Опасне приватизације према искуствима САД

Глобална криза која је 2008. почела крахом америчке финансијске корпорације Леман Брадерс (Lehman Brothers), да би потом експлодирала и као „цунами“ разорила бројне светске привреде, за последицу је имала наметање оштрих мера штедње и стихијску приватизацију преосталих државних компанија и имовине и јавних служби. У Грчкој су се, на пример, почела продавати цела острва, италијански премијер Силвио Берлускони је желео приватизовати чак римски колосеум, а свргнути египатски председник Морси је Катару намеравао дати у концесију пирамиде, посао који је спречио генерал и садашњи председник Абдел Фатах Ал-Сиси.

Ово је само неколико случајева који су привукли медијску пажњу, али су од ових ексцентричних предлога још опасније тихе приватизације кроз јавно-приватно партнерство у секторима као што су здравство или школство, као и отпуштање једног дела запослених у јавним службама и давање тих услуга на располагање приватном сектору. У Хрватској тренутно траје кампања за спречавање тзв. „outsourcinga“, односно решавања око 26 500 радника и радница из „пратећих послова у јавном сектору“, а чији посао „не спада у основне функције државе“. На државном нивоу је покренута петиција за расписивање референдума против“outsourcinga“ , а уколико се не прикупи довољан број потписа, влада ће највероватније изгласати тај закон, јер „чишћење, припрема хране и пића, прање, пеглање одржавање зграда, возачи и обезбеђење годишње државу коштају више од 3,4 милијарде куна и на тај се начин жели смањити буџетска потрошња“, пишу хрватски медији.

Као што видимо приватизација се не намеће само Хрватској, него је то случај у целом свету, а најбескрупулознија је увек у земљама у којима главну реч воде финансијска и предузетничка олигархија са Запада.

Искуства Грчке, Шпаније, Италије, Португалије, Кипра и многих других земаља, али и самих Сједињених Америчких Држава, требала би бити опомена свима да добро промисле пре него ћутећи пређу преко предлога и иницијатива својих влада, којима је ионако задатак да испуњавају наређења својих надређених у Европској комисији, Међународном монетарном фонду или Светској банци.

Амерички аналитичар Алекс Хендерсон пише о искуствима у својој домовини и за портал Алтернет наводи шест области које се никада и ни у ком случају не би смеле приватизовати, као и разлоге за то. Снабдевање гасом, питком водом или електричном енергијом, као и услуге комуналне инфраструктуре су ствари важне за здравље и опстанак људи и стога морају бити заштићене од корпоративне похлепе. Неке активности се могу издвојити из јавног сектора, али неке не. Ево тих шест области које би, према америчким искуствима, морале остати у јавном сектору:

Америчка искуства о шест области које никада не би требало приватизовати

1. Снабдевање питком водом

Двехиљадите године су становници трећег по величини града у Боливији, Кохабамба, претрпели огромне тешкоће када је продано јавно градско предузеће за водоснабдевање, СЕМАПА, кога је преузео приватни конзорцијум „Агуас дел Тунари“. Цене су се удвостручиле или утростручиле, сервис је искључен за оне који нису могли плаћати већу цену и многи становници Кохабамбе су се изненада нашли без текуће воде у својим домовима. Уследили су грађански немири и велике демонстрације, а општи штрајк је парализивао град пуна четири дана.

На крају, након насилних сукоба између демонстраната и боливијске интервентне полиције, вода у Кохабамби се вратила као јавно добро, а уговор са предузећем Агуас дел Тунари је отказан. Актуални боливијски председник Ево Моралес се противио приватизацији воде и дао подршку побуни за право на воду у Кохабамби, а многи сматрају да је тиме отворио пут победи на председничким изборима 2005. године.

Боливија – Побуна због права на воду

У Сједињеним Државама, међутим, становништво још увек на тежи начин учи да је приватизација снабдевања питком водом језива идеја.

2012. године је Елеонора Сочански, 91-годишња старица из Камдена (Њу Џерси), изненада добила рачун од приватне компаније „United Water“ према коме је за услуге снабдевања водом дуговала 2 167 долара. Будући да је госпођа имала претходну просечну тромесечну потрошњу у вриједности 50 – 60 долара, ово је било зачуђујуће. И ако ни сами нису могли објаснити шта се догодило са обрачуном, компанија „United Water“ је покренула извршни поступак против Елеоноре Сочански и позвала се на „заложно право на некретнине дужника“, у овом случају на њену кућу.

Исто тако компанија „California-American Water“ није могла објаснити рачун у износу од 9 800 долара којег је изненада добио Тони Реј из Кармел Велија (Калифорниа), а који је иначе у просеку добијао рачуне од око 40 долара месечно. Становник Мидлтауна (Њу Џерси), Џо Пезано, остао је шокиран открићем да му је компанија „California-American Water „, прекинула снабдевање јер је остао дужан 84 цента.

