Има ли Путин нову понуду за Обаму?

Пре три године Вашингтон није хтео ни да одговори на понуду Москве да Башара ел Асада наговори да постепено одступи с власти, јер су Американци били уверени да ће сиријског председника побуњеници врло брзо ионако истерати из кабинета оружјем. Данас је Асад и даље у Дамаску, у Сирији је у међувремену погинуло најмање 200.000 људи, готово половина становништва (11 милиона људи) расељена је или отишла у избеглиштво, а најновија вест гласи да је Барак Обама приморан да размишља о томе да се, због Сирије, у четири ока састане са Владимиром Путином. Како год то Бела кућа представљала, такав сусрет на маргинама заседања Генералне скупштине УН крајем септембра на спектакуларан начин би окончао међународну изолацију у којој Американци настоје да држе Путина још од украјинске кризе.

Чим су Американци обелоданили да их веома брине што је Москва почела да допрема велике количине наоружања Асадовом режиму, из Москве су стигли сигнали да Путин жели да о кризи у Сирији разговара директно с Обамом. Потоњи је, према изворима „Њујорк тајмса”, тренутно склон томе да прихвати тај сусрет, али још није донео коначну одлуку, на коју би још могли пресудно утицати бројни саветници који га одговарају од тога да попусти.

Ако се и састану, до договора неће лако доћи, делом и због њихових веома различитих природа које се никад нису слагале. За шефа Кремља Обама је, како то сажима „Њујорк тајмс”, слабић, док Американац руског колегу види као силеџију. То мишљење, зацементирано руском улогом у украјинском сукобу, свакако се није поправило након што је Путин савременим хеликоптерима, тенковима и артиљеријом, као и морнаричком пешадијом, стао иза Асада, којег хуманитарци оптужују да је побио више цивила него Исламска држава (ИД), док га Запад сматра основним разлогом за избијање сукоба у Сирији и главним нехотичним регрутером бораца за „калифат”.

Још крупнија препрека договору од личног односа Путина и Обаме биће то што је на столу крупнији улог од саме Сирије. Ако би успео да се наметне као фактор у решавању сиријске кризе, руски председник би пробио међународну изолацију у којој се налази због Украјине, што би се на Западу доживело као да је силом у једној земљи издејствовао да му се заборави употреба силе у другој земљи. Такође, довео би Русију у ситуацију у којој би задржала упориште на Блиском истоку, које није важно само због поморске базе Тартус у Сирији, једине која јој је преостала у том делу света, него и због стратешког положаја Кремља у региону, нарочито сад кад би Иран, након потписивања споразума о нуклеарном програму, могао постати попустљивији према Западу.

Све то ће компликовати евентуалне разговоре о Сирији, који би и без тога били довољно замршени. У овом тренутку, судећи по ономе што је наговестио амерички државни секретар Џон Кери, једина конкретна руска понуда Америци око Сирије јесте да нађу начин за избегавање „судара” својих војних снага у тој земљи. Али, пре ће бити да би у седишту УН Обама и Путин разговарали о томе могу ли Америка и Русија успоставити заједничку стратегију за државу коју већ четири и по године, уз уплитање светских и регионалних сила, разара рат. Заједничке стратегије, међутим, не може бити уколико се не сагласе око тога шта учинити с Асадом. О својевременој руској понуди за поступно уклањање сиријског председника, коју је обелоданио Ахтисари, западне дипломате с којима је „Гардијан” разговарао кажу да је тада било сумњиво да Путин заиста стоји иза тог плана и да се, у сваком случају, сиријска опозиција није могла убедити да пристане на задржавање Асада, макар и на само релативно кратко време. Тешко да Запад данас не би поскочио на руски предлог од пре три године.

Није искључено да ће ту понуду и добити поново. Русији сигурно није толико стало до Асада лично да га се не би одрекла ако би пре тога обезбедила довољан утицај на локалне прилике, за шта је један начин и војна помоћ коју је послала режиму – утолико јој се ни Асад можда не радује безрезервно. Ни он, уосталом, не би имао разлога да се не повуче ако би му неки моћан заштитник испословао егзил с имунитетом од оптужница за ратне злочине и довољно новца да остатак живота проживи мирније него што би могао у Сирији, чак и ако би остао на власти. И амерички морал се у претходним деценијама већ мирио с таквим аранжманима.

Али, брзи пад Асада тренутно не жели ни Америка, која својим авионима не напада његове трупе, нити обучава сиријске побуњенике који се претходно не обавежу да ће им мета бити једино ИД. „Калифат” би, наиме, могао освојити велики део Сирије или је чак потпуно прегазити ако би званични режим био поражен. А за ИД још нема решења: нису га поразила ни досадашња бомбардовања коалиције Америке и заливских земаља, којима вероватно неће много помоћи ни то што им се управо придружила Аустралија, а на јесен би то могла учинити и Велика Британија. Тешко да ће се ту нешто променити и ако Руси отпочну бомбардовање ИД, које ће ионако пре бити организовано тако да одржи Асада на барем оном делу територије који сад контролише него да потпуно потуче ИД. Без копнених трупа, које ниједна држава не жели да пошаље, пораз ИД није на видику.

Војно решење за Сирију, другим речима, није на столу ни након руског уласка у ту земљу. Политичко се још мање назире: ако би се Русија и Америка, заједно с Ираном, Саудијском Арабијом и Турском, некако и сагласиле око поступног повлачења Асада, на компромис сигурно не би пристале екстремне исламистичке групе које, у најмању руку, чине добар део сиријских побуњеника.

Извор: Политика