Срби са Космета или све док се сећамо

Данас сам на сасвим неочекиваном месту срео пријатеља из детињства. Разговор са њим је повод за овај текст, који је мало мучан, али је ништа мање истинит.

„Носи свој прљав веш са собом и врати се одакле си дошао“, биле су прве речи којима су многи Срби избеглице дочекани по доласку у Шумадију. Изнурени и уплашени, људи су долазили, некад сами, некад у групама, бежећи од несреће и зла. Дочекивале су их погрдне речи, псовке и мржња сународника који рат нису осетили ни видели сем у вестима РТС и које рат није ни занимао. Дочекали су сународнике који су у очима носили само страх и патњу. Шиканирали су их у државним институцијама, службама, децу су тукли по школама само зато што су дошла из Босне, Крајине или са Космета. За губитак рата и празне џепове неко је морао да сноси кривицу. И сносили су је сународници, пошто су једино они незаштићени, као и они који су бедни и опљачкани. Једино је њих дозвољено шиканирати.

Нас, Србе са Космета називали су „шиптарима“, псовали нам мајке и стално тражили вреће блага које смо, наводно, донели са собом. Шиканирали су, између осталог, човека коме су Албанци заклали 83-годишњу мајку у кади коју су пре тога силовали, а стан опљачкали. Шиканирали су људе којима су отимане ћерке и синови, а чије органе вероватно данас носе неки други имућнији и богатији људи. Шиканирали су старца који је побегао уплашен и јадан, без динара у џепу, покушавајући да у болници, у граду који није познавао, пронађе сина и сазна да ли је жив.

Био сам дете када је први пут комшија Албанац дошао на капију куће и нудио новац за откуп куће. Нудио је доста новца, више него што кућа реално вреди. Нико из наше улице није своју кућу продао. Онда су уследили мистериозни нестанци, крађа имовине, убијање домаћих животиња и нови доласци заинтересованих купаца, само овај пут са претњама и обећањима зла. Сећам се кад је мом оцу непознати човек са белом капицом кроз зубе на капији процедио: „Ти имаш једног сина. Ја имам једанаест. Побиј ми тројицу и осморица ће ми остати. А ти пази да не изгубиш тог једног којег имаш“.

Девојке су нестајале на путу од школе до куће да би се годинама касније сазнало да живе у неком селу, да се зову друкчије и да рађају децу неком којег до тог кобног дана нису ни виделе. Тек када видите збиљу неких жена на Косову, можете заиста да разумете шта значи термин „машине за рађање“. Затворене у четири зида, служиле су само једном циљу – и тај циљ су испуњавале. Ништа ту није могла да учини ни војска, ни полиција, ни тужилаштво. Од старта се осећала пропаст, и нико није реаговао док није било прекасно.

ЉУДИ СУ ОДЛАЗИЛИ Временом се број српских кућа у мојој улици смањио. Људи су бежали, неки након продаје, и то за мали новац, с обзиром да су сви одреда одбили првобитне понуде, а након претњи и развоја ситуације у покрајини, цена је падала, а број људи који су куцали на врата са заинтересованим купцима је растао, као што је растао и страх укућана који своју децу нису пуштали много ван капије и дворишта. Проверавао се сваки покрет деце – куда иду, с ким се друже. Људи су одлазили, неки поздрављајући се са комшијама, неки изненада, али сви без изузетака са сузама у очима. Доста старих је остало да чува куће бар оних који их нису продали.

И, док су се овакве слике непрестано смењивале по селима и мањим местима, у већим градовима, у којима је полиција била довољно присутна, то се мање примећивало, али се и даље догађало. Крађа бицикала, аутомобила, кућних љубимаца, заседе и „етнички“ мотивисане туче биле су свакодневница. А опет, народ је некако трпео, верујући у државу, верујући да ће бити боље, да их њихов народ из остатка Србије неће оставити.

Стари су знали боље: на време су упозоравали и говорили млађима да беже са Космета. Нико их није чуо нити је желео да их чује. Чак ни кад су читаве породице, радни и поштени људи изгубили животе 1998. године, страдајући од терористичких снајпера, мина и бомби, нико није желео ни да чује нити да помишља на предају.

Онда је Београд прогласио мир. Прогласио је победу. И српска је војска, заједно са полицијом, преко ноћи напустила Космет. Бежала је испред народа, саплићући се о сопствене ноге и „храбро“ напустила Космет. Неки нису веровали. Тек кад су заиста видели да су остали сами са терористима, да се држава повукла са Космета, започела је општа бежанија. Неки су продали имања уколико су могли, други су понели шта су могли, плачући излазили из станова и кућа и улазили у први превоз ка централној Србији. Покушавали су да стигну војску, али је она, авај, далеко одмакла. Неки су били још тврдоглавији, па су ризикујући своје животе и животе своје деце, верујући у правду, истину и победу државе, остали. Већина их је коначно протерана 2004. године, а мањина је наново остала да брани своја огњишта упркос све већој тами која се над њима надвила. Неки су дали реч својим очевима, неки својим дедовима, да ће остати на свом имању до краја. И остали су. Многи су остали сами, док су њихове породице у страху бежале куда су могле како би извукли живу главу и деци пружили сигурнији живот.

