Божије давање

Пропагандно тестирање нове србијанске спољне политике пред српским јавним мнењем се наставља. Након што је, понукан „демаршићем“ (нижи облик дипломатског протеста од демарша) из Брисела, јавно поделио, као фол, једнаке пацке и ЕУ и Москви, наш је „несврстани“ канцелар, брже-боље, потрчао да се, на сва звона, закуне како државних субвенција за (ка Русији?) извозно оријентисану српску пољопривреду неће бити, те да Београд никада неће да призна „руску анексију Крима“, приде. А због народа који упадљиво гласно ћути, правоверна „општила човекових продужетака“ добила су задатак да од канцеларових најближих сарадника, до даљњег, цртају јавне аскете и подвижнике.

У трећем веку пре нове ере, за епикуровца је важио онај ко је покушавао да од живота начини празник и ко – под геслом: „Уживајмо, јер сутра нас више неће бити!“ – себе није ничега лишавао. Сам Епикур је, наводно, јео и пио преко сваке мере (а изгледа и блудничио), па је, због преоптерећеног желуца, повраћао више пута дневно. Али, то му није сметало да, као заклети морализатор, изрекне онај савет „Живи у повучености“, уз тврдњу да је мудрост досегао само човек који није тежио – ни јавној служби ни јавној пажњи.

У књизи „Философски кувар – за столом са великим мислиоцима“, тандем М. Рирмајер – П.М. Штајнер (превод: Момир Ђоковић), подсећа да Платон у „Гозби“, „спису о љубави и лепоти“, признаје да чак ни један Сократ није одолео (Агатоновом) позиву на неку разуздану „свечаност“, па се, посебно за ту прилику, чак и окупао и обуо сандале. Што му, иначе, није био обичај.

Наравно, не циљам на главног самоуког енолога у Србаља. Мада су, ови његови и ови око њега, све, махом, хедониста до хедонисте. Јавна служба овде је, још поодавно, постала сама себи циљ. Мотив за бављење политиком није више потреба да се учини нешто за опште добро, већ освајање пречице до неког центра или извесне количине јавне моћи. Овдашњи активисти и „јавни прегаоци“ примају по неколико плата и накнада за јавне функције које (не)обављају. По принципу „коме власт, томе и маст“, до јуче су им следовали и државни станови, повољни кредити, данас им је у изгледу висока позиција у профитоносној трговини утицајем. Но, недовољна им је свакодневна светлост рефлектора „по функцији“, те се, мало-мало, па огребу, о још покоји зрачак јавне пажње усмерене на неког успешног спортисту или каквог другог националног јунака.

Јуче тако бивши, вечити министар, пре саслушања у случају „Галеника“, у једном даху, рече да не даје изјаве још од 16. марта, па неће ни убудуће, пошто се потпуно повукао из политике и из јавности, јер су му досадили микрофони и камере свих ових година, а сада, вели, живи потпуно другачији живот, лепо му иде и не би то да мења. А ни од корова новинара да приупита би ли тај, без претходне јавне пажње из доба власти, сада био добро плаћени консултант који наплаћује информацију више коју је стекао током јавног службовања.

Онај немачки канцелар о коме писах у „Оруђу Провиђења“ је, прича се, смислио скромну „бубу“ као породични, четвороседни аутомобил, доступан свакој немачкој породици. А тај колективни немачки аскетизам пројектован је ради остваривања прокламованих „виших циљева“. Од којих је први био „васпитање немачког народа у националсоцијалистичком духу“. На нашу несрећу, државна стратегија оне Немачке и ове Србије поклапају се само у томе – у потреби бруталне индоктринације грађанства, у нашем случају за „нешто што нема алтернативу“!?

Извор: Данас