Željko-CvijanovićДа опозиција не угрожава озбиљно власт нити је у стању да према њој отвори фронт којим би довела до избора и своје победе, у Србији одавно није ново. Све српске владе после Петог октобра распадале су се изнутра, под теретом догађаја или деловањем западних сила, најчешће деловањем сва три фактора заједно. Ниједна се није срушила пред налетом боље понуде, посебно не понуде из опозиције. Тако је опозиција, кад би смењивала власт, у најбољем случају била корисник догађаја, много чешће ни толико.

Истини за вољу, ту ситуацију било би погрешно објаснити само слабостима опозиције, утолико пре што она није никаква српска специфичност. У већини европских земаља за последње две деценије опозиција се по правилу за владање више квалификује личећи на власт него градећи разлике према њој. То само говори о дубокој кризи демократских политичких система, потчињених вансистемским интересима, којима опозиција мора да се прилагоди да би дошла на власт, па у доброј мери чак и да би уопште могла да као опозиција буде део политичког система. У српском случају ради се у првом реду о интересима западних политичких и финансијских центара и слепо им оданих домаћих олош-елита. Довољно је подсетити да су радикали у Србији са својим листама два пута побеђивали на изборима (2003, 2007. године) и још једном били странка са највише посланика у парламенту (2008), али им ништа од тога није помогло да се домогну власти, све док нису, као напредњаци, прихватили споља наметнута правила игре (2012). Истовремено, кад год би за последњих пет година – пошто се 2008. године разишао са западним центрима на питањима Косова и ЕУ интеграције – Коштуница показао какву-такву иницијативу или тренд опоравка ДСС, сваки пут би у јавном простору био организовано нападнут и враћан на позицију даље од власти, а ближе маргини.

Пре урушавања таквог система, на чијем врху су западне силе и капитал, илузија је да ће трење на линији власт–опозиција – где су, наравно, странке попут ДС, ЛДП, СПО и сл. и идеолошки и фукционано више резервна клупа власти него опозиција – произвести било какав импулс будућих промена. Отуда, као у једнопартијским системима, већи потенцијал за промене у себи носе сукоби унутар власти, будући да по правилу троше ресурсе система, скраћујући његов век, иако ни тај моменат није ни први ни најважнији као окидач промена. Уосталом, после 2000. године у Србији је редовно већи потенцијал за промене имала власт, чак и она најгора, и тај потенцијал се показивао кад год би неки појединац или група из власти постали у политичком или личном смислу незадовољни или изеневерени у оквирима правила игре. (Зато смо после Петог октобра као изгледне запамтили само два таласа отпора, које су покренули Коштуница и Ђинђић, и то обојица у тренутку када су били на самом врху власти.)

ЗАШТО ВЛАСТ НИЈЕ КРИВАЦ БР. 1

Бавећи се таквим политичким системом, радикално несувереним и индукованим споља, морамо бити начисто с једним. Наиме, промене нису могуће у оквиру уобичајених демократских института и процедура, а позивање на њих све је слабији аргумент у политичкој борби. На пример, избори у мају 2012. показали су да је у оквиру система могућа смењива власт, док са смењивом политиком иде много теже. Зато ваља раскрстити с тим да ће до промена у Србији доћи на изборима, уобичајеном сменом опозиције и власти. Такав закључак, међутим, не сме нас по инерцији одвести на супротну страну – у веру како је промена могућа искључиво на улици. Јер за последње две деценије много више од једном, и напољу и код нас, видели смо да спољњи центри добрим делом контролишу чак и добар део уличне нише јавног простора.

Ако се сложимо са свим тим, то ће прилично радикализовати даље закључке. Наиме, тада су извршна и законодавна власт у оперативном смислу тек на трећем месту криваца за очајно стање у Србији иако се, због јавне експонираности политичке класе, обично чини да није тако. У хијерахији моћи власт је потчињена странцима и њиховим интересима, а у последњем циклусу (од 2012) чак и олош-елитама. Наравно, све то људима из власти не даје имунитет за одговорност и осуду, с тим што она тада има више смисла као морална и кривична („зашто пристајете да то радите?“) него као функционална и оперативна („зашто то радите?“). Смисао тога, међутим, није у хијерархизацији криваца, него у чињеници да је за свакога ко истински жели да ради на променама сама власт сувише уска мета. Концентрација отпора на власт опозицију може само да кандидује за нову власт, али не и за доносиоца суштинских промена. У околностима где, намерно или не, не проблематизујемо улогу странаца, где одбијамо отварање фронта против олош-елите, наш импулс за сменом власти може да задовољи тек политичке страсти или личне и страначке амбиције, али не и стварне политичке потребе. Српски, и не само српски, захват за променама мораће да буде много шири, дубљи, осмишљенији, радикалнији и револуционарнији од пуке смене власти.