Многи и данас на Космету стварају породице, имају децу коју шаљу у школе, знајући да путем до школе нешто може да им се догоди. Посебно се то односи на околину Ораховца. Прва ствар коју вас родитељи на Космету науче је да не реагујете на прозивке и заједљиве коментаре. Када вас опсују, извређају на националној основи, када вам псују мајку и оца, када вам отму новац за ужину не реагујте – тако су учили – уколико сте сами или нема некога да вам помогне јер се можда нећете живи вратити кући. Тако су учили своју децу.

Учили су нас да се увек крећемо у групи, никад сами, да увек будемо опрезни и солидарни једни према другима. Да се држимо заједно, понашамо као да смо браћа, помажемо једни другима, и никад не оставимо другога самог у невољи и да је дата реч највећа светиња. Свако је отишао на своју страну – неки у иностранство, неки у остатак Србије. Тамо смо научили да ћемо преживети једино ако покажемо куражи и кичме, и да је остатак Србије толико другачији од онога што смо замишљали. Веровали смо да ће све зло престати кад будемо безбедни, међу својим народом, ма колико тога изгубили одласком са Космета. Веровали смо у бајке, а дочекани смо као најгори издајници, „шиптари“, и људско дно.

САМО СА БОГОМ Стално нам се замерао начин говора, понашање, начин облачења, мерила нам се свака реч и сваки поступак. Шиканирани смо на свакој основи, а неке ни овде ни сада нећу спомињати. Уместо очекиваних мирних дана, наишли смо на људску злобу и пакост. Наишли смо на људе које није ни занимало оно о чему су већ донели суд. Неко је морао да буде крив за немоћ државе, и криве су биле избеглице. Многима су оне криве и данас. Алтернатива је да смо сви криви, а то неки никада неће прихватити, чак ни размотрити као могућност истине.

Онима који су на Космету остали само Бог може помоћи и они то, дубоко у себи, знају и осећају. Верују и вероваће у своју државу која их је толико пута изневерила, у остатак свог народа који ћутке гледа њихову страдију. Вероваће све док постоје, упркос разуму, упркос свим рационалним доказима. Њихову веру тек на часак поколеба покоји моћник из Београда који са специјалцима у цивилу на сваких пар година дође да им објасни „реалност“.

Моћници из Београда се мењају, али је прича увек иста. Долазе да им објасне да су будале што верују сопственој држави, да су луди што од те државе ишта очекују и да су у заблуди ако мисле да је критичну масу у остатку Србије брига за њихову судбину. Међутим, они и даље остају и боре се, за предање, за сећање, за будућност, труде се да издрже колико могу. А могу много и могу надљудски дуго.

Године пролазе, Срби живе све горе у земљи коју су окупирале поткупљене српске елите, и једино је истина да након горег долази још горе и да увек постоји ново дно кроз које можемо пропасти. Поред нас ходају људи, носећи тугу у очима, незаборавне тренутке младости, слике својих кућа, имања, места у којима су стекли прве другове, прве љубави и осетили прве чежње, били они Срби са Космета, из Крајине или из Босне.

А, као паралелна слика томе, парадирају они који су баш њих окривили за сопствену судбину, они који нису осетили рат и страдања и они који верују да ће, баш када се одрекну своје историје, својих сународника и свог сећања дочекати бољу будућност. Као да се Книн није поновио у Приштини, као да се неће поновити у Новом Пазару и Новом Саду, као да се неће поновити у остатку Србије. Као да се издаја и несрећа сопственог народа неће поново помагати из Београда, као да поново неће српска елита годинама објашњавати Србима зашто је издаја пут у национално благостање, а заборав предуслов срећног живота. Као да неће и њима одузети све што воле, њихове куће, њихове улице, драга лица њима блиских људи и њихове снове. Као да се заборавом крваве истине купује царство земаљско. Нема те цене за коју Срби продају себе – они себе продају из страха, из уверења и жеље да побегну од самих себе и од историје.

Томе нема краја, јер нема краја српским поделама, српским несугласицама, мржњама и пребацивању кривице. И опет Београд из свег гласа дисциплинује Србе који су остали на Космету, више чак не са молбом, већ са захтевом да не заустављају пловидбу српског брода ка бољој будућности. Говоре им да су њихови снови и њихови животи мање вредни од снова остатка Србије. Говоре им све оно што ће говорити остатку Србије кроз пар година, кад се држава опет буде делила и цепала, а Срби постану дивљач за одстрел. Тада ћемо разумети. Тада ћемо сви разумети да смо сви, ма како се звали и ма где живели у истом казану, само је нечији ред на мучну смрт дошао пре, а нечији касније. Али не плашите се, свако ће доћи на ред. Тада ћемо сви схватити да се од бајки не живи, и да је реалан живот сурова истина и суров приказ будућности. Схватићемо све онда када ће вероватно бити прекасно да се спашавају заједнички животи, заједничке наде, заједничка деца и заједнички снови.

Пре неколико дана је човек којег сам познавао отпутовао на Космет како би видео своју стару кућу. Кућу је видео, и то је било последње што је угледао. Није убијен, као његов претходник у Пећи, већ је од силне туге и бола сео за кафански сто, наручио пиће, још једном погледао кућу пре повратка у Београд и преминуо. Од туге је срце препукло.

Стари мој друже, нисам заборавио. Нити то може да се заборави. Само сам одабрао да не причам о томе онима који то не разумеју нити ће икада разумети. Сећам се, и заувек ћу памтити.

Заборав би био злочин и према прецима и према потомцима а понајвише према онима које смо познавали, а који више нису са нама. Све док постојимо, Космет ће бити српски, све док памтимо, и све док се сећамо.

Извор: Нови Стандард