Зли дух Србије Александар Вучић

Треба само погледати месне канцеларије СНС и видети колико се ту окупи света, кад год врх власти нешто веома важно решава. И видети тако озарена, срећна, задовољна лица, лица која долазе на та места и с њих одлазе свечано, с уверењем да учествују у једном великом друштвеном покрету, у једном обновитељском и препорађајућем и свенародном подухвату. Јер то што је СНС наследила од претходне власти, налик олујном облаку скакаваца, сашурило је и Србију и душе Срба, али ова нова власт сада има Александра Вучића, одговорног, трезвеног, разумног и честитог народног вођу, који зна циљ и има чврсту руку. Па како се онда не би њему приклонили, и вољно и душевно, и за њим и у ватру и у воду, као одабраном и неумољиво постојаном. А и његова појава тако одише: свуда се појављује у боље скројеним оделима, од скупљих штофова, са лепшим кошуљама и још финијим краватама. Као да о његовом изгледу брину Пјер Карден, Армани и Коко Шанел. Чак се и у манирима пред лицем јавности разликује од свега што је Србија до сада гледала! И диоптријске наочаре више не крије, колико искрености из њега избија. Тако скрушен, смирен и смеран, да напросто зрачи својом појавом и мами поштовање. И заиста, разликује се, веома. Веома.

А да је он понос и глава Србије видело се у многим приликама, кад год би негде зашкрипало у разговорима између отцепљене Приштине и престоног Београда, њега су звали, да пресече и чврстом речи укаже на правац даљег размењивања аргумената, до коначног парафа, на славни и славодобитни Бриселски споразум. Умео је тако да им одсече као да је у свакој његовој речи ћужила по једна интерконтинетална балистичка ракета са атомском бојевом главом, снаге од цирка 20 килотона. Видело се да је он поврх свих Срба и онда када је ишао у Америку, као и када је у Немачкој са тог врха стао пред најеминентније представнике власти те недавно уједињене државе, уједињене неразумним игроказом једног посрнулог словенског државника. Па како онда да га не пригрлимо кад су га свуда у свету, међу моћницима, тако лепо примали, са њим отворено разговарали, представљали се као пријатељи и широке руке нудили сарадњу на највишем нивоу. А да је учтив и да уме да има обзира према гестовима тих светских моћника, зар није показао речима захвалности на поклону од десетак и нешто неких рогобатних камиона, мистичног и туђег имена хамер. А како ли је тек кренуо да се обрачунава са криминалом државних размера, да не преза од хапшења најбогатијих људи Србије, да му се човек на храбрости са дивљењем мора поклонити. И шта рећи о његовом поштењу, његовој родољубивој бризи и борби за права свих Срба, а особито оних из шиптарског окружења. Редак човек од речи и дела, човек који не мисли на сопствену корист и коме је Србија високо изнад сопствених животних циљева.

И заиста, уз све то и много тога неизреченог, Александар Вучић изниче из убоге српске политичке баруштине у личност крупног формата. Велик је, важан, знатан, незаменљив, изданак лозе на којој ће се појавити плодови пожељног, бољег, трајнијег, неремећеног тока живота. Па онда није ни чудо да његови следбеници у својој души привијају сву ту његову лепоту, сав тај сјај узорног живота, да бар у тим часовима грљења у срцу познају срећу што знају за њега и спремни су да се побију са сваким ко мисли и говори другачије од њих.

А колевка Србије, Косово и Метохија, његовом заслугом омеђена је међудржавном границом, која се његовим трудом зове као некакав прелаз, где нема цариника, али има униформисаних лица која наплаћују прелазак преко тог прелаза, као што има и кућица уз пут за надзор и томе следствених барјака Србије и оног барјака на силу отцепљене покрајине, као што је његовом заслугом утемељен и вреднован читав низ правних аката који силеџијски отцепљеној Приштини дају за право да се према Србији односи као према другој држави… са својих матичних књига, катастра, личних карата, диплома, возачких дозвола, закона који ич не зарезују Србију и Србе, ознака на путевима, у именима, амбасадорима који се зову официри за везу… као што је она непротерана шака Срба сведена на националну мањину у сопственој држави Србији.

Али један је Александар Вучић, блистава звезда Зорњача на српском политичком небу.

Као и онда када је старатељски завапио, из дубина своје брижне и саучествујуће душе: „Неће бити пара за пензије и плате….!“ ако се не приступи решавању свих питања око односа Србије и Косова и Метохије, како траже велики и силни, у чему је он мудро и проницљиво познао њихову бригу над Србима и Србијом. И неће бити њихових инвестиција, Србија ће пропасти.

