Револуције твитованих зомбија

Пожар „твитер“ побуна, снажно подстицан и подржаван у познатом маниру западних медија, не јењава. Напротив. После Турске, демонстрацијама и негативним публицитетом нападнута је и влада Бразила. Медији јављају о „милионима протестаната на улицама Риа и Сао Паола“.

Чак и да се пола тврдњи о оволикој маси изведеној на улице баци у воду, извесно је да се ради, не о спонтаности, већ добро умреженим и припремљеним смутњама. Јер, оно што боде очи и у Бразилу је да се путем друштвених мрежа позива на обарање власти баш у земљама које бележе високи економски раст. Упорно одбијају да се потчине рецептурама квази реформи и задуживања код ММФ и Светске банке.

А рецимо, у Србији, презадуженој, са замрлом производњом, где је од стране власти предата једна покрајина, а следи и отимање друге, земља заглибљена у банкрот и огромну незапосленост, царује, гле чуда, бонаца. Као да је нација, чија је држава и опстанак под упитником, у тоталној анестезији. Помирена, дакле, са предодређеном судбином. Очито да су лупежи Билдерберга, трговци смрћу, ратовима и безвредним новцем, џелати СФРЈ, у потпуности овладали технологијом пали гаси устанака, без идеологија и класних циљева, а у корист корпорација банкарске мафије. Да су суверени организатори.“револуција“ које презиру и лоботомирају своју децу. Те брзоплето наивне вернике глобализма, конзумизма, и до свирепости подстицаног егоизма.

„На припремама за масовне нереде у Турској радило се годинама,“ тврди се у званичној Анкари. „Неће нама управљати европски медији и овде постављати владе“, рекао је на митингу пред стотинама партијских активиста у Анкари и Истанбулу премијер Ердоган. А до недавно, чинило се, био је миљеник атлантиста.

Дакле, са запада ништа ново. Ко не пристаје да беспоговорно служи, и не задужује се, добија „отпор“ у двориште, или метак стрељачког вода, срчани удар у тамници, конопац око врата, или бива силован и јавно линчован. Наравно, све у име „људских права“ и „демократије“.

„Револуционари“ су већином колоне обезглављних, претходно намамљених у задуживање, па опљачканих средњих слојева. Али ударна песница (какву Веран на плочицама поставља по српским породилиштима, јер и бебе су потенцијални отпораши) је бес  квази еколога, „чувара паркова“.

То су ескадрони дезоријентисане омладине које светски капитал, преко вируса потрошачке грознице и себични индивидуализам козумената, гура у доживотно ропство банкара. Узгајани су на лошим серијама подкултуре и пластичним картицама у трагају за пречицом ка слатком и удобном животу.

На Балкану, њихов идол је бивши јуноша у поцепаним патикама (ожени ме Чедо) који, сазнајемо, ускоро напушта политику и одлази у велики бизнис. Показне вежбе за мамац брзог успеха су на „фармама“, семеништма Великог брата. Сви они, као стадо без пастира у амфитеатрима “Отпора“, супротно паролама о демократизацји, довлаче на власт компрадорске елите, мафијаше. Баш као у Београду 5. октобра 2000. Или, на место секуларних режима устоличе фундаменталисте Ал Каиде. У Ираку, Мароку, Либији, Египту, ускоро Малију, Сомалији, Судану. У БиХ, ако “твитну“ РС, на чему се убрзано ради..

Атлантски талибани

Само из Босне у Сирију је отишло 5000 амеро исламских талибана. Београд, пак, радосно машући репом, шаље 500 младих људи на кризна жаришта Малија и Сомалије, а српске младиће на Косову бриселском нагодбом кандидује за јаничаре Тачијевих оружаних снага. На изволте НАТО-у.

Увежбавају се за разарање ткива одабраних држава. Посебан циљ је да слаби постану још слабији, а богати још богатији. Прети се земљама БРИКС-а, пре свега Русији, Кини и Бразилу, да буду успорене у импресивном расту који опасно угрожава империју.

Ако неће Турска, Египат мора у отворени рат против Сирије. Турска је на мети „отпораша“ јер неће у масовну ратну авантуру са Асадом. А и како би ако је суочена са одмаздом руских ракета.

Постаје све јасније да би дивљање у 72 града, преливено у грађански рат у вишенационалној држави (као у Југославији) у Турској, јер Турци чине мање од половине свих житеља, могло ову земљу да кошта бар трећину територије. Управо тамо где живе вазда бунтовни Курди. Уједињена са деловима подељеног Ирака и масакриране Сирије нова држава, са десетинама милиона житеља, постала би беспоговорни амерички ресурс НАТО стратегије.

Од Уљанова до Адолфа и назад

Инспиратори оваквих „револуција“ више не путују на лице места бломбираним вагоном, као својевремено Уљанов. Нити се деру хистерично о својим намерама, као Адолф. Све функционише на даљинац, без идеологије или програма, без видљиве „авангарде“. Она, та авангарда, удобно пијуцка виски на састанцима Билдерберга. Све личи на театар потпуног апсурда. Неодољиво подсећа на већ виђено у Београду, где је дириговано „Отпору“ а све да до правог отпора Србије уласку у пројектован глобални гулаг не би никада дошло. Под паролама борбе за људска права, а преко наоко бенигних повода, понавља се империјална матрица изазивања „револуције“ ради уништења неподобних земаља, неспремних да се повинују интересима банде из Ситија.