vucic-nikolic-i-dacic-1362359903-276527

СТПЉЕЊЕ ЗА ВЛАСТ

Моје веће стрпљење са овом него са претходном владом није само производ чињенице да је Србија неупоредиво урушенија 2013. него 2009. године, и да су самим тим ресурси власти за отпор странцима и олош-елитама неупоредиво мањи. На страну што је, сугеришући да је прошле године Тадић био бољи избор од Николића – поред оног оправданог – део отпора данашњој власти, када није глуп и ирационалан, снажно партијски мотивисан, а не државно и национално, тек, чињеница је да, за разлику од претходне владе, интереси Николића, Дачића и Вучића нису истоветни са интересима олош-елите. Они нису део те елите, која им се намеће као контролор, доживљавајући их као оруђе за своје политичке и статусне циљеве. А, како њихов међусобни однос не уређује подударност интереса, он се обавља искључиво у контексту захтева које власт испуњава странцима, док у свему другом између власти и елита постоји трење, које, уз трење унутар саме власти, данас и чини готово сав спектар политичке динамике.

С разлогом смо склони да осудимо пристанак власти на Бриселски споразум, којим се Срби са Косова изручују криминалној албанској власти, али би наша осуда била много утемељенија само да смо се суочили са последицама које би изазвао српски отпор Западу. Једнако смо, на пример, склонији да осудимо власт када важна места у дипломатији додељује бившим Тадићевим саветницима попут Огњена Прибићевића, али не и када на важном месту директора јавног сервиса изнурује Тијанића, што ће се у догледно време завршити његовим одласком, или када „Вечерње новости“ препушта Ратку Дмитровићу и Слободану Рељићу, за које овде и није најважније да ли су и колики су патриоте, већ да су људи од професионалног интегритета, којима се неће моћи управљати из кабинета. Видимо како власт наилази на аплаузе олош-елита, водећи сервилну полиитку према САД и ЕУ, али не видимо да у истом тим елитама ствара озбиљан бес зато што је отворила врата Јужном току и Русији.

То, наравно, не значи да заступам тезу како Николић, Дачић и Вучић воде двоструку политику и да ће сутра из њихових кожа искочити три Обилића. Али заступам тезу да та политике није једнозначна, посебно не у идеолошком смислу, макар по томе што ће својим трењима са елитама и међу собом и убудуће повећавати политичку ентропију, која јесте плодније тле за клијање зрна отпора. То конкретно значи да ће, на пример, Дачић морати да пронађе пут свом незадовољству ако га странци ове јесени или зиме натерају на изборе, као што ће га наћи и Вучић ако му их не дају. Или му их пак дају, али га припреме за њих тако што ће му обарати рејтинг јер није пракса да се у земљама попут Србије у власт улази са 40 и више одсто освојених гласова будући да је то теже за контролисање. Подсећања ради, на високом рејтингу, додуше личном, ствар је пукла и између странаца и Вука Јеремића, када се овоме популарност не само допала него је почела и да га обавезује и утиче на његове политичке потезе, па је Запад изгубио способног питомца који је данас у УН само захваљујући јакој руској подршци. Наравно, ситуација у којој ће и Дачић и Вучић у зиму ући подједнако задовољни није могућа, као што није могуће да шкртарење на коришћењу председничких ресурса Томе Николића није повезано са чињеницом да да је трошење Дачића и Вучића за ових мање од годину дана било прекомерно и за њих веома опасно.

ОСУДА ВЛАСТИ

Наравно, ту смо и на рушењу претпоследње демократске догме унутар неаутономног поретка – оне да је отпор страним и утицајима олош-елите тек ствар политичке одлуке, да је довољно хтети и да је за успех националне политике довољно не бити издајник, како свет овде воли да мисли. Наравно, то што је отпор у земљама (врло) ограниченог суверенитета попут Србије често тешко видљив, нејаван, прекривен дебелим наслагама кетмана или одлаган, то што се власт тако често покаже потпуно недостојном – не даје нам за право да свако мало будаласто урламо о издаји, као што нам не даје за право ни да отпором проглашавамо ситуацију када га суштински нема ни у траговима.

