Ново подвампирење Вука Драшковића

Након помпе која је пратила земунске изборе, тешко да је ико очекивао да ће их по медијском и политичком значају превазићи било који, осим самих београдских, кад за њих дође време. Али, Србија је већ годинама чудан политички лонац у коме се, на пламену личних интереса, крчка папазјанија неспојивих коалиција, бесмислених идеја и несхватљивих преокрета. А лонац је сада почео да ври.

И тако се, ненадано, Зајечар нашао у центру политичке пажње, а мачуге које су потегли кандидати за градоначелника, као у Трансформерсима, постале су сабље у рукама њихових страначких вођа. То, наравно, не би било ништа чудно да вође нису лидери коалиције и то владајуће, која је до пре неки дан поносно истицала своје јединство и некакве резултате које, истина, нико сем њих није у стању да види.

Иако се пукотине у односима између СНС и УРС-а назиру већ извесно време, оне су у изборној кампањи за Зајечар претворене у јасно видљиве ровове, после којих ништа више неће бити исто, без обзира колико била чврста западна рука која их држи на окупу.

А та, евро-атлантска рука, по нас смртоносна, кроз велику фајтерску кампању за „мали“ Зајечар послала нам је још једну поруку. Ту поруку морамо правилно разумети и растумачити како би што пре скинули једну напудерисану, насмешену маску иза које се крије цинично, бескурпулозно лице глобалистичког плаћеника.

Наиме, многи су били изненађени када се у Зајечару, поред гордог Вучића, поносно прошетао и Вук Драшковић, кукавна политичка фигура без чланства и симпатизера, али и без морала и кајања за све несреће које је донео српском народу.

Да кратко подсетим. Од свих политичара који су у Србији деловали последњих педесетак година сигурно не постоји ни један који је нанео више зла српском националном бићу и државним интересима, од овог глобалистичког плаћеника.

По налогу, прво је својим књигама „Нож“ и „Молитва“ српско национално буђење усмеравао ка националној нетрпељивости, затим је формирањем лажног националистичког покрета обмануо много умних и честитих људи успевши да спречи Милошевића у постизању јединства око националних циљева. Са таквом делатношћу је настављао све време агресије која је по налогу креатора новог светског поретка вршена на српске земље и популацију, прво ван Србије, а касније и у Србији.

Када је требало на Западу Србе представити као кољаче његови симпатизери су на митинге доносили ножеве и кокарде, а он је грмео како ће отсећи сваку руку која у Србији дигне туђи барјак. Константно је изазивао немире, али никада није стварно желео да преузме власт јер није имао налоге за то.

Касније, као министар спољних послова у ДОС-овој Влади потписао је слободно кретање НАТО војске кроз Србију на начин који Србију третира као окупирану територију (НАТО војник може да убије, рани, односно повреди грађанина Србије, или да држави нанесе материјалну штету, а да за то не буду одговорни ни војник ни Алијанса).

Када му је то наложено, био је чак и члан Милошевићеве ратне Владе, а аферама о покушајима атентата од стране Милошевићевог режима успешно парира свим покушајима да се истраже бројне малверзације које су он и његова странка учинели за време вршења власти у Београду.

Наравно, давно су га напустили и сви сарадници са којима је започео своју политичку каријеру, а и бирачи који, некада најачој странци у Србији, СПО-у, нису дозволили ни прелазак цензуса.

Али, нису га напустили његови глобалистички господари. Након фијаска на изборима, по налогу Запада, пригрлио га је Тадић, и примио га у пост-изборну коалицију, која му је омогућила не само учешће у парламентарном раду, већ и учешће у локалној власти и државној каси, медијски простор и све остало. Он им се одужио отвореним лобирањем за све анти-српске пројекте које евро-атлантизам проводи у Србији, од независног Косова до уласка у НАТО.

Након пада Тадића мало ко је очекивао да ће Вук Драшковић тако брзо добити место поред новог лидера Србије, Александра Вучића, и да ће се чак обратити грађанима на предизборном митингу његове странке. Али, управо се то догодило. Може ли му Драшковић донети неки изборни глас? Можда и може, али је сигурно да ће на један који му донесе сигурно однети двадесет.

У том смислу логично је питање шта Вучићу, који је у напону своје политичке снаге, треба ова потрошена политичка креатура, тим пре што је о њему изрекао много оправданих оптужби и тешких речи?

Одговор може бити само један. Имају заједничке Господаре, а ти Господари нам кроз њихово изненадно дружење шаљу неке своје сигнале и поруке.

Прва порука је да су они, Господари, а не грађани прави власници Србије и да су избори само форма која је потпуно безначајна за њихову Вољу, будући да они идеологију која је тешко поражена на изборима, брзо и без тешкоћа инфилтрирају у странку (или коалицију) која је изборе добила. Суштина је да се грађани обесхрабре да излазе на изборе, јер зашто би уопште гласали када ће вам се на крају увек избечити неки Драшковић за кога, чини се, ни Даница више не гласа.

Друга порука је да су они, Господари, а не Вучић, стварни вршиоци власти у Србији и да он, као и сваки намесник, мора спроводити њихову намере и идеје, без обзира на последице које по њега или државу њихова реализација може имати. Ово објашњава политику континуитета коју садашњи властодршци имају у односу на Тадићев режим кога су толико критиковали.

Трећа порука је да се СНС, под Вучићем, трансформише у политичку странку апсолутних евро-атлантских усмерења и да се мора заборавити свака помисао да ће ова странка урадити ишта на даљем приближавању Русије и Србије. Напротив!

На крају, не и најмање важно, јесте да они, Господари, поручују да висока кадровска политика није у домену чак ни најјаче политичке фигуре у Србији, што опет објашњава много тога везаног за полицију, правосуђе и све остало.

Отуда, поруке које произилазе из промовисања, ко зна ког по реду, политичког подвампирења Вука Драшковића, својим значајем далеко превазилазе резултате локалних избора у Зајечару.

Без обзира да ли нам се ове поруке допадају или не, ваља их озбиљно узети у обзир јер могу бити показатељ куда је Србија кренула, чак и оним грађанима којима је доста свега, а највише прљаве политике и таблоидних медија који обрађују озбиљне теме.

На крају да се вратимо и на Зајечар, као још једну слику Србије данас. Пре два дана кандидат УРС-а, господин Ничић, коме се очигледно столица осладила, позвао је поред осталих и ОЕБС да посматра изборе у овом граду, а као разлог навео што изборна комисија још увек није формирана опструирањем од стране СНС и СПС.

Ова изјава, која недвосмислено потенцира да је за исход избора, састав изборне комисије важнији од свега осталог, јасно показује у каквом Зајечару и каквој Србији данас живимо.

Али, чини ми се како се господин Ничић мора помирити да је овога пута изгубио. Све му је џабе. Мирковић је већ заказао победнички концерт, таман посла да га отказује. Није он Тадић. Ничићу остаје да брзо промени дрес, као што данас многи чине, и стигне бар на средину концерта или да чека свестан да ниједан пројекат кога се дохватио Вук Драшковић нити је дуго трајао нити се славно завршио. Не знам, зна ли Вучић нешто о томе?!

Извор: Видовдан