Вучић Александар или где год био свуд сам погинуо

Пре појаве Вучић Александра, само један Србин је у свом животу погинуо више од хиљаду пута. Зове се Бата Камени и по занимању је каскадер. Александар Вучић није по занимању каскадер, већ премијер, што га не спречава да наступа под геслом: “Где год сам био, свуд сам погинуо”.

Од Фекетића, преко Обреновца, Вашингтона, Коцељеве, Брисела до Сребренице, увек је, према речима Александра Вучића, гинуо искључиво Александар Вучић. А онда је лагано устајао, отресао прашину и уздигнуте главе настављао даље ко да ништа није било. Тако да само мачка, Бата Камени и премијер Вучић имају између девет и тисућу живота.

Те ће и Сребреница у светској историји остати упамћена као место наставка дугогодишњег геноцида над премијером Вучићем.

Али се премијер, у инат свима, попут оног Станислава из “Радована Трећег” који је скочио са 13. спрата и вратио горе само да би бесно питао укућане: “Ко је викнуо: шта видиш чича!?”, увек поново појави, јер делује по светосавском принципу: “Ко тебе каменом, ти њега конференцијом за штампу”. Или: “Ко тебе каменом, ти њега Дневником”.

Премијер највише воли да води Дневник 2 и Национални дневник, али је тог дана решио да води и онај од Ане Франк.

У дневнику премијера Вучића за 11. јул лета господњег 2015, пише:

10,00: Драги дневниче, ево ме у Поточарима! Још када сам у књигу жалости уписао: “Волим Бошњаке и радо их се сећам” – приметио сам да ме домаћини гледају испод ока.

10,15: На комеморацији су ме сместили у ред где седе секретарице, ваљда ме је зато шеф летонске дипломатије у пролазу шљепнуо по задњици. Морон!

10,25: Бакир ме свесно избегава: кад кренем ка њему хитро улази у најближу просторију: двапут је збрисао у женски WЦ, трипут у трафо станицу и једном у шахт.

10,30: Клинтон тражи да му донесем чашу воде. Кришом сам му пљунуо у чашу.

10,35: Намигнуо ми је шеф летонске дипломатије. Морон!

10,48: Мој шеф обезбеђења, агент Биаиловић, јавља ми да је напољу мирно: “Налазим се на неком великом паркингу, око ког су укопани бели стубићи… Хиљаде белих стубића. Огроман паркинг”. Прекоравам га да коначно научи да разликује надгробне споменике од стубића око паркинга. Обећава да ће научити!

11,00: Агент Биаиловић ми јавља да напољу носе транспарент: “Убијте сто Муслимана за једног Србина”. То ми је однекуд познато. Сетићу се…

11,23: Шеф њиховог протокола ми каже да због личне безбедности најбоље да смислим неку лажну функцију кад кренемо на џеназу, у масу. Одбацује моју идеју да на ревер окачим натпис: Александар Вучић, Удружење “Мајке Сребренице”. После дужег размишљања на ревер качим легитимацију: Александар Вучић, председник Удружења “Браћа од тетке Сребренице”.

11,35: Шеф њиховог протокола ми каже да је Борис Тадић био много инвентивнији. На ревер је закачио легитимацију: Георге Цлоонеy, ацтор.

11,40: Љут сам што је Тадић инвентивнији од мене. Зато на ревер качим легитимацију: Александар Вучић – Вучко, маскота Зимских олимпијских игара у Сарајеву ’84.

11,50: Шеф њихог протокола ми опет каже да је Тадић био инвентивнији. Када је други пут био у Поточарима, на ревер је окачио натпис: Ангелина Јолие, ацтресс, филммакер анд хуманитариан.

11,55: Додик ми јавља да су његови људи у цивилу свуда около. Каже ми да је шифра по којој ћу их препознати: “Ваздух трепери као да небо гори. Спрема се олуја…”

12,00: Крећемо на џеназу. Видим поред неког типа у цивилу који зури у мене. Мора да је онај Додиков. Кажем му шапатом: “Ваздух трепери као да небо гори. Спрема се олуја…” Он ми каже: “Знам, болан, то је из ‘Валтер брани Сарајево’, дај нешто теже!” Изгледа да није онај Додиков.

12,05: Примећујем да присутни на гробљу и остала многобројна родбина вичу: “Вучићу, педеру”. Изгледа да је Душко Вујошевић утицајан међу Бошњацима. Шеф летонске дипломатије ми маше кроз масу. Кретен!

12,08: Прилази ми неки тип у хавајској кошуљи и каже: “Ваздух трепери као да небо гори. Спрема се олуја”. Ја му кажем да ћемо о “Олуји” у августу, има времена. Он каже: “Болан, мене послао Миле ако буде неки белај. Не брини ништа, пре десет година сам обезбеђивао Клунија, а пре пет Анђелину. И ништа им није фалило”. Из новчаника вади фотографије са Клунијем и госпођом Џоли. Ајд што не разликује Тадића од Клунија, ал’ не разликује ни Анђелину. Шаљем Додику СМС: “Ког си ми ово послао?!”

12,12: Прилази ми жена обучена у бурку и каже: “Ваздух трепери као да небо гори. Спрема се олуја”. Кажем јој шапатом: “Ааа, госпођо, вас је сигурно послао Миле!” Испод бурке чујем мушки глас: “Шути болан, ја сам мушко – Митар М., шеф специјалних јединица Републике Српске. Буди без бриге, брате Вучко, чувао сам ја и Џорџа Клунија. Само шути, не познајемо се!”

13,00: Тренутно сам спречен да пишем дневник. Спале ми наочаре.

13,05: Онај у хавајској кошуљи ме убацује у џип и бежимо. Док јуримо ка Братунцу, онај у хавајској кошуљи јавља се жени: “Бона, неш веровати коме сам управо спасио живот! Вучку! Знаш оном… Олимпијада, Сарајево, Јуре Франко, Бојан Крижај… Не вјерујеш! Па ево ти он!” И пружа ми телефон: “Вучко, болан, оће да те чује моја жена”. Петнаест минута убеђујем жену оног у хавајској кошуљи да сам ја лично маскота ЗОИ у Сарајеву. Какав дан!

13,10: Неша ми саветује да се правим мртав, али ја ипак заказујем конференцију за штампу.

15,10: Гледам специјални програм на Пинку: “Атентат на Вучића”. Неша каже да је управо сазнао од мене да су ме напали навијачи из Санџака. Вучелић каже да иза напада гарантовано стоје “Црни лабудови”. Крле каже да вероватно нису “Црни лабудови”, већ “Црвена јабука”. Вучићевић каже да је управо сазнао да ме је напао “Дубиоза колектив”. Зоран Бабић сумња на Ал Џазиру (морам да му јавим да се то зове Ал Каида), док после три сата програма Вучићевић задихан опет улеће у студио и тврди да има очевидавца који су у Поточарима видели лично Ли Харви Освалда. И мени се чини да сам видео Освалда. Додуше, тек кад су ми спале наочаре. Паметан је Вучићевић!

И тако је то било.

Извор: Н-1