Зашто Србија догодине неће личити на себе садашњу

1.

Држите ме за реч: догодине у ово доба нећемо живети у Србији која ће много личити на данашњу. У Србији ће се догодити велике промене.

Ако вам је после овога прво пало на памет питање ко ће таквом Србијом владати, нисте одвојили важно од неважног и зацело не заслужује никакав одговор. Јер персонална питања, која се овде још увек разматрају у кључу кадрова „који решавају све“, биће толико испод радара промена које нас чекају да се може догодити да сви буду почишћени као што се може догодити и да им крупне промене свима прођу изнад глава и не окрзну их. Наравно, помињем само две граничне могућности, између којих их се крије још десетине. Хајде онда да видимо какве ће то промене бити?

2.

Будућност је у мраку, и зато данас мудраци ћуте, не само у Србији већ у већем делу света. Тамо где ћуте мудраци, чују се дворске луде, често не мање добри пророци. За разлику од мудрачких, пророчанства луда, међутим, нису освештена. У шуми речи и знакова она саопштавају и оно што не желе, чак и оно до чега њихова памет не допире, а што тиме није мање истинито. То су пророчанства таман онолико колико њихови носиоци нису пророци. Речју, она су прозорљивија што су глупља.

Загробну тишину француске сцене, на којој одавно нема Камија, Малроа, и Арона, данас заглушује Анри-Леви, троцкистичка дворска луда у служби Империје, док са бине у Кијеву урла смрзнутим Украјинцима да је будућност Европе у њиховом рукама, а они му отпоздрављају фашистички, на исти начин као фелдмаршалу Фон Рундштету 1941. године. За то време, један други харлекин – Славој Жижек – прва словеначка глобална поп-звезда која се представља као филозоф у чијем шеширу стоје одговори на сва питања од овог света – прославио се тумачећи у Гардијану бунт босанских радника.

Није ту било наважније што је Жижек изливање политке на улице градова у Босни описао као „побуну против националистичких елита“. Наравно, реч је само о уобичајеном либералном идеолошком кључу, чијем испуњењу Жижек и има да захвали за своју глобалну пажњу. Отуда он решење види у томе што ће на улице изаћи радници свих нација, слепо верујући, попут свог земљака Бевца, да се класни интереси дају реализовати само на рачун националних. А на који начин би фабрике у Босни прорадиле ако би Срби, Бошњаци и Хрвати демонстрирали заједно, Жижек не одговара, као што не одговара ни на питање да ли је више фабрика у Босни затворено у ратним дејствима или у готово две деценије обнове, вођене лаком либералном руком Европске уније. Наравно, не одговара ни на питање да ли су „националистичке елите“ у Босни за то време земљу уништиле (или бар нису успеле да је обнове) по „националистичкој“ агенди – диктираној ваљда из Техерена, Москве и Ватикана – или по либералној агенди из Вашингтона и Брисела?

И ту смо, веома близу Жижековог нехотичног пророчанства. „Нико не може истински превазићи етничке страсти наметањем либералне агенде“, жали се он, уверен да босански лаиссез-фаире није могао да успе због неугашеног национализма. Можда је у праву, али зашто онда није успео у безмало једнонационалној Хрватској, која грца у агонији; зашто се завршава катастрофом у Србији, у којој различите нације живе у каквој-таквој хармонији? Као и већина либералних дворских луда, Жижек све мање посеже за аргументима којима би бранио колонијалну економију, што му само даје на замаху док нас наводи да се смрзнемо од страха пред могућим алтернативама. Либерализам, дакле, није сјајан, али, ако пропадне, каже Жижек, „мрачно доба је на помолу“. А шта је то мрачно доба?

3.

Дин душманин Жижековог глобалистичког либерализма јесте национална држава, коју он, као и већина либерала, па и комуниста уосталом, воли да види као простор вечитих етничких сукоба. Ради се, међутим, о томе да је национална држава простор у коме класни и национални принцип нису антагонизовани, па онда и нису подложни тој врсти манипулације, према којој је све што није либералана колонијална пљачка заправо фундаменталистички мрак. Уосталом, није ли за рачун те манипулације само за последњих четврт деценије глобална империја са посебном пажњом разбијала готово искључиво вишенационалне државе – од СФРЈ, преко СССР, све до Ирака и Сирије. И разбила их је више него сви верски ратови за последњих пола мијенијума.

Тиме је Жижеково пророчанство у Босни комплетно и двојако: прво, глобални либерализам више не производи решења, чак ни за тако незнатне земље, каква је Босна. И, друго, страх либерала од националне државе постаје паничан јер само њена хармонизација националног и класног довољна је да одагна последњу либералну претњу вечним огњем. Не садржи ли тај неприкривени страх наше луде и зрно мудрости и пророчанства упирући нам прст према излазу, на коме пише да се из ове агоније може само путем националне државе као и да политике које гледамо можемо заменити једино озбиљним националним политикама. Утолико пре што се пакао, и у Босни и у Србији, и на много других места, већ догађа, и није нимало националистички, него је баш либералан.

4.

Прича о националној држави као решењу у Србији ће се тек причати, онако како она после избора почне да тражи решења за себе. Док су производили решења, либерали су их налазили на четири места – у демократији, у новцу, у праву и у сили. Демократије се тај свет одрекао да би задржао своје профите и њен повратак би га уништио исто као некадашњу Југославију. Новца је нестало, право искључиво служи сили, а сила без новца, права и демократије јесте с ону страну сваке људскости, будући у стању само да пронађе смисао у себи самој. Отуда тај свет још увек може све око себе да уништи, али више није у стању да на тој спрженој земљи посади ни бусен траве.

