Извињење Тонија Блера

Можете ли замислити, Тони Блер се извинио због агресије на Ирак 2003, јер је била извршена на основу погрешних обавештајних података да Садам Хусеин поседује хемијско оружје за масовно уништавање. Британски експремијер је то изјавио 26. октобра за ЦНН.

Да подсетимо, инвазију на Ирак су још пре 12 година извршили западни савезници предвођени тада још неприкосновеним САД. После кратког рата у којем је вишеструко надмоћни агресор без губитака уништио ирачку одбрану, побио масу војника и цивила, разорио и окупирао земљу, утврђено је и објављено да је casus belli био фиктиван. Односно, да је британска обавештајна служба Американцима дала погрешне податке о Садамовим тајним постројењима за производњу отрова за масовно уништавање људи, а које представља међународну претњу. И када је здрав разум налагао да се земље агресори одмах повуку из Ирака и плате ратну штету, а затим се сами наплате од Британаца који су их лажним информацијама увукли у скупу ратну авантуру, окупација је настављена. Американци су напросто измислили потпуно ново образложење: „рушење диктатора Садама Хусеина да би у поратни Ирак била уведена демократија“. Легални председник Ирака је, истина, ликвидиран, али од демократизације није било ништа. Још једном се потврдило да демократија припада европској политичкој традицији и да се не може извозити у земље са другачијом политичком културом. Као што је и насилно увођење демократије супротно њеној суштини и производи супротан ефекат.

У окупираној земљи је настао џумбус грађанског рата између бораца против окупације и колабораната, као и крвави обрачуни између различитих верских, етничких и политичких група, у којима масовно страдају цивили. Постсадамовске демократски изабране марионетске коалиције нису биле у стању да контролишу ситуацију у земљи ни уз подршку САД, па је из политичке стихије израсла дивља власт Исламске државе, Боко Харама, огранака Ал Каиде. А пошто су западни савезници сличну операцију „рушења диктатура и увођења демократије“ са још мање успеха извеле и у суседној Асадовој Сирији, на Европу се сручио милионски талас избеглица из обе земље и региона у којем још цветају плодови арапског пролећа. А Тони Блер и сам повезује нетачне обавештајне податке из 2003. са „актуелним избегличким мега стампедом који 2015. потреса ЕУ“.

Да ли то значи да је Садам био бољи? Блер за ЦНН, и поред извињења за агресију каже да је „боље да он данас није у Ираку“. Ирачани, поклани у домовини, удављени на дну Медитерана и смрзнути у избегличким колонама на Балкану, међутим, сасвим сигурно се не би сложили. И Гадафи је био срушен и ликвидиран спољном силом као диктатор који смета увозу демократије, а данас га у распарчаној и хаотичној Либији призивају из мртвих. У Египту је арапско пролеће донело демократију, али пошто победници исламисти нису били по вољи САД, подржана је Сисијева диктатура, иако тврђа од свргнуте Мубаракове.

Пошто се Асад, уз помоћ Русије, одржао на ногама, испоставило се да му је једини озбиљан противник терористичка Исламска држава, а не са Запада спонзорисана „демократска опозиција“ која је започела сиријско арапско пролеће, али нема упориште у народу.

Зато је Блер у праву када додаје да би се „слично догодило Садаму да је дочекао арапско пролеће 2011″. Рецептура „демократизације“ је заиста иста. Најприје се од популарних и самосвојних лидера који не слушају САД „направе диктатори“. Притисцима изнутра, посредством спонзорисања опозиције, НВО, приватних медија, политичких интелектуалаца, као и спољном сатанизацијом, дипломатском изолацијом и економским санкцијама сатерају их у ћошак и натерају на самоодбрану. А када они у контраофанзиви појачају контролу над медијима, финансирањем НВО и узврате на спољне оптужбе, онда их прогласе за диктаторе и тиме легитимишу још веће притиске. После тога долазе „спонтани“ улични протести који се претварају у паљење јавних објеката и обрачуне са полицијом. Тако је било и у Србији и „обојеним револуцијама“ у Источној Европи.

Тони Блер је током више мандата имао прсте у много тога, али никад тако директно и транспарентно као на почетку дуге трагедије у Ираку. Већ у оно време било је јасно да је суперсила одлучила да нападне Ирак и да само тражи повод. Једино је било нејасно да ли су британске службе саме понудиле „грешку“ своме премијеру да обрадује великог савезника, или је поклон он сам наручио, да ли је „грешка“ била плод директне сарадње две службе, или се радило о подели посла унутар анти-ирачке коалиције. Сада се, међутим, Тони лично истурио. Зашто је са извињењем чекао више од деценије? Да ли мисли да су каснија страдања и разарања на Блиском истоку у режији суперсиле бацила у заборав или релативизовала његов грех из 2003? Или превентивно реагује на промене у глобалном односу снага, па и у трансатлантском савезништву, које би могле да отворе питање његове одговорности на нивоу међународног правосуђа? Ово друго је наивно поверовати, иако је „грешка“ обавештајних служби за које је као премијер био командно одговоран произвела такве последице да су сви „ратни злочини почињени у бившој Југославији и Руанди“ – ситница.

Извор: Пресс РС