Србија у Немачко-Натовској интересној сфери

„Паукове мреже“ интереса.

Србија је ушла у Немачко-Натовску интересну сферу. Немачка ће се старати као протектор око Србије на путу ка ЕУ о региналном статусу Србије, док ће САД Србију контролисати на војно стратешком и геополитичком плану. Србија се „избацује“ из „седла“ везаности са Руском федерацијом уз допуштење реализације енергетских интереса Руске федерације у Србији. Политички естаблишент Србије, како у влади тако и у већем делу опозиције усмерен је на директне везе са Немачком и САД и бочно са Великом Британијом“. Овај модел важи од почетка 2001. године.

Већи део политичке олигархије у Србији налазио се на „платном списку“ и „донацијама“ неколико моћних држава ЕУ и САД, и тај пут је обликован. Највеће донације дошле су у Србију из ЕУ и тако је и формирана читава политичка номенклатура од прве владе др Ђинђића, преко владе Зорана Живковића, владе др Коштунице, Мирка Цветковића и сада Ивице Дачића. Премијер др Зоран Ђинђић усмеравао је пажњу на Немачку и јачање утицаја у САД. Председник СРЈ др Коштуница јачао је своје канале са Француском. Предуго је др Коштуница тактизирао у контактима са Путиновом админстрацијом у периоду 2000-2007 година. За Србију изгубљено је више од шест година за јачање веза са Путиновом политиком, и она је дошла са великим закашњењем тек 2008. године.

Влада др Коштунице није била много „мотивисана“ да афирмише „Руске карте“ и озбиљније је ушла у причу пред крај друге владе др Коштунице око Косова и Руског гасовода. Влада ДОС-а је била под јаким лобијем  „немачко-америчког“ утицаја. То се најбоље може видети по приватизацији „Сартида“ доласка  „Филипа Мориса“ и „ БАТ“ али продаје цемнтара у Србији. Владе Србије све до 2008. године нису биле заинтересоване за продор руског капитала и компанија.

Како је Србија унутар себе поражена?

Водећи људи у другој влади др Коштунице из Г 17 плус око Млађена Динкића, али и ДС и у опозицији ЛДП Чедомира Јовановића били су за јачање енергетског сектора са Немачком, линијом око Аустрије и Мађарске. У задњем часу су Председник Србије Борис Тадић и премијер Србије др Војислав Коштуница отишли „посвађани“ код Руског председника Путина за стратешки договор око гасовода. Посвађана политика Коштунице и Тадића битно је утицала на слабост српске владе и државе поводом проглашења независности Косова фебруара 2008 године.

Неколико месеци након тога пала је друга влада др Коштунице. Почетак владавине др Коштунице у марту 2004. године био је  у знаку мартовског погрома на Косову, а без икаквог озбиљног реаговања државе и дипломатије, како Србије тако и државне заједнице Србије и Црне Горе. Због сталних сукоба Коштунице и Тадића  и разлика у политици око сарадње са Руском федерацијом није било озбиљнијег међународног реаговања око мартовског погрома на Косову према Србима и светињама СПЦ. Државна власт пре свега влада Србији и министарство спољних послова (Свилановић, Драшковић, Јеремић) дозволила је непримерене изјаве појединих  дипломата држава ЕУ и САД око државне политике Србије.

Тајне службе Србије, БИА али и ВБА, све су се више приближавале интересима водећих тајних служби САД, Немачке, Велике Британије у борби против тероризма после 11.09.2001. године и касније. Дипломатија Србије након раздвајања државне заједнице Србије и Црне Горе највеће ресурсе усмерава према САД и ЕУ уз канцеларије ЕУ и НАТО. Утицајне медијски компаније из Немачке, Аустрије владају „Политиком“ разним таблоидима, „Блиц“-ом „НИН“-ом, и другим медијима. Ствара се јака мрежа утицаја ЕУ и САД у Србији која је готово „савршена“.

Посебан је утицај разних НВО и агенција за јавно мнење попут ИРИ института који је сервисиран од „Стретешког маркетинга“. Специјална институција ЦЕСИД афирмише америчко-европску политику истраживања јавног мнења и контоле и саопштавања изборног процеса у Србији. ЦЕСИД јавно лобира истраживања која величају Бориса Тадића све до задњег дана избора за председника Србије 2012. године. Америчко-Британска политика утицала је на афирмацију односа ДС-а и СПС-а и јачала је позиције Ивице Дачића ка регионалног лидера који је „трансформисао“ СПС

Дачић „припреман“ за  премијера?

Нови премијер Ивица Дачић је себе видео на тој функцији пре него што су се и завршили председнички избори и договори око нове владе. Препорука за премијерско место дошла је из утицајних дипломатских кругова у Београду и Стеј департменту. Миинстар полиције који се савезнички бори са САД у борби против нарко-картела и тероризма „истипован“ је за премијера Србије. Тадић није могао да формира владу после неуспеха на председничким изборима и пада утицаја ДС, јер СНС није желела са ДС да прави владу.

На политичку позорницу ступа као лидер СНС-а Александар Вучић губитник са избора за градоначелника Београда. Вучић постаје први потпредседник, министар одбране и покрива све службе безбедности и води борбу против организованог криминала и корупције. САД и Немачка сада знају да су „господари“ политике у Србији Александар Вучић и Ивица Дачић. Томислав Николић постаје народни председник Србије док пуну власт држи Вучић-Дачић-Динкић. ДС и СПС су припремиле терен око Косова у складу са утицајима из ЕУ пре свега Немачке. Нова влада наставља континуитет политике ДС око Косова и и иде даље због стабилности на Балкану и добијања датума Србије за ЕУ. Бриселски „мини самит“ под окриљем ЕУ, Немачке и САД реализовао је свој стратешки циљ после 1999 године.

Најновија истраживања указују да СНС има више од 40 одсто бирачког тела док је Александар Вучић најпопуларнији политичар у Србији, а Војска Србије је испред СПЦ по утицају. Политичка моћ у Србији полако прелази у СНС са могућношћу да уз малог савезника сама у будућности формира власт, а да премијер буде Александар Вучић. Ако политички гледамо највећу моћ СПС је имао у периоду 1990-1992. године када је сам владао а Милошевић био лидер Срба на Балкану. Коштуница је има већи утицај него ДОС 2000. године,али се та коалиција урушила. Тадић је био изборно бољи од ДС 2004. и 2008. године на председничким изобрима у односу на странку на парламентарним изборима. Томислав Николић добио је више гласова од СНС на изборима 2012 године. Ова статистика говори о виду политичког самозаваравања партија и лидера о њиховој моћи и утицају у јавности. Јавност и бирачи прво своје лидере „кују у небеса“ а онда им „скидају све с небеса“. Када у Србији влада једна партија и политички вођа бржи је пад, али и притисак страних утицаја већи. Дачић је припреман за премијера Србије 2012 године, а сада се Александар Вучић „крчка“ као следећи премијер.

Извор: Видовдан