Еулексов суд, Оливер и један лични поглед

Питање из поднаслова је реторичко, не знам чему служи – знам да се нешто чека, да се добија на времену. Не знам за шта тачно служи то време, да ли то време има везе са формирањем оног, после много буке изгласаног у парламенту, косовског специјалног суда за ратне злочине ОВК и какве везе Ивановић има са такозваним ослободиоцима Косова – не знам.

На питање да ли је тужилац (Михалчук) нормалан, Мирослав Ивановић, судија Вишег суда у Косовској Митровици и Оливеров брат каже:

„Јесте, апсолутно је нормалан и професионалац је“.

Мирослав Ивановић каже да је тужилац ревно скупљао материјал годину и по дана пре Оливеровог хапшења. Мирослав га је посматрао током суђења и сматра да не само што је апсолутно нормалан и професионалан него није ни најмање наиван иако његов рад са стране делује благо речено скандалозно. Доводи сведоке (досад 47) чије изјаве, додуше, падају у воду, мењају исказе, све то траје до у недоглед, а човек седи у притвору за то време. Мирослав Ивановић каже да са стране свакако не делује нормално, али да њему, као човеку који је век провео на суду, делује врло нормално. Да он врло успешно одуговлачи један бесмислен процес и, колико год то не личило ни на шта, то има смисла јер се ради о добијању на времену и овај човек обавља тај задатак преко свих могућности.

Можемо да гунђамо, какве црне могућности, ово је кршење свих права, задржавање човека против кога нико од 47 сведока тужилаштва није имао ниједну сувислу оптужбу и све су попадале ко лишће на јесен – али ради се о времену, понавља Ивановић. Не објашњава. Не инсистирам. Могу само да нагађам о неком специјалном суду, а онда помислим а какве има везе Оливер с тим њиховим…

Оливер је други пут започео штрајк глађу. Први пут, како би прекинуо агонију боравка у затвору у Приштини, што је својеврсни психолошки притисак и други пут сада, када му без икаквог логичког објашњења (осим да почињу одмори!) продужавају притвор до 6. октобра, када ће ваљда бити испитан последњи сведок, уколико… Ма, ништа. Боље ћутати и следити корак Мирослава Ивановића, он је судија, он је Оливеров брат, он зна.

ОПАСНО НОВИНАРСТВО

Година је 2008. издајник Оливер Ивановић покушава да смири Србе који, по налогу патриота (и где су сад те патриоте?), демонстрирају испред зграде суда и својим телима бране – шта? Српски медији пишу, даље, како је издајник Ивановић изјавио да су неки недорасли српски момци с фантомкама гађали албанске локале у Бошњачкој махали и објаснио да нису у питању никакви нереди, да то неће прерасти ни у шта. Касније, не од њега него се то наметнуло, сазнајем да се радило о неком новцу и не бих да улазим у детаље јер нису тема разни нереди на Северу, као ни избори на Косову у периоду 2008-2013. Нећу заборавити коментаре неких уредника: „Ма немој ми изјаве тог издајника“.

ОК, радозналост пробуђена инструкцијом „не причај с њим“, новинара који је на терену води равно код „њега“. Свестан репутације која је, благо речено, будаласта и насмејан јер види радозналу, Оливер узме па лепо формулише свашта што сам слутила, али му нисам знала име и нисам била сигурна, а нисам најбоље стајала ни с доказима. Касније су докази долазили сами, рецимо када се радило о нередима у насељу Брђани (читалац се вероватно не сећа да су Срби 2009. демонстрирали против изградње неких албанских кућа у мешовитом насељу, на брду, како сам назив каже, између северне и јужне Митровице); докази су стизали глупошћу оних који су учествовали у послу око откупа албанских имања, те грађевинске дирекције која се борила да ипак добије тендер – а све из патриотских разлога, да буде више Срба у Брђанима. Посвађали су се с тадашњим радикалом који је био председник општине и желели да („новинарка, да ти дам неке папире“) тадашњи Курир напада једне а како би ови други добили своје паре за откуп и своје тендере и тако даље у том смислу.

Од „издајника“ Оливера добила сам насмејани савет: „Мала, чувај се, мани то…“

Када сам већ била остала на Косову предуго и пала у напаст да пишем искључиво оно што се не сме (рецимо тада је то било име Звонка Веселиновића, који – пре него је постао звезда барикада – није помињан ни у Митровици, него шапатом), рекао ми је истину: „Ниси ти новинар, сувише си радознала“, а затим „Знам, новинар би морао да буде радознао јер иначе ништа не би схватио, али…“ Нешто као „пази“. Нешто о узаврелим главама које тада, инструиране а и не знајући за чије послове и какве циљеве, устима пуним патриотизма и гадних парола, исто тако неће знати шта раде ако ми се, далеко било, појаве на вратима. И, различито од свих који су икад етикетирани као издајници: „Не мораш да узимаш моје изјаве, ионако причају да ’радиш за Шиптаре’“

Ово је лична прича, таквих сам чула много од новинара – искуснијих од мене, ратних репортера, људи који су се излагали много опаснијим ситуацијама него (цитираћу Оливера) „седиш им у дворишту, а пишеш о њима, умеш ли ти да се уплашиш или чекаш да те неко згази камионом – ево ја ћу (шалио се), да одглумимо па да те извлачимо, испаднеш херој, а побегнеш од ових твојих о којима волиш да пишеш“. То су шаљиви дани наспрам онога о чему сведоче поменути озбиљни, ратни, новинари. „Држи се Оливера“, „Спасио ми главу“, „Послушај га ако ти каже да не дираш неку тему, аман, он зна зашто“.