„Ако ова врста лудила потраје и даље, Американци би се као и становници Кохабамбе можда требали сами побринути и покренути своју побуну за право на воду“, пише Алекс Хендерсон.

2. Затвори

Правда би, барем у теорији, требало да буде слепа. Но, када се укључи корпоративна похлепа може постати врло пристрасна и затварати људе. Сједињене Државе су на првом мјесту по броју затвореника у односу на број становника, више него било која друга земља у свету. Док већина Американаца казну затвора служи у казнионицама и затворима у државном власништву, раст затвора у приватном власништву је узнемирујући и опасан тренд, а сигуран профит подстиче више хапшења, више казнених поступака и више извршних пресуда.

2011. удружење „American Civil Liberties Union“ наводи „како приватни затвори за одрасле готово нису постојали до раних ’80-их, да би се број затвореника у приватним затворима између 1990. и 2009. повећао за око 1 600%. Данас профитабилне компаније држе око 6% државних затвореника, 16% савезних затвореника и готово половину свих имиграната притворених од стране савезне владе“.

АЦЛУ такођер пише да у америчким приватним затворима вероватно ради слабо обучено и потплаћено особље, услови су нехигијенски и „појачан је ниво насиља над затвореницима“. АЦЛУ напомиње да је највећа америчка приватна затворска фирма, „Corrections Corporation of America“, када је 2010. савезном повереништву поднела годишњи извештај, признала да њихов пословни модел овиси о високим стопама пресуда на затворске казне.

„На потражњу за нашим садржајима и услугама би могло негативно утицати попуштање у стандардима и одмеравању благих или условних пресуда, као и декриминализација одређених активности које су тренутно кажњиве прописима кривичних закона. На пример, било какве промене у законодавству с обзиром на дроге и контролиране супстанце или илегалну имиграцију могле би утицати на број ухапшених и осуђених особа, а тиме и потенцијално до смањења потражње за поправним установама, ко што је наша кућа“,потврђују из приватне затворске компаније “ Corrections Corporation of America „.

Једина која се у Америци супротставила приватним затворима је гувернерка савезне државе Њу Хемшир, Меги Хасан, док су сви други, демократи или републиканци, сасвим свеједно, пали на овом испиту. („Američki Gulag Ltd.“ briše iluzije o „najslobodnijoj zemlji svijeta“: Zatvorsko-industrijski kompleks u SAD-u kao okrutni oblik modernog ropstva – u 30 godina zatvorska populacija porasla za 500%).

3. Ватрогасна служба

Либертаријанац Џон Стосел, уредник програма Фокс Биснис Ченел и новинар портала FoxNews.com, дуго је био заговорник приватизације ватрогасних служби сматрајући да ће се тако снизити пореско оптерећење Американаца, али и да ће САД тако бити сигурније. Стосел тврди да би приватизација ватрогасне службе довела до веће учинковитости. Међутим, модел приватизованих ватрогасних служби може имати катастрофалне резултате.

Године 1996. је село Рие Брук, (Њујорк), које се налази око 30 километара од Манхетна, учинило погрешку и узело приватну ватрогасну компанију „Rural-Metro Fire Department“ за борбу против пожара. Пре тога су ватрогасну заштиту у Рие Бруку водили ватрогасци из оближњег центра у Порт Честеру (Њујорк). Рие Брук се вратио јавним ватрогасним службама само две године касније, након што је милион долара вредна кућа потпуно уништена у пожару. Салваторе М. Кресензи, начелник Рие Брука, тада је признао да је договор с приватном ватрогасном компанијом био „неуспех“, а синдикати у јавном ватрогасном сектору су тврдили да је кућа могла бити спашена, само да је „Rural-Metro Fire Department“ квалитеније управљао ватрогасном заштитом у Рие Бруку.

Седамнаест година касније, у августу прошле године, на видело излази још једна прича у којој је опет протагонист приватна компанија „Rural-Metro Fire Department“, али овога пута у предграђу Феникса. Јустин и Касиа Парсел, који су живели тамо, две недеље након што им је кућа изгорела до темеља добијају рачун од 19 825 долара, јер нису платили годишњу претплату приватној ватрогасној компанији и због чега су тужени.

Јустин и Касиа Парсел су за Huffington Post рекли „како нису имали појма да је постојала таква услуга и да би радо платили годишњу накнаду, само да су били упознати с тим“.