У конкретној српској пракси ми није једноставно да мирне душе оптужим власт издају због бриселског потписа, посебно не за издају са предумишљајем, без обзира што ће тај споразум, по свој прилици, имати далекосежне последице, не само по Србе са Косова него и за саму Србију, која је тим потписом отворила врата свог уставно-правног разарања. Истовремено, прагматични налози казују да, ако некога прогласимо издајником, иза тога нема више ничега – издајник се има отерати по сваку цену и на сваки начин. Шта у овом моменту добијамо отеравши ову власт? Поново њу? Жуте? Патриотски блок, спреман да препороди Србију? На крају, да ли би скидањем ове власти издаја била искорењена, да ли је уопште већа концентација издаје у власти или у олош-елитама?

Наравно, нисмо у елитама видели ни близу толико отпора отимању Косова као, на пример, у Николићевом покушају са првом верзијом његове платформе. Тај отпор, као један од важних аспеката српске политике, могао би да нас забави поредећи ко је већи а ко мањи издајник у Србији. Реч је, међутим, о нечем другом. Тај нацрт платформе, наиван и унапред осуђен на неуспех, сведочио је о погубном недостатку идеје и преговарачког концепта на српској страни. А то је, када се ради о стварима које су прошле, за осуду, а, што је још важније, за бригу за ствари које тек треба да дођу, утолико пре што су се само озбиљним националним и државним концептом колико-толико могу умањити штетне последице споразума.

Исто тако, могло би се разумети вођење српске регионалне политике као утеривање у „Југосферу“ једне слабе власти и још слабије државе, када би она тај недостатак макар мало покрила озбиљно разрађеним државним културним моделом и када би, ако већ мора да иде у нежељеном правцу, чувала своје позиције снагом културе у најширем смислу. Јер само снагом концепта успео је Алесандар Дубчек иако је много Чехословака тог доба у њему видело издајника; само тако могао се завршити кетмански плес Игнациа Луле са западним кредиторима Бразила, као што је само суштински недостатак концепта од перестројке направио геополитичку катастрофу, а од Горбачова једног највећих политичких губитника прошлог века.

То што не видимо озбиљан концепт чини се најпогубнијом карактеристиком нове владе јер ће у његовом недостатку сваки њихов уступак странцима, попут Бриселског споразума – а биће их још – по правилу показивати своје најгоре лице, док ће њихово одбијања о табуе економске политике (као што је, на пример, зауздавање страних банака) без јасног економског концепта створити још једну економску трагедију на континенту. Чињеница је међутим и то да сваки од носилаца српске власти – посматран изоловано од осталих – има у себи више тог концепта него када делују заједно. Западне силе тога су биле свесне, играјући веома вешто међу њима. Не би Дачићев отпор странцима био раван нули да у њима није препознао заштиту од моћног Вучића, као што ни Вучић не би ударио да Дачића том силином да га на њега нису послали исти ти странци. На би се ни Николић толико склањао да није свестан да би му се могло десити да буде скрајнут и на јавној сцени замењен Вучићем и Дачићем.

Тамо где се не можемо поуздати у снагу концепта власти, уздамо се у њене слабости, у чињеницу да ће владајућа тројка својим међусобним сукобима и немоћи да до краја следи пут који им је одређен почети да стварају ентропију у систему и пукотине, које ће бити мале за оне жељне промена, али и довољно велике за сваког ко ће на озбиљном разумевању стрпљивим радом градити отпор. А та ентропија је, шта год мислили о њима тројици, више од било чега што данас објективно може да уради опозиција.

ketrin-eston-dacic-nikolic-vucic-foto-fonet-evropski-savet_orig

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ОСЛОБОДИТИ СРБИЈУ

Последња догма неаутономног поретка састоји се у чињеници да је утопија замислити слободну Србију као једину такву земљу унутар вазалног региона. (Уосталом, није ли то била Милошевићева скупо плаћена амбиција?) Тешко је рећи да је чак и оваква Србија, чак и са отетим Косовом, данас мање суверена од Румуније, Бугарске и Грчке, о Албанији, Македонији, Црној Гори, Босни и Хрватској да се и не говори. Тешко да је она таква била и у време Бориса Тадића, док су претходне српске владе у односу на то биле праве оазе суверенитета. А то значи да ће даље губљење српског суверенитета моћи да буде брже или спорије у зависности од вештине појединих влада. Оно, међутим, не може да буде заустављено без озбиљних глобалних померања, где се уочавају добри трендови, али сувише спори за тренд галопирајућег урушавања Србије. Србија не може враћати свој суверенитет, док то не постане регионални процес, а да би тај процес отпочео, важна су кретања унутар бар неких од поменутих регионалних држава, као што је важно и њихово међусобно повезивање, исто онако као што 1912. не би било ништа од истискивања Турске са Балкана без Балканског савеза. То, наравно, не значи да би Србија требало да седи и чека друге да се ослободе, па да крене за њима. Али значи да мора да развије своју политчку сарадњу са Русијом, једином светском силом која има интерес за јаком Србијом и слободним Балканом, не надајући се притом како ће Русија бити спремна да због Србије руши своје односе са, на пример, Немачком. Ако се све то има у виду, тада се мора знати да се ништа добро неће десити преко ноћи (па чак и ако генератор тог ослобађања буде неки нови балкански рат). Морамо се више припремити него помирити с тим да ће враћање слободе бити процес који може трајати бар онолико колико је трајало и њено губљење, а оно се није догодило преко ноћи.

