Ко издаје Космет издаће и економске интересе Србије

Сведоци смо разарајуће фазе самоубилачке примене колонијалног економског модела у Србији, у коме је кроз либерализацију трговине, приватизацију и прецењени курс динара временом угашена домаћа производња и бројна радна места. У економији у којој су суштински проблеми огроман платно-билансни и трговински дефицит, незапосленост, угашена производња и непостојање домаћег инвестиционог циклуса годинама је наметана и примењивана неолиберална економска догма. Она је једино дозвољавала поимање и решавање проблема кроз повећање страних инвестиција, смањење јавне потрошње и буџетског дефицита.

Актуелни режим је примењивао непопуларне мере фискалне политике  (повећање ПДВ-а), које су додатно смањиле приходе у буџет и повећале сиву економију. Настављена је и погубна политика прецењеног курса динара, што је додатно обесмислило домаћу производњу, повећало незапосленост и на разне начине смањило прилив у буџет. Грађанима и привреди је додатно сужен маневарски простор за преживљавање, чиме је њихова све мања потрошња (и одговарајући, прилив у буџет кроз порезе)  била знатним делом финансирана задуживањем.

Уместо да како су обећале на изборима прекину са страначким запошљавањем,  странке владајуће коалиције су додатно оптеретиле буџет јер су у државну администрацију, разна министарства и друге кориснике буџета запослиле стотине својих страначких активиста, пријатеља и рођака. Из буџета су и даље издвајали по 5000 еура по радном месту и давали друге привилегије које су требале да привуку стране инвеститоре.

Мањак девиза и средстава у буџету су надокнађивали страним задуживањем, продајом преосталих јавних предузећа и пољопривредног земљишта. Додатно се мањак средстава у буџету амортизовао кашњењем исплата обавеза према бројним корисницима буџета, како према корисницима социјалних давања, тако и према корисницима субвенција у пољопривреди те бројним добављачима роба и услуга.

Коначно, пре неког времена мисија ММФ-а је проценила да је буџетски дефицит Србије 8%, што отприлике значи да до краја године треба обезбедити додатних 1,5 милијарде еура или некако уштедети што већи део.

Сведоци смо и озбиљне пукотине која је настала у владајућој коалицији поводом суноврата економије и ситуације у државном буџету. Пукотина није настала због бриге о економском положају грађана, већ због међусобног залажења у властити,  „суверени“, страначки посед како би се каквим-таквим уштедама смањио притисак на буџет.

Тако су протеклих дана и недеља делимично затворена или се тренутно решавају  поједина отворена питања у вези штедње у буџету која задиру у интерес неке од чланица владајуће коалиције. Тако, на пример, питање замрзавања плата и пензија не одговара коалицији око СПС-а због непомирљивог става ПУПС-а и то питање је и даље отворено. Питање враћања дела пореских прихода са локалних самоуправа на републички ниво решено је на скупштини на „штету“ УРС-а.

Тиме је реверзибилно ускраћен додатни приход који је локалним самоуправама у протеклом мандату на рачун републичке касе обезбедио лично Динкић, наводно на име додатног инвестирања а у пракси страначког запошљавања. Коначно, кроз медије је најављена приватизација Телекома и неких других предузећа али се у последњим изјавама Вучића поводом тог питања осећа отпор према уласку у сопствени посед, вероватно због јединствене могућности Телекома да у  значајној мери амортизује додатно страначко запошљавање.

Потребна промена економског модела у Србији

Сматрамо да су већина (част и поштовање изузецима) актуелних ставова и расправа  о начинима решавања буџетског дефицита и изласку Србије из економске кризе које воде странке власти, већина странака опозиције, медији и економски аналитичари бесмислене и јалове, јер су засноване на неолибералној економској догми, „пресипању из шупљег у празно“ и не воде трајном решењу економске кризе у Србији.

Сматрамо да је једини пут ка решавању многих судбоносних државних, политичких и националних питања за Србију и српски народ напуштање погубног неолибералног економског модела и прелазак на економски модел примеренији земљама у развоју, у коме је знатно већа улога државе у развоју привреде. То би водило реалном повећању запослености, агрегатне тражње и бруто националног дохотка на који би се константно и снажно све већим  приходима пунио државни буџет.

Без пуног буџета не могу се обновити урушени здравствени и пензиони систем, као и социјална заштита. Не могу се спровести ни мере за бригу о породици, као ни подићи одговарајући образовни систем и васпоставити национална култура. Без пуног буџета нема суштинске независности и самосталне спољне политике. Без пуног буџета не могу функционисати војска, полиција и безбедносне службе, па се на одговарајући начин не може бранити безбедност, интегритет и територијални суверенитет. Коначно без пуног буџета нема ни озбиљне борбе за повратак Косова и Метохије под пуни суверенитет државе Србије.