Случај брачног пара Парсел је класичан пример зашто је за становништво, када су ватрогасне службе у питању, пуно бољи јавни сервис или принцип добровољних друштава која у Америци раде под слоганом „сви за једног, један за све“, него да људи плаћају накнаде приватним компанијама у којима често раде људи с потпуно погрешним приступом тој делатности. Платити 19 825 долара кад ваш дом изгори до темеља је нешто што је недопустиво, али се догађа када се попусти пред „законима тржишта“.

Згариште породице Парсел

4. Социјална заштита

Током своја два мандата као председник Сједињених Држава, Џорџ В. Буш је позивао на приватизацију Службе за социјалну заштиту (Social Security), а та је страшна идеја требала трајно заживети након економског краха у септембру 2008. У међувремену је крајња десница у Америци толико ојачала да више није важно што је председник демократа, а главни промотери ове идеје су конзервативне организације, удружења и појединци као што су, „Tea Party“, „Club for Growth“, гувернер Тексаса Рик Пери, конгресмен из Висконсина Пол Рyан и Заклада Херитаџ, који људе још увек држе у заблуди, док у међувремену олигархији с Вол Стрита допуштају да игра руски рулет са социјалним осигурањем и држе да ће приватизација тог сектора бити добра идеја. Нитко од њих се не сјећа лекције из Велике депресије ’30-их или садашње привредне кризе, које су указале на потребу строгих прописа у банкарском сектору. Наравно, пензионерска штедња не мора укључивати социјалну сигурност и није зајамчена осигураницима приватног пензионерског фонда ИРА (Individual Retirement Account), али социјална заштита сама по себи мора остати у јавном сектору, управо онако како је замислио предсједник Френклин Делано Рузвелт и никако не сме бити предмет чак ни расправе о „могућој“ приватизацији.

5. Здравствено осигурање – Укидање јавног здравства ће сваке године убити 32 000 Американаца

У САД-у су реформе здравствене заштите предмет расправе од 2009, а прошлогодишњи застој рада владиних агенција и криза око изгласавања буета за 2014. је увелико била обележена Обаминим инсистирањем на спровођењу његовог предизборног обећања, тзв. закона „ОбамаКар“.

Конзервативци из групе „Tea Party“ су 2009. покренули агресивну кампању против такозваних ЛИВ гласача (Low information voters – тј. гласачи слабо упућени у политику оп.а.) и поручивали им ствари попут: „Држите владу подаље од мог здравственог осигурања, ви проклети социјалисти“ и „Нека влада макне руке – Медикар је мој“, али здравствено осигурање, које покрива све Американце старије од 65 година није основао никакав „Плави крст“ или „Аетна“ (приватне компаније које пружају здравствене услуге у Сједињеним Државама), него је то владин програм који је започео 1965. као део програма председника Лyндона Џонсона, а проширио га је његов републикански наследник Ричард Никсон, који је, барем како тврди Хендерсон, „уз небројене мане био релативно осетљив када је било ријечи о економији, екологији и здравственој реформи“.

Здравствено осигурање је врло популарно међу америчким пензионерима, који су себи дугогодишњим радом и одрицањима зајамчили покривеност. Све то ипак није спречило републиканца из Висконсина, Пола Риана, да покуша укинути јавно здравство што би убило на хиљаде Американаца.

Риан је предложио замену постојећег здравственог осигурања с боновима за приватно осигурање, што би цене здравствених услуга за старије особе подигло у небеса. Ричард Кирш с Института Рузвелт није претеривао када је рекао „да ће приватизација јавног здравства сваке године убити на десетине хиљада људи“.

„Пуно је добрих предности у закону здравствене заштите које би се изгубиле кад би била укинута. Но, кључно је да здравствено осигурање спашава животе. Студија лекара са Универзитета у Харварду каже да ће без осигурања на сваких милион људи умрети око њих 1 000. Будући да овакав какав јест, закон здравствене заштите покрива 32 милијуна људи, његовим евентуалним укидањем годишње би се убило     32 000 људи.

Ко су ти људи? Они су људи попут Тифани Овенс, мајке дечака који је стајао поред председника Обаме када је потписао закон о здравственој заштити. Тифани је умрла након што је изгубила посао и здравствено осигурање. Без здравственог осигурања она није могла добити третман потребан да остане жива. То су људи попут Билија Келера , човека који је умро јер себи није могао приуштити да замени свој пејсмејкер јер је након отказа изгубио здравствено осигурање.

Ово су драматични примери, а већина других су свакодневне трагедије. Многи од неосигураних људи умиру рано, јер не учине ране дијагнозе и не започињу лечење за хроничне болести попут високог крвног притиска, астме и дијабетеса. Умјесто тога, они добивају скупу хитну помоћ када им је здравствено стање толико погоршано, да често води у прерану смрт.

