Svaka sličnost je namerna …

Protesti širom EUrope protiv neoliberalnih politika „elita“ sve češće odzvanjaju pozivima na revolucije. Ulice i trgovi Starog kontinenta postaju poprišta ozbiljnih sukoba žrtava pomahnitale globalne dominacije zapadnog korporativnog sistema. Socijalna država je ubijena, građani na ulicama zahtevaju pravdu! Pitanje: da li će je osvojiti, više se i ne postavlja. Jer, izbora (kao što znamo) skoro da i nema.

Krenimo redom…

Sinoć (26.11) ulice Londona bile su preplavljene, uglavnom, mladim ljudima koji su želeli da pruže podršku demonstrantima u Fergusonu: „London Fergusonu“, „Nema drugog rešenja, osim revolucije“, „Crni životi su važni“ tek su neki od transparenata koji su obeležili (opravdani) bes obespravljenih. Da podsetimo: u avgustu je ubijen nenaoružani crnac, tinejdžer-Majk Braun. U novembru je Velika porota SAD oslobodila policajca koji je ubio Brauna od odgovornosti. Odluka porote izazvala je nemire u Fergusonu, koji su se ubrzo preneli i u druge gradove, širom Amerike (Sijetl, Nju Jork, Klivlend, Los Anđeles, Okland, Portlend i Atlanta) i EUrope.

Pitaćete, kakve veze Ferguson ima sa prostestima protiv mera štednje? Ima baš sve! Naime, u Londonu, na centralnom trgu gde se nalazi i zgrada Parlamenta, nisu protestvovali samo pripadnici crne populacije. Naprotiv! Na ulice Londona izašla je mlada generacija koja oseća diskriminaciju i beznađe godinama unazad. Ferguson, kako to inače biva, u naraslim frustracijama, bio je samo okidač!

Kada su novinari pitali jednog od demonstranata (Herija Fira) iz Londona, šta je povod protesta (koji se ubrzo pretvorio u sukobe s policijom), Fir je rekao: „Mladi ljudi u ovoj zemlji imaju osnovni strah: da se vlada ne stara o potrebama naroda“![1]

I to je taj važan, ako ne i presudan momenat: vlade ne čine ono što im je mandat-ne staraju se o potrebama svojih građana. I ta je činjenica objasnila momenat u kome se svet pod neoliberalnom okupacijom našao: a jeste slepa ulica.

Tek nekoliko poslednjih događaja upravo slika prizore pogrešnog skretanja političkih „elita“ komponovanih prema potrebama zapadne korporativne zajednice:

Pariz, 15. novembra: Oko 5 000 ljudi izašlo je na ulice francuske metropole da protestuje protiv mera štednje i da osudi francuskog predsednika Fransoa Olanda zbog „izdaje svojih glasača“.[2] Većina demonstranata, pre dve godine glasala je za Olanda i sada govore kako ih „je izdao predsednik koga su doveli na vlast“. Fransoa Oland, vrlo „talentovani“ levičar, skoro da je postigao rekord u obaranju sopstvenog rejtinga u vrlo kratkom vremenu u skorijoj francuskoj političkoj istoriji. Skoro da ne postoji čak i jedan politički potez koji bi lidera francuske Republike vrednovao kao uspešnog političara. O državničkom statusu skoro da je i besmisleno govoriti. Radi se o čoveku koji će ostati poznat po bizarnim privatnim skandalima, klasičnoj postizbornoj prevari počinjenoj prema biračkom telu koje se „usudilo“ da mu poveruje.

Iznevereni birači, danas vrlo žustri demonstranti ustali su protiv masovnih radikalnih  rezova u budžetu, kao i protiv državnog protekcionizma u odnosu na korporacije.

Da podsetimo:  Oland je upravo u predizbornoj kampanji obećao suprotno!

Samo nedelju dana pre, tačnije 6. novembra Francusku je zapljusnuo talas protesta farmera koji su u znak protesta bacili 100 tona pokvarenog povrća:

„Tržište mora da se reguliše. Granice su otvorene, to je Europa, i mi uvozimo 80 odsto povrća i 80 odsto mesa. U međuvremenu, naši farmeri svakog dana i meseca napuštaju svoja zanimanja jer ne mogu da prodaju ono što proizvedu. Proizvodimo visoko kvalitetnu robu, ali je ne možemo prodati“[3], rekao je okupljenim izveštačima jedan od farmera, Siril Milard. Širom francuskih gradova samo u dva dana protesta 36 000 demonstranata poslalo je jasnu poruku: Ovo više nema smisla!

Kada se tome doda rat sankcijama protiv Rusije, računica postaje još ozbiljnija!

