оцењују њихове потезе, деле их на добре и лоше момке. Све се завршавало са неколико медијских реакција међународно-правних експерата да је то кршење Бечке конвенције, која иностраним дипломатама забрањује такво понашање. Односно, са реалистичким утехама истакнутих аутошовиниста да је непослушна Србија тако и заслужила зато што није раније испоручила Милошевића, предала Косово, издала РС, признала аутономију Санџаку и федерални статус Војводини, извињавала се на све стране, обећала да неће никада више и сл.

Сада већ неки београдски новинари сами питају иностране дипломате шта мисле – да ли Србија треба или не треба да одржи ванредне изборе, а неке од екселенција са ироничним осмехом одговарају да је то унутрашња ствар земље домаћина. Позитивну промену наговештава недавни захтев председника Николића турском премијеру Ердогану да се извини због својатања КиМ ономад у Приштини. Јесте и Турска регионална велесила, али нам, срећом, није суседна, па Србија на путу ка ЕУ бар са њом не мора да нормализује односе баш по сваку цену.

Али какве све то везе има са Словенцима са почетка приче? У бившој СФРЈ, па и раније, увек су важили као узор марљивости и штедљивости, дисциплине и ефикасности. Што се пак политике тиче, о њима су, напротив, многи са потцењивањем говорили као о “бечким коњушарима, којима је слободу донела српска војска у Првом и Личани и Крајишници у Другом светском рату”. Кад ево, богме, Министарство спољних послова Словеније позвало на рапорт америчког амбасадора да да објашњење и извињење због тога што је изјавио да су “Словенци олако добили државно осамостаљење, без националне борбе и жртава”.

Право говорећи, та екселенцја именом Јозеф А. Мусомели, и није баш много погрешио. Сецесија Словеније била је више резултат лобирања Геншера и Мунка у Мастрихту и дила Милошевић-Кучан него оперетског рата између ЈНА, наоружане маневарском муницијом, и локалних територијалаца са ловачким сачмарицама.

Али мала и малољудна Словенија је у међувремену постала суверена држава, а откако ју је ударило по џепу, и разочарана у све наднационалне интеграције. Зато не да да је инострани дипломата кога је угостила још и национално вређа, тим више што је из земље која је произвела глобалну финансијску кризу и некад најуспешнију нову чланицу ЕУ довела до банкрота. Мора да је Мусомелија шокирао поносан и храбар гест словеначког министра спољних послова и чуди да га већ није наружио поређењем са Додиком.

РС, истина, није држава, као што је БиХ у целини само протекторат, а Сарајеву, дакако, годи овај амерички атак на српску равноправност. Ако у Бањалуци нико нема право да званично позове в. п. Инцка и затражи објашњење и извињење због ратнохушкачке изјаве његовог доглавника Васера, онда нам као адекватна реакција преостаје завршна реченица из коментара на једном популарном сајту. Не бих је баш у целини цитирао, али почетак гласи: “Тури, Тамире, те две трећине себи у …“.

Извор: Пресс РС