ДВЕ ГРУПЕ ОПОЗИЦИЈЕ

Никада нећемо сазнати да ли је у сутон после Косовске битке међу преживелима на српској страни било неког ко је могао да претпостави како ће ропство трајати пола миленијума. Са више извесности, међутим, можемо да замислимо да би се још теже нашао неко ко би таквоме чак и у тако трагичном моменту поверовао. Са још више извесности, међутим, може се рећи да таквих у нашем нараштају нема ни данас иако смо већ годинама суочени са губитком основних карактеристика суверенитета.

Уверење да је отпор тек ствар политичке одлуке да се он пружи, а да је свако одсуство отпора равно издаји, на српској опозиционој сцени произлази углавном из неразумевања ситуације и политике уопште, која се често доживљава као простор волунтаристичког деловања, а не преданог и дуготрајног рада. Отуда је овде, посебно у делу националне елите, доживљај политке фолклоран: један што даље напуца лопту, а онда сви трче за њом. Температуру те јаловости подиже и актуелни тешко скривени бес међу онима који се противе окупацији Србије, било да су политички и страначки активни или не. Или су бесни на народ, који одбија да у већем броју устане против окупације, или су бесни на издајнике из политичке класе, или на своје политичке сличномишљенике, недовољно активне или недовољно расположене за њихове хокус-покус методе, који их час држеу стању еуфорије, да би већ у наредном тренутку тонули у безнадежну апатију, тражећи кривце у сопственим редовима. За то време, редовно више бесни на „своје“, него на олош-елиту, још мање на странце – они заправо очитују своје присуство у простору где се управо срећу са свешћу – наравно, одбијајући да то прихвате – како све ово може да траје веома дуго, и да пад Србије у вазални и колонијални положај није тек историјски инцидент који ће се догађати унутар једног или два круга избора.

Такав опозициони став, заснованији на емоцијама и страстима, него на рационалом промишљању ситуације, видљив је унутар једног броја интелектуалаца, међу радикалима, у готово целом патриотском невладином сектору, делом чак и у Дверима, и то у оном њиховом искуству партијског деловања последњих година, док их из те групе издваја претходно искуство невладине организације, која је бавећи се културом, била у прилици да дубље сагледава проблем. Доминантне карактеритике тог опозиционог корпуса управо су редукционистичко посматрање проблема, уверење да је главни проблем Србије њена власт и да би њеном сменом аутоматски дошло до другачије политике, затим свест о томе да је питање отпора ствар политичке воље. Због таквих ставова, они често бивају подложни политичким манипулацијама, којима због неразумевања проблема, нису дорасли, што их често чини „корисним идиотима“ управо оних политичких групација против којих се у бити боре.

КоштуницаСа друге стране тог имагинарног патриотског блока су ДСС и Војислав Коштуница, коме се током каријере свашта могло замерити, али никада да није имао добар преглед и разумевање ситуације. Коштуница је, пре свега због Бриселског споразума, веома критичан према власти, али чини се да, упркос томе, још увек прави јасну разлику између СНС и ДС, наравно, на штету ових других, схватајући и то да проблем Србије није само на међупартијској сцени него да је много озбиљнији. На тој страни су једном делом свог деловања и Двери, и то онда када настоје да буду учесници у културном рату, док их од те позиције дистанцира острашћеност према власти и политички редукционизам, који за њих већ постаје типичан. Профилишући се кроз новосадску градску власт, на тој страни би се могла наћи и Трећа Србија (некада новосадска екипа Двери), која је схватила сва ограничења која намеће данашња непосредна политичка борба и сву ширину коју отвара борба у култури. Наравно, на таквом ставу могуће је временом градити озбиљну политичку причу, утолико пре што наше странке пословично не разумеју значај културе и дубине политичког хоризонта који она отвара.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Куда иде Србија после бриселске капитулације (3)

* Обавезна поља