Šesnaestog novembra, jedan od najvećih francuskih sindikata „Radnička snaga“ zatražio je od francuskog predsednika da pod hitno isporuči Ruskoj Federaciji Mistrale inače će 2 500 radnika koji rade u brodogradilištima ostati bez posla. Sindikat je tom prilikom iskazao „šok i bes“[4] povodom sumanute odluke predsednika Francuske.

Idemo dalje…

Brisel, 7. novembar: Oko 100 000 radnika izašlo je na ulice EUropske prestonice protestvujući protiv najavljenih mera Vlade koja je „smislila“ da produži radni vek za odlazak u penziju (67 godina), zamrzne plate i otpusti radnike iz javnog sektora. Ovaj, u početku mirni protest, bio je najveći od Drugog svetskog rata i završio se sukobima sa policijom: letele su kamenice, zapaljeni su automobili, upotrebljeni su suzavci i vodeni topovi. Pedesetoro ljudi je povređeno a 40 privedeno, kako govore službeni podaci.

„Radnici železara, dokeri i učitelji bili su među hiljadama protestanata protiv vladinih mera štednje. ‘Udaraju radnike, nezaposlene (…) ne traže novac tamo gde ga ima među ljudima sa puno para’“[5] rekli su novinarima neki od protestanata.

Marš demonstranata u Briselu označio je početak sindikalnih protesta koji će 15. decembra održati Nacionalni štrajk protiv vladinih rigoroznih mera.

„Vlada nam govori kao i sve stranke da nema alternative. Mi ne dovodimo u pitanje da treba da nađu 11 milijardi evra, ali poduže ističemo da ih je moguće naći na drugom mestu a ne u džepovima radnika“[6], izjavila je tom prilikom Mari-Elen Ska generalni sekretar sindikata CSC.

Italija, 17. novembra: Nacionalni protesti širom Italije sindikata, studenata i migranata izazvani najavljenim reformama u radnom zakonodavstvu (Zakon o radu koji će kompanijama olakšati otpuštanje i zapošljavanje radnika), kao i mere štednje koje zahteva EU Trojka (Evropska komisija, Evropska Centralna banka i Međunarodni monetarni fond) zapalili su ulice Apeninskog poluostrva.

Demonstranti su se sukobili s policijom od Milana na severu do Palerma na jugu. U Rimu nekoliko demonstranata gađalo je jajima i farbom zgradu nemačke ambasade. Ovome treba dodati i nacionalni štrajk transportnih radnika koji je takođe blokirao ovu zemlju.[7]

Uprkos, oštrim protestima Mateo Renci, premijer Italije nastavlja sa forsiranjem mera koje, sve su prilike, u ovoj zemlji neće proći. Makar ne bez još veće radikalizacije protesta.

Grčka, novembra 2014: Hiljade Grka protestvovalo je protiv vladinih mera štednje 1. novembra u Atini[8]; Pet dana kasnije, 6. novembra ustali su i grči studenti iskazujući protest protiv „obrazovne reforme“. Oko 4 000 studenata, predavača, profesora ustalo je u odbranu prava na obrazovanje. Demonstranti su se uputili ka zgradi Parlementa pokušavajući da probiju barikade ispred kojih ih je sačekao neočekivano veliki broj snaga bezbednosti[9].

18. novembra došlo je do sukoba demonstranata i policije ispred zgrade američke ambasade u Atini povodom obeležavanja 1973. godine kada su Grci pokazali otpor SAD zbog tadašnje podrške vojnoj hunti. Oko 70 demonstranata je uhapšeno, spaljivane su zastave SAD i EU i do sukoba je došlo pošto je 40 000 studenata, radnika, penzionera marširalo od zgrade Parlamenta do američke ambasade. Demonstranti koji su optuživali SAD za podršku vojnoj diktaturi (1963-1974) uzvikivali su „EU, MMF napolje“![10]

Posle svega napisanog, da li je svaka sličnost sa porobljenom Srbijom namerna?

Jeste!

Da li ubijanje socijalne države dolazi iz jednog zapadnog korporativnog centra?

Da!

Da li finansijskom i privrednom fašizmu dolazi kraj?

Da! I, to pokazuju upravo slike sve većeg procenta EU skeptične EUrope i obespravljenih i osiromašnih građana. Uostalom, svi ti eksperti, ljudi od analitike ukoliko ne vide nadolazeći talas revolucionarnih prevrata, urušavanja neoliberalne metodologije, stvaranja novih elita koje će građanima i državama povratiti suverenitet… za početak… onda pod hitno treba da traže novu statusnu destinaciju za svoje propagandne trikove… jer…

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Svaka sličnost je namerna …