Баш као оне 1918. у сасецању развоја царске Русије. Све слути на намерно изазивање хаоса и ширења новог светског сукоба, јер на ратовима се најбоље зарађује и одлаже сазрео крах империје. Она одавно најуспешније производи само ратове и штампа лажни новац. Локални дилери новог поретка су оспособљени кроз специјалну обуку секташке методологје. Претходно, пажљиво су селектовани и делују као службеници глобалне секте за слуђивања 21. века. Редом су уцењени и оптерећени сопственим досијеима. Било да су у питању мито или моралне и сексуалне девијантности. Дакле, ако нека држава хоће суверену власт, а неће позајмице у зеленим безвредним новчаницама, као Ердоган, рецимо, или пре тога Гадафи, па Асад, добија револуцију на врат..

Србија „бели миш“

Најочитији пример „белог миша“ у реторти глобале је Србија. Под теретом политичких притисака без преседана све успешније и послушније као држава „федерира“. Траје то преобликовање људи и граница у разичитим околностима, али увек са истом намером, ево више од века. Према Берлинском конгресу и његовим скривеним клаузулама Србија, чак и када је била формално Краљевина, није уистину никада била потпуно суверена. Напротив, програмски је препуштена плановима великих и вољи нахушканих мањина.

Припремају је ових дана, збуњену незапамћеном медијском кампањом у служби ЕУРОкрартије, за послушно прихватање „првог Видовдана, напредњачког, као дана победе“. „Првог победничког у исторји“, понавља се сваки сат преко електронских медија

СПЦ, после првобитног негодовања, не реагује адекватно на ово насиље над датумом свих датума државног па и светосаваског календара, а све зерад лажљивих обећања, за луде радовања, наших осведочених историјских поробљивача и крволока. Косово ће, дакле, бити размењено за датум. Па шта буде.

Тако је тај историјски, можда и преломни преокрет, од часног косовског завета, вечне тежње Србаља за слободом, усмерен ка прихватању „реалности“ робовања. А све је тријумфално обзнанио други човек владе и фактички први човек државе. Та орвелијанска победа биће онај кључни тренутак преумљења нације које је својевремено најавио Тадић у интервјуу контраверзном Басари.

Да би та нова реалност „херојске“ издаје функционисала несметано, упркос елементарној логици и моралу, предузето је дихтовање сваке рупице кроз коју би се могло завирити у бесрамни ток предаје Косова и српских житеља у њему Тачијевим стрводерима. У Парламенту, контраверзном декларацијом (извињење за датум) још више је подстакнут одлазак Војводине. У поређењу са „вуненим временима“ Гојка Ђога (Брозове жртве), данашња Србија је медијски конц логор. Ближа по испирању мозга Голом отоку Драгослава Михајловића..

Родитељски кукавичлук

Подсетићемо родитеље, зачетнике ове прагматичне генерације која мирно прихвата наставак плана потпуног комадања Србије, као што су својевремено они прихватили још једну Југославију, а натерани апокалипсом стрељања 1944, на натукницу Владимира Бакарића о потреби „федерирања федерације“. Те исте Југославије. Сад, пак, федерира државност преостале Србије

Био је то „бисер“ Титовог доглавиника, лансиран на почетку процеса уставних промена седамдесетих, које су донеле смртну пресуду не само СФРЈ Уставом од 1974, већ и наговестиле потпуно територијално растакање Србије. Стављене претходно под старатељство својих покрајина. Једна се отцепила, друга је на путу.

За гарантован успех тог пројекта била је потребна вишедеценијска сатанизација Срба, њихове историје и вере, монтажа приче о геноцидном народу и то преко органзованих покоља, од Сарајева, преко Рачка до Сребренице и најазад наметање неколико компрадорских влада.

У процесу такозване „демократизације“ Србије, који је започет партијским ударом унутар братства крипто комуниста на Осмој седници, на српској политичкој сцени играју искључиво пажљиво одабрани и досијеима обележени играчи које виђамо у свим могућим идеолошким варијантама. Од комуниста до лажних четника, од демократа глобалиста до фанатичних ЕУРОпоклоника, који воњају на нови фашизам својих газда.

Само онога ко није на време уочио циљеве 2000, могло је да изненади преумљење већег дела радикала у СНС, који за јавност пропагира данас вредности Обреновићевске политике. Наводно једине успешне у српској историји.

Заборавља се, притом, да је тајним спразумом краљ Милан, уз пуну асистенцију свог министра спољњих послова Чедомира Миљатовића, предао суверенитет Србије Аустрији, као што то ова власт намерава да прода Бриселу, а уствари Берлину.

Да смо током узнапредовалог федерирања под СНС на том путу сведочи интересовање аустријског канцелара Ханса Фишера код председнака Николића о нужној ревизији уговора којм поражена Аустрија, савезник Немачке (кобајаги окупирана), данас мерачи враћање имовине прогнаних Шваба са територије данашње Војводине.

Федерирање ће се наставити према речима Предрага Симића (на Палми плус), својевремено заговорника несврставања под Брозом, па саветника Слобе, па Вука, па Коштунице, док се не испуни немачки план свођења Србије на прекумановску. Или још гора варијанта, распарчавање Србије на колонијалне регије величне Црне Горе, како то предочава добро обавештени историчар Чедомир Антић.

Често се ауторима текстова који пале светло у загушљивој балаканској крчми поставља питање. “Па добро, а шта предлажете осим дијагнозе. Где је лек?“ „За почетак, угасите своје пријемнике када год започне информативно „федерирање“ (спиновање) на Тијанићевој РТС и Верановом Б 92“, о генијалности никад прежаљеног највећег сина Србије, аустријског каплара Броза. Спремност на истину и преиспитивање једног века погрешне стратегије, освешћење и непристајање пре свега на ову „реалност“ – то је први корак. Иза кога следе остали. Достојни слободарске прошлости.

Извор: Видовдан