Основа новог економског модела Србије треба да буде  заснована на експанзивној монетарној политици која треба бити усмерена на привредни развој. Потребно је покретање капиталних инвестиционих пројеката, као што су израда путева, електрана, друге инфраструктуре, система за наводњавање и сл. Идеја је да се сваки рад, сировина, компонента, производ и услуга које је могуће обезбедити из домаћих извора – финансирају из експанзивне монетарне политике НБС, тј. из строго контролисане за те сврхе наменске примарне емисије.

Ова емисија новца никако не би смела да се одлије ван своје основне намене, у потрошњу или за санирање буџетског дефицита, што би водило знатном порасту инфлације. Овакав економски модел су  примењивале земље као што су Јапан,  Јужна Кореја, Сингапур и Тајван у периоду када су се развијале кроз субституција увоза и стварање основа за извоз. Сада на пример овакав модел примењују земље које се убрзано развијају као што су Индонезија и Вијетнам. Оваква  развојна монетарна политика повећала би запосленост.

Све што се за капиталне инвестиције не би могло обезбедити кроз домаћа средства потребно је обезбедити кроз дугорочне девизне изворе финансирања.То би на пример могао бити Фонд за одрживи развој кога би основала, контролисала и водила српска дијаспора.

Други дугорочни девизни извори финансирања подразумевају суштинску другачију политику у вези са економским и политичким  интеграцијама. Кроз статус посматрача (а касније и пуног чланства) у Евроазијској економској заједници и статуса члана оснивача Евроазијске развојне банке стекли би се много бољи услови за приступ огромном тржишту, али и за приступ средствима за кредитирање развоја одређених грана индустрија и капиталних инвестиција  које су битне ради изградње заједничких, уклопивих производних ланаца унутар заједнице и ради што веће економске аутономије земаља чланица у односу на остатак света.

Циклус субституције увоза

Важан део новог економског модела је и циклус субституције увоза и промена режима девизног курса. Потребно је напуштање постојећег флуктуирајућег девизног курса у режиму монетарног сидра и прелазак на режим покретног коридора. То би водило опрезном, постепеном, дугорочном обарању курса у коме би се на сваки период од 6 месеци одређивале горња и доња граница у којој би се курс мењао. Само обарање курса довело би до смањења  увоза и активности пословних људи на организовању његове субституције из домаћих извора.

Циклус би требало  започети са групом производа који су најлакши за субституцију, тј. који  захтевају најмање времена за организацију производње и најмање улагања. Процес финансирања би стимулисала НБС за опрему коју је могуће набавити у земљи и кроз реформисани банкарски систем пословне банке средњорочним девизним кредитима.

Потребно је овај процес поспешити циљаним царинским и ванцаринским баријерама за увоз робе за коју желимо да субституишемо увоз. Субституција увоза би повећала запошљавање, што би повећало потрошњу, агрегатну тражњу и бруто национални доходак. Све то би повећало прилив средстава у буџет услед индиректних пореских прихода кроз већу потрошњу и наплату ПДВ-а, као и директне пореске приходе на личне дохотке новозапослених. Постепено би се смањио  и  трговински и платно-билансни дефицит са иностранством. Држава би имала више средстава да додатно стимулише субституцију увоза и извоз. Тако би се успоставила позитивна повратна спрега и наставио циклус субституције увоза на другу групу производа где је субституција тежа и тражи већа улагања и дуже време.
Све мере које смо споменули подразумевају промену економског модела и углавном су дугорочне. Обзиром да је у јавности актуелизовано питање уштеда у буџету дужни смо да овом приликом наведемо и неке од краткорочних и средњорочних мера за смањење буџетског дефицита:
• Укидање свих погубних, неефикасних и селективних економских мера које се финансирају из буџета а које немају за крајњи циљ повратни ефекат на повећање пореских прихода (стимулација страних инвеститора за отварање радних места, кредити за побољшање ликвидности, и сл.)

• Доспеће главница и камата иностраних дугова по разним основама су у последње време један од највећих издатака из буџета Србије (сада и преко 200 милиона еура месечно). Потребан је прекид сарадње са ММФ-ом ради онемогућавања мешања у економску политику и прекид погубне политике капитализације дуга емитовањем еврообвезница које се троше за одржавање режима у животу. Потребно је када се стекну услови фазно, превремено враћање дугова како би се ослободили плаћања камата.

• Повећање буџетских прихода кроз делиберализацију спољне трговине. Потребно је враћање царина за поједине врсте производа ради субституције увоза и враћање акциза на луксузну робу.

• Потпуно испражњен и декапитализовани пензиони фонд је један од највећих потрошача буџета са преко 2,5 милијарди еура годишње. Сматрамо да је потребна постепена санација пензионог фонда кроз обезбеђење других извора прихода за потребе исплате пензија и постепено смањење удела који се финансира из буџета. Сматрамо да је потребан пренос дела власништва појединих успешних домаћих предузећа и банака (на пример Телеком и Комерцијална банка) са државе на пензиони фонд на основу ранијих дугогодишњих захватања из пензионог фонда. Сматрамо да би било корисно и да држава откупи неку од страних банака и преда је на управљање пензионом фонду.