ЗАШТО БАШ ОЛИВЕР?

И добро, где су сада ти опасни патриоте што су само с фантомкама смели да праве хаос у граду и где су те „патриоте“ и зар није мало сумњиво да знају људи, знају и КПС и МУП и странци знају, новинари знају о коме се ради – где су ти људи, зашто их не помиње ни овај кафкијански суд (глупо питање – па зато што је кафкијански) и нема сведока међу оних 47 комада који би их се сетио? Мирослав Ивановић ми је рекао да не постављам таква питања, он зна, судија је, жели најбоље – брат је, али ова прича је лична и ево ја, као лично истраумирана од прича неких од поменутих „јунака“ који су се, док је Митровица била пуна горива, ко зна чега све и, наравно, патриотизма, хвалили својим непочинствима. Обичан свет их се бојао. И овде стајем, уколико чита неко озбиљан ево, нагласићу да заправо немам појма о коме се ради, него сам стекла неки утисак, сећања су ми, може бити, варљива и тако то. Дала сам све од себе да послушам Мига (Мирослава Ивановића) кад већ нисам Оливера, излетело ми је – ја сам само новинар и ко зна какве су ми глупости причали по граду.

Ипак, намеће се питање – ако су се усудили (тај Еулексов суд) да ово раде с Оливером, шта ће се десити са онима који су заиста чинили дела и да ли је оно време које помиње Мирослав Ивановић – време које је потребно да се припреми терен и да се онда бројна имена, лица са слика код моста на Ибру, приведу више него сумњивој косовској правди. Као кусур за Специјални суд за ратне злочине такозваних ослободилаца, као нова неправда која ће – поред неколицине манијака – почистити Север од свакога ко је, у оној паници ’99. и 2000. и 2004. године појурио на мост да брани град. Да брани свој мали резерват означен као проблематични и криминални Север, једино место где Срби имају какву такву симулацију града, јединог српског, на Косову.

То је био гадан рат, пошто рат збаци све маске, гори постају најгори, неки фин свет полуди, неко само инстинктивно узме па брани своју кућу, неко профитира. Нека нико не схвати ова питања као осуду Срба са Севера, боље формулисано то питање гласи: али зашто Оливер? Онај исти ког су бар једну деценију српски медији, јер је тада то било пожељно, означавали као издајника и од њега правили мету, такву да је неко смео мирне душе да му диже кола у ваздух, поставља бомбе и пише поруке после каквих би многи одустали. Његова највећа мана је била кооперативност, његови „браниоци“ су странци који су сарађивали с њим или само чули за њега. То су они људи које сада српска званична политика чека по ходницима и разговара с њиховим нижим службеницима. Иста та политика која је пре доласка на власт лепила мету на чело свакоме ко је схватио да мора да се разговара.

И где је сада та власт, сем у изјавама, шта ради та власт осим не баш успешних покушаја да се бави оним што је радио Оливер, а може да се упореди с еквилибристом. Али они нису еквилибристи, не знају ни стој на рукама да направе, уосталом, нису ни каратисти. То су само бивши… нема везе. Ово није продуктивно писати.

ШТА СУ ИЗДАЈА И ПАТРИОТИЗАМ?

Из врло личног угла, постоје можда два српска политичара на Косову од којих нисам добила ниједну полуистиниту или тенденциозну информацију и који нису покушали да, зарад саморпомоције, преко мене нападају неке друге. Међу та два човека, јесте и Оливер. И имам један проблем субјективне природе: наиме, свако ко брани новинаре и штити их у мом адресару има почасно место. Да објасним, новинаре бране само они политичари који не стављају на прво место своје изјаве, информације које би пласирали, него чак покушавају да утичу да се не излажеш пишући нешто, макар то нешто у извесном тренутку потпуно одговарало ономе што они говоре – свесни да ударце који ће уследити након тога они, за разлику од тебе, могу да поднесу. Ретко их послушаш. Али запамтиш. Има неке везе са једном особином, избегла бих патетику, али зове се чојство. ОК, ту реч више немамо у речницима, али верујем да многи знају шта значи. Вероватно сви знају, мада не видим да се поштује, шта значи када политичар штити новинара, чак и од њега самог, и себе приде. Превешћу за сваки случај, ово је време кад нема мање цењене професије него новинар, време када се људи на било каквом положају према новинару понашају као да је дактилограф, а није важно што ће тај дактилограф можда изгубити главу због њихових личних интереса

Ако већ не можеш да га чуваш од његове радозналости (која убија мачке), онда му, не питајући га, помогнеш тако што га нервираш (јесте, нервираш га) и „позајмиш“ му неког озбиљног безбедњака кога ће овај моћи да зове у било које доба. Ко није видео Косово тих година кад је Оливер био издајник, а новинари људи којима можеш ломити вилицу ако ти се не допада фирма под којом извештавају, нека ревидира своје идеје о издаји, о патриотизму, о томе колико бешчашћа може да се сакрије између ове две оскудне дефиниције. Орвеловски, али не бих даље ширила тему јер ћу пасти у грешку да објашњавам једну од одлика тоталитарних система – осиромашење језика који је сведен на етикете.

P. S.
Овај текст је лична прича, није последица разговора са Оливеровом странком, чак ни с породицом – јер нисам послушала Мирослава Ивановића иако сам га пажљиво слушала, то је само мој став, оглушила сам се о све савете. И много се уздржавала од писања о српским властима због бојазни од евентуалне контрапродуктивности.

Извор: Балкан Магазин