32 000 смртних случајева не укључују све „осигуране“, јер људи умиру и зато што имају лоше осигурање. Мелани Схоусе из Мисурија није добила третман потребан за рак дојке, јер њено осигурање није покривало велик део њених потреба. Постоје и људи који су осакаћени јер су неосигурани, попут Маркуса Гримса у Вирџинији, који је изгубио вид, јер себи није могао приуштити да штеди за операцију очију. Нажалост, његов посао није укључивао и здравствено осигурање.

Кажу да није политички прихватљиво разговарати о истини и да ће укидање јавног здравства убити и осакатити неколико десетина хиљада људи. Кад је републиканац с Флориде, Алан Грејсон, рекао да ће републикански план здравствене заштите само помоћи људима да „брзо умру“, био је оштро нападнут од својих страначких колега и десних медија. Зашто су тако тешко напали Грејсона? Зато јер су схватили да ће стварна расправа зауставити противнике јавног здравства, а његови противници неће моћи радничке обитељи цедити до смрти. Нажалост, већина демократа је ликовала и то видела као „лични напад републиканаца на Грејсона“. Уместо тога, демократи су га требали бранити и још више говорити истину.

Др. Кинг је рекао : „Од свих облика неправде, неједнакост у здравству је најшокантнији и најнехуманији пример.“ Кључна реч овде је „неједнакост“. Ми смо по особи на здравствену заштиту потрошили двоструко више од било које друге развијене земље, али су оне пружиле добру покривеност свима и код њих готово да и нема накнадних личних трошкова. Ми имамо највећу неравноправност у здравственом систему на свету, а то убија десетине хиљада људи сваке године, што је шокантно и нехумано.

Дакле, када републиканци вичу и позивају на укидање јавног здравства и спречавање реформе, демократи би требали учинити више него само подсетити људе да ће његово укидање однети неке погодности. Демократи би требало кристално јасно да кажу како ће укидање јавног здравства окончати живот, слободу и потрагу за срећом за 32 000 Американаца годишње“, написао је је Ричард Кирш, стручњак у подручју здравственог осигурања и виши сарадник Института Рузвелт из Њујорка.

6. Гас и електрична енергија

У Филаделфији много људи добија струју од комуналне компаније „PECO Energy“) и њихов гас је у градском власништву компаније ПГВ (Philadelphia Gas Works) која је основана 1836. Један од највећих противника продаје ПГВ-а приватној компанији UIL Holdings Corp. за 1,86 милијарди долара је Сам Бернхард, виши руководилац агенције „Food & Water Watch“.

Бернхард упозорава да ће УИЛ становницима Филаделфије вишеструко повећати цену гаса, а често истиче да ће све бити исто као и када се приватизивало водоснабдевање и исто ће бити и са електричном енергијом.

УИЛ се наводно договорио како неће повећати цене следеће три године, али након тога, упозорава Бернхард, све опције долазе у обзир. Како би доказао колико програм приватизације може бити штетан за потрошаче, „Food & Water Watch“ је понудио следеће податке о приватизацији водовода и канализације у предграђима Филаделфије. У Бенсалему, примера ради, услуге за снабдевање водом и/или одвођење канализације су са 137,08 долара годишње, пре приватизације, поскупеле на 578,05 долара годишње, након приватизације.

У четврти Бристол Тауншип, просечна цена је са 165,44 долара годишње, пре приватизације, порасла на 661,43 долара годишње, након приватизације. У четврти Медиа се просечна годишња водна накнада повећала са 335,69 долара, пре приватизације, на 792,22 долара, након приватизације.

Том Никелс за Huffington Post пише: „ПГВ је добар за Филаделфију, јер као непрофитно комунално предузеће даје целом граду гас по ниској цијени, која ће бити три пута већа ако је преузме приватна корпорација као УИЛ, која постоји само зато да би повећала вредност деоница и тако осигурала профит. У року од 10 година или мање, цене гаса под УИЛ-ом ће пробити плафон. Уз врло хладне зиме, која су правило, будуће цене гаса које ће наметнути УИЛ могу значити праву катастрофу за већину становника овог града. Доиста, ако УИЛ купцима у односу на ПГВ знатно повећа цене, већини становника Филаделфије не преостаје ништа друго него да трпе оштру зиму, што раније нису морали.“

Као што видимо, искустава има разних и увек на крају испада да јавне, друштвене, комуналне, државне компаније или предузећа за пружање услуга на крају ипак дају бољу услугу по мањој цени, с чиме се нитко од гуруа неолибералног капитализма и слободног тржишта неће сложити, али нека то покушају објаснити свим овим људима које је за пример навео Алекс Хендерсон, или пак десетинама и стотинама милиона незнаних који нису обухваћени овим текстом.

Извор: Advance