А Косово и Метохија са својих фресака и икона, са трептаја жишка у кандилу, са свећњака у олтару ћуте и трпе, у миру Немањића и у сну косовских мученика, са ћивота Светог Стефана Дечанског и под ауром Светог Кнеза Лазара, у грчу и јецају, мучених и черечених Срба од агарјанских до арнаутских времена, трпе америчку чизму и чизме америчких слугу с конца и конопца Запада, и трпе Вучићевих саговорника крваве руке од српских бубрега и јетри и многог српског срца, на живо чупаног, за груди на Западу.

Али један је Александар Вучић, стуб и упориште, светлост и озарење, нада и будућност Србије.

Прекаљен на врућем решету западне дипломатије, из најдубљих обзира према сваком другом, са тананим и негованим осећајем за мир и стабилност, једном је са гневом и стиснутим песницама сасуо у лице целој влади Србије да се не шали и никад више не користи реч антисрбин, што су, гле чуда, а да им он лично и није ни рекао, то сместа као законитост уважиле од Тијанићеве телевизије, све остале, заједно са оним папирним гласилима по Србији. Јер мора се показати љубав према миру, најпре на примеру својих сународника, по цену и да су најчистије издајице, како по свом делању, учинку својих послова тако и по друштвеном утицају.

Јер један је Александар Вучић, велики визионар и обновитељ оног непатвореног угледа Срба и Србије у свету.

Да би, слободан од самољубља и гордости – као голуб писмоноша између Вашингтона и Брисела, из пуних плућа, за добро Срба и Србије, као са Кошара закликтао да се преко Панчићевог врха рашири по целом свету: „Ово ће бити први победнички Видовдан у историји!“ – јер ће тада Србија добити од Запада једно велико, једно големо, једно огромно, једно несагледиво и неизмерно обећање. А онда је, који дан касније, зазвекетала чегртаљка на Западу да то баш и неће бити тог датума, него који месец касније или још касније, али нема везе, обећање је обећање, па није баш да ће се ту ситничарити.

А онима који историју нису учили из комунистичких, немачких и сорошевих уџбеника, или француских и великобританских, када неко наркотизиранио запевуши гласом на помен ма каквог западног обећања, намах ће у свести синути лик патријарха Арсенија III Чарнојевића. И видеће како патријарх силом свог достојања и чашћу трона Светога Саве подиже Србе на западно обећање, у рат против Османлија, окупатора српских земаља… и видеће још многа и многа потоња западна обећања која су се увек завршавала тамо где почињу част и поштење, као и ово дато блаженопочившем патријарху Арсенију III Чарнојевићу. Да ли зато Немци витенбершки укуцавају у свест Срба да коригују свој однос према својој прошлости – да би могли да их зајашу кад год им се ћефне, а да Срби то доживе као благородну награду?

Али један је Александар Вучић, неустрашив, неумољив, стамен и кремен, да устукнути неће, ни по цену инфаркта.

Као ономад када је закликтао, усправно, високо подигнутог чела пред бриселским аудиторијем: „Са Србијом нико не може да се игра, да нико не може да је понижава, да смо озбиљан партнер и да не постоји ни једна ствар коју је Србија обећала а није испунила!“

А по Војводини изникли споменици кољачима Срба, што се дешава и у Рашкој, као и тамо негде око Прешева… док лепршање барјака западних амбасада одређује седнице и дневни ред владе чије је он суперпотпредседник… а хрватски и словеначки бизнисмени намичу ли намичу српске паре, а западне банке деру ли деру Србе… док на Косову и Метохији Срби више ни децу своју не плаше помињањем Београда…

Јер Видовдан је био и остаће дух непокоравања злу и силама ништења, и када се приказују у лику добра и са лепотом која заноси, и са краватом и у углађеном оделу, иза наочара са малом диоптријом.

И као горко питање на крају остаје: ако је он, Западњак, диваљ и примитиван, сиров и безочан, јер њему је сила једини начин како се може односити према мени, зар ћу и ја бити то исто, тако што ћу гледати да му удовољим жељама, не би ли га одобровољио и од себе скрајнуо? И чији је ту грех већи – његов или мој? Он, свикнут тековинама своје цивилизације, утемељене у тој сили, или ја који сам више од пола миленијума само гледао како ћу стићи и утећи и на страшном месту постојати?

И најпосле питање за Александра Вучића и за силну војску његових присталица: зашто свом џелату треба трчати у загрљај? И шта онда ако је он, мој џелат, који би да сатре мој дух као што је сатро самосталност мог привређивања, шта онда ако је он јак, ако је силан – треба ли да метанишем пред њим због тога, да учим о животу по његовим књигама, зар због тога треба да се лишим свог достојанства и поноса, због тога да згазим по сопственом лику живота?

Извор: Нови Стандард