• Убацивање у јединствени консолидовани биланс институција које су део државне структуре а које имају сопствене приходе. Смањивање привилегованог положаја и укидање непотребних агенција као што је то било обећано у коалиционом споразуму, али је остало мртво слово на папиру.

• Уштеде кроз увођење јединствених платних разреда за све запослене и усклађивање плата наниже у државној управи, локалним самоуправама, јавним и комуналним предузећима и државним институцијама и агенцијама.

• Реорганизација и повећање ефикасности државне управе кроз поједностављење бирократизованих радних процедура ослањањем на међусобно повезане информационе системе. Ако банке могу електронски размењивати податке и документе са кредитним бироом, берзом и централним регистром зашто то не би могли између себе и органи државне управе када се од грађана и привредника захтева достављање појединих података и докумената (извод, држављансво и сл.).

• Промена структуре пореских прихода. Смањење удела директних пореских прихода (ПДВ) који на исти начин опорезују и богате и сиромашније делове друштва у односу на директне, прогресивне пореске приходе на имовину, капитал, дивиденде и сл.

• Враћање у буџет директних пореских прихода од личних доходака радника кроз субституцију увоза. Ова средства се иначе кроз огромну куповину увозних производа одливају ка буџетима земаља из којих увозимо кроз финансирање личних доходака иностраних радника.

• Из буџета се издваја 800 милиона еура годишње за одржавање социјалног мира, тј. за минимално одржавање у животу преко 150 производних државних предузећа у тзв. „реструктуирању“.

Након напуштања погубног неолибералног модела из ове групе предузећа ће се сигурно пронаћи кандидати за први или други циклус улагања ради брзе субституције увоза. На тај начин би после извесног времена поједина предузећа престала да буду терет, тј. постала додатни извор прилива средстава у буџет.

Суштинско питање, морално питање

Горенаведеним мерама и променом економског модела који смо предложили у прошлом тексту јасно смо показали да постоји алтернатива постојећем економском моделу и другачијем решавању проблема буџетског дефицита као и свих других горућих економских проблема. Грађани морају да знају да је борба против корупције веома важна али да не треба да се спроводи селективно и за дневно политичке сврхе. Ова борба, иако веома важна, мора бити тек други, стратешки циљ. Први неизоставно мора бити промена погубног економског модела и његова замена примеренијим који ће бити од знатно веће користи грађанима, привреди и држави. Та промена треба да води повећању бруто националног дохотка и буџетских прихода што је за више реда величина већи износ од вредности злоупотреба којом се бави актуелна борба против корупције.

Проблем је у томе што глобални монополи то веома добро знају па кроз контролисане медије пружају својим послушницима прилику да борбу против корупције наметну као најважије и једино питање. Проблем је и у томе што режим у потпуности игнорише било каква решења која одступају од догме и интереса њихових иностраних газди. Проблем је и у томе што режим не дозвољава да другачије мишљење о решавању економских проблема дође до већине грађана Србије.

Грађани Србије не би смели да буду у заблуди како су водећи људи актуелног и протеклих режима необавештени и да не знају шта раде. Они одлично знају шта раде када је у питању економски положај Србије као што одлично знају какву издају чине када свесно крше Устав Србије у вези Косова и Метохије.

Грађани такође морају да знају да не постоји такозвано дотицање дна када је  у питању економско пропадање грађана и привреде. Пропадању нема краја ако му се сами не супроставимо. Нема дна, има само падања на ниво економија све сиромашнијих земаља до нивоа земаља подсахарске Африке. Нашим властодршцима је једино битно да добију подршку за остајање на власти од глобалних монопола без обзира какав ниво сиромаштва био у Србији.

Зато морамо јасно рећи. Онај ко је омогућио глобалним монополима да се у Србији уведе и до данас спроводи колонијални економски модел који је довео до губитка огромног броја радних места заправо је погазио уставом гарантовано право на рад.

За многе од оних коју су некако успели да задрже своја радна места погажено је поштовање достојанства личности на раду, правична накнада за рад и друга права гарантована чланом 60. Устава Србије. Кашњењем и неизвршењем буџетских обавеза прекршена су и бројна друга права корисника пензија, корисника социјалних и здравствених услуга и свих других корисника буџета.

Зато није чудо да су они који су од петооктобарских промена наовамо темељно и доследно газили члан 60. Устава ових дана погазили и цео Устав. Зато је онај ко је издао економски интерес грађана Србије ових дана издао и Косово и Метохију.

Обзиром да је недомаћински, ненародни режим подржан од глобалних монопола још увек на власти и да се и даље служи безочним лажима ради гајења лажне наде дозволите нам да преформулишемо закључак:

Ко изда Косово и Метохију наставиће да темељно и доследно издаје и економски интерес грађана Србије.

Извор: Двери српске