Омча дугова привреди и друштву

Криза јавних финансија и претећи банкрот државе „нормална” су последица погубне макроекономске политике и изабраног модела развоја. Буџетски дефицит годинама нагло расте, а тиме и јавни дуг, и то у условима рецесије и огромне незапослености. Привреда је потпуно онеспособљена за развој, а респективном монетарном политиком потпуно неликвидна. Финансирање буџета је највећим делом пренесено с реалних јавних прихода на допунско (кредитно) финансирање. Само, да рашчистимо неке дилеме о стварним односима у јавном сектору.

Републички буџетски дефицит показује кумулативни процес сталног раста, како примарног, тако и секундарног карактера. Примарни дефицит је порастао са 51 милијарде или 1,9 одсто БДП у 2008. на 192 милијарде или 6,1 одсто у 2012. години. Примарни дефицит је резултат квалитета и успешности националне економије и развоја, док је секундарни (бруто) дефицит резултат финансирања примарног дефицита и отплата главнице доспелих дугова. Ако се на примарни дефицит дода секундарни тада бруто дефицит консолидованог буџета износи у прошлој години 609 милијарди динара (18 одсто БДП).

Створена је спирала све већих отплата кредита и новог задуживања за њихово финансирање, али и редовних јавних расхода. Бруто дефицит сада учествује у јавним расходима са 39 одсто и у јавним приходима са 45 процената. Огроман је то терет у потпуно деформисаном систему финансирања. Овде се јављају два паралелна негативна тока: привредна криза и огромна незапосленост воде великом расту примарног дефицита, док све већи терет отплата и камата на дуг доводи до експлозивног раста унутрашњег и спољног задуживања.

Други расходи су повећани са 42 милијарде из 2008. на 417 милијарди у 2012. години, а допунско финансирање (задуживање) са 37 милијарди (6,2 одсто БДП) на 623 милијарде (39 одсто БДП). Намакнута је омча дугова привреди и друштву, јер је учешће камата на дуг веће од годишњег прираста бруто производа. Ако је учешће камата у бруто производу изнад годишње стопе раста БДП, привреда креће у дужничко ропство. Ново задуживање и стални раст дуга служе највећим делом само да се сервисирају обавезе из постојећих дугова, при чему каматни терет стално готово прогресивно расте. Учешће отплата и камата на дугове у бруто производу већ је изнад 16 одсто, док је очекивани прираст бруто производа два процента. Одакле да се финансирају доспеле обавезе, инвестиције и одржава ниво јавне потрошње? Само новим задуживањем и растом дуга, уз раст буџетског дефицита. Економија је увучена у велику кризу јавног сектора. Како је настала фаза аутономног раста дефицита, али и јавног дуга, најављена политика њиховог смањења на понуђеној концепцији није могућа. Јавни дуг и дефицит у оваквом финансијском систему и даље ће расти.

Расходна, потпуно неконтролисана и растрошна страна буџета је битна у могућој консолидацији буџета и ломљењу спирале сталног раста дуга, обавеза из дуга, али и корупције и криминала. Овде на првом месту истичемо расходе на запослене које треба „смирити”, а затим куповину робе и услуга – где су потребне велике уштеде. Камате на узете кредите се морају уредно сервисирати. Међутим, код субвенција, које износе 113 милијарди у 2012. години, могуће је и потребно велико снижавање и отклањање велике арбитрарности у додели.

Субвенционисање камата банкама, да би биле заинтересоване за пласмане привреди и становништву, дубоко је погрешан потез. Расходи за субвенције из буџета се све више повећавају. Приватним и страним банкама се из буџета формирају приходи, а затим се узимају кредити уз високе каматне стопе. Могуће је да се кроз стимулативну монетарну политику и селективне нискокаматне кредите (подржане централном банком) контролише и стимулише наменско кредитирање сада субвенционисане производње. Буџет се тако растерећује, а монетарна политика укључује у развојну (сада закржљалу) функцију.

Не може се буџет издвојити и изоловано посматрати (приходи, расходи, дефицит, јавни дуг), јер је он прерасподелни инструмент, тако да се мора уско везати за монетарну политику, спољнотрговинску и платнобилансну политику, систем расподеле, али и за реални сектор. Његово стање је и „производ” ових делова привредног система и макроекономске политике. Иначе, постоји међу њима потпуна некоординација.

Ако буџетске субвенције конвертујемо у нискокаматне селективне дугорочне кредите укључене у монетарну политику централне банке решавамо проблем високог буџетског дефицита, уз конверзију страног задуживања у нормално домаће јевтино и повољно финансирање. Тиме и терет камата нагло обарамо (које су у 2011. износиле 44 милијарде динара, у 2012. години 68,2 милијарде). Код социјалних расхода (пензије, давања за незапосленост, накнаде за боловања, остали социјални трансфери), како смо раније навели, нема основа за замрзавање. Они су практично већ четири године замрзнути с растом од четири одсто годишње и инфлацију од готово 13 процената. Не играјмо се животима огромног дела популације! Пензије су постале један од главних извора издржавања породица. Али, јавља се нужност реформе пензионог система због све већег броја пензионера из године у годину, посебно у односу на број запослених.

Даље, од најављених 38 разних агенција, савета, комисија… укинуто је свега седам, али је истовремено основано нових пет. Треба их укинути, јер су велико оптерећење буџета и привреде, а практично ничему не служе, осим што су места за запошљавање партијских кадрова.

Давање субвенција и великих пореских олакшица у привлачењу страних инвеститора треба одмах напустити.

Пензије су већ у последње четири године реално пале за 30 процената. Већ сада имамо ситуацију да од укупног броја пензионера (1,7 милиона) њих 990.000 прима мање од 22.000 динара, а 227.000 свега 11.447 динара (пољопривредни пензионери 9.373 динара). Социјалну помоћ прима њих 225.000. Са годишњом инфлацијом између 11 и 13 одсто замрзавање пензија и социјалних примања је права катастрофа. Тим путем не треба ићи. Али, даље запошљавање у јавном сектору треба стопирати, као и пораст примања запослених. Учешће просечне пензије у просечним платама пало је са 71 одсто (2001.) на свега 54 процента. Садашња просечна пензија покрива свега 35 одсто трошкова живота.

Држава не треба да и даље плаћа главницу гарантованих кредита неколико познатих јавних предузећа, али ни отплату кредита за санацију познатих банака у кризи и стечају.

На приходној страни буџета нема великих могућности повећавања средстава, али ни повећања пореских стопа, посебно у дубокој кризи и великој незапослености. Многе олакшице и ослобађања треба добро претрести и ревидирати. Овде долази у обзир и смањење сиве економије која учествује у бруто-производу са готово 40 одсто. Наплата пореза и доприноса пала је у овој години на свега 37 до 43 процента. Потребна је потпуно другачија макроекономска политика и модел развоја (оријентисан са свих својих десет подсистема на стимулацију развоја и запошљавање). Без динамичног развоја и високе стопе раста и пораста запослености и даље ћемо радити само за камате на кредите којим финансирамо буџете, али без развоја.

Посебно треба преиспитати заштитну (царинску) политику, јер је приход од царина драстично смањен. У 2008. години приход је износио 68 милијарди динара, да би у 2012. пао на свега 35 милијарди. Мора се, насупрот либерализму, увести потребна заштитна политика домаће привреде, уз снажну стимулативну и извозну политику и врло селективну увозну политику.

Извор: Политика