Шта се боље од тога види у Украјини? Зар није довољно да погледамо само шта су за Вашингтон идеална решења а шта подношљива у Украјини? Да је целу интегрише у Европску унију? Нити жели нити може са њених 45 милиона Руса и скоро-па-Руса? Да је подели? Можда, али реалном поделом Украјине добили би њен западни део, никакве ресурсе у њему, никакав геополиитчки значај с њим. Подела Украјине Западу би одговарала само под условом да закачи црноморску обалу, „најрускији“ део земље, који се не може добити без рата са Москвом. Речју, не постоји суштински интерес Вашингтона за Украјином, она је интересантна само као пожар у руском предсобљу. Отуда су тамо заинтересовани за рат, који ће, наравно, водити Украјинци између себе. И то је заправо кристална ситуација у којој сила као решење егзистира због себе саме, сасвим изван људскости, чак и оне рђаве.

Због тога Запад не може да победи у Украјини, али може да произведе свакојака зла. Та сила изван људскости као решење зато је оно због чега Србија отворених уста гледа у Украјину, док јој њени убоги медији целу ствар преносе као само још један бокс-меч Виталија Кличка. И ту је Анри-Леви, баналан као цев, случајни пророк: да, тамо се решава питање Европе, јер ни Немачка из украјинске кризе неће изаћи онаква каква је у њу ушла пошто решење које намеће Вашингтон – грађански рат – јесте пожар у руском предсобљу, али не мање и у немачком.

5.

Причу коју Жижек прича Бошњацима – да ће имати више посла и хлеба што мање буду Бошњаци – Срби су апсолвирали у октобру 2000. Тада су у страху и незнању пристали да буду мање Срби него у време Милошевића, и остали су гладнији и безнаднији него док су по њима падале НАТО бомбе. Било би лепо видети како ће тек они устати против своје „националистичке елите“, само да видимо ко би то био? Вучић под чијим прозорима ће носити Ђиласову слику? Или Дачић, коме ће спалити кабинет зато што је отерао Динкића? Или ће направити демонстрације против Двери и Коштунице, јер су они за све криви, како верују другосрбијанци и како сугерише Жижеков принцип.

Све српске владе после Петог октобра, а две последње искључиво, своју политику заснивале су пре свега на калкулацији две једноставне чињенице. На првој, да ће за све што ураде а не допадне се Западу шамар добити истог тренутка. И на другој, да је народ још увек далеко од њихових прозора, тако да им је редовно било опортуније да закину народ. Та корелација обликовала је готово све што смо у српској политици видели за последњих деценију и по. Кад се избори заврше и буде формирана влада, у њој ће дефинитивно седети Вучић и Дачић (зашто га Руси хоће, познато је, али никад га Американци не би онако примили у техничком мандату да не рачунају на њега у новој влади) и евентуално Тадић, уколико ова двојица не успеју да Немцима дају нешто што би их задовољило више од овог политичког бизара.

6.

Али то неће бити најважнија чињеница у тој влади. Много важније биће то да народ већ неће бити далеко од њених прозора. Кад схвати да је уживао у Вучићевим хапшењима, али да није доживео ни правду ни задовољење, а о катарзи и не помишља, и када се осети још гладнијим, пожелеће нешто сасвим конкретно. Биће то нешто толико далеко од равни симбола што никакви медији неће моћи да му пруже. Биће то, како каже Јакоб Аугштајн, повратак тела у политику, када се протести неће одвијати у мирним акцијама, испуњеним симболичким значањем. Симболе ће заменити тело, уместо правде тражиће се хлеб, а политика ће узмицати пред насиљем. Биће реч о томе што ће тај маневарски простор свих претходних влада између странаца и народа, та чињеница која је обликовала цео политички дискурс, бити сасвим потрошен, налажући веома дубоке промене.

Ако је до јуче, док није видео Тузлу и Сарајево, мислио да ће на власти опстајати доносећи закон о раду и нова правила за стечај предузећа, ако је мислио да има кредит да спроведе масовно отпуштање у јавном сектору, Вучић данас зна да то може само ако уђе у конфликт са народом и преузме све ризике нечега што би мање личило на доктатуру него на тиранију.

Јер данас је Србија толико зачепљена, толико нефункционална у својим најелементарнијим радњама, да ће одмах морати да се разлети по свету да нађе неке паре – и то не милијарду, две или три, већ много више. Кад то уради, сви ћемо видети на коју ће га то страну света одвести. Ако успе, тада ће још морати да види како ће те паре да потроши, знајући да никоме после Милошевића народ није било ближе крагни него њему. Ако те паре потроши тако да народу удахне ваздух у плућа и понуди му макар траг перспективе, колико год он читао Вебера, мењао Србима свест и како год то звао, биће то нека национална политика или бар њено јаје. Ако то уради, суочиће се са оном силом која постоји због себе саме, али већ ће видети како се ствари одвијају са Украјином, па ће знати и како да се носи с тим.

Ако буде охол и уверен да право на политички живот могу да му ускрате саме његови нови пријатељи, безмало тренутно ће видети колико се његова ситуација разликује од онога што су имали његови претходници.

7.

Каклулација пред којом је сада Вучић толико је нова да ништа из његовог претходног политичког живота – ни оног у вери ни оног ренегатског – неће бити ни довољно јако ни обавезујће пред величином онога што га чека.

Шта год да уради, Србија више неће личити на себе. На чију год страну да стане, промене ће бити огромне. Година са бројем 14 увек је судбоносно менајала Србију.

Извор: Нови Стандард

Коментари

3 Коментара на Зашто Србија догодине неће личити на себе садашњу