Између слободе и тајне конвенције

1.

Своје излагање на овом округлом столу започећу цитатом из једног капиталног дела др Марка Србољубовог Марковића, како би му се поново вратио на крају обраћања овом уваженом скупу. Уједно, подсећам да је Марковић аутор и двотомне Српске апологије Русије те да је он, уз владику Николаја Велимировића и професора Слободана Јовановића, несумњиво водећи и најпродуктивнији мислилац српске политичке емиграције. Дакле, у антологијској и до сада непревазиђеној Тајни Косова Марковић је, између осталог, записао:

„Добра политика може једном народу да очува и живот и част, лоша га доводи до тога да бира између живота и части, а она најгора лишава га и једног и другог.“

Историјска оцена свих досадашњих владара и владајућих гарнитура у Србији умногоме је, ако не и пресудно, зависила од њиховог односа према Косову и Метохији. Као и од њиховог успеха у одбрани виталних српских интереса, међу којима су врхунили слобода и мир, територијални интегритет, државни суверенитет и национална част. Зато ћу широко постављеној теми на данашњем округлом столу која гласи Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес? приступити од њеног краја, и са обрнутим питањем:

Шта није српски интерес?

Отимање јужне српске покрајине и предаја имовине Србије у руке лажне и самопроглашене НАТО-државе свакако није у српском интересу. Као што у српском интересу није ни дестабилизација, ни даља територијална дезинтеграција Србије, ни њено понижавање. Неко би могао да ми пребаци како се излишно позивам на очигледности. Али у свету посувраћених појмова и вредности, у свету медијских и политичких обмана и лажи – како је приметио Џорџ Орвел – стално посезање за елементарном логиком и очигледностима представља скоро револуционарни чин.

Како све званични Београд може да реагује на дрске ултиматуме да се Телеком Србије и Трепча, а касније и Газиводе, пренесу прво у власништво бивших окорелих криминалаца, нарко-дилера и терориста? Како да ова национална блага задржи у свом власништву и тако спречи да их у следећој фази од трговаца људским органима откупе моћне мултинационалне корпорације са Запада?

(Узгред, да ли је садашња владајућа гарнитура у Србији икад размишљала о томе да, сем политичког прозивања, и на другачију врсту одговорности позове неке од истакнутих представника из редова својих претходника, који су преговоре о КиМ из Савета безбедности УН пренели у Брисел? На крају крајева, зар жути нису појели оно кисело грожђе од кога сада напредњацима, а и свима нама трну зуби?)

Влада Србије има могућност да хитно раскине Бриселски споразум и прогласи пропалим преговоре са сепаратистима из Приштине. А Скупштина би могла да поништи одлуку привремених органа на Косову и Метохији о отимању Трепче и прогласи је нелегалном, будући да та одлука Приштине представља директно кршење Устава Републике Србије, као и међународног права.

2.

Дакле, Србија би морала прво из свог државног дома да пружи активан и недвосмислен отпор даљим притисцима, отимачинама, условљавањима и уценама и на тај начин да пример и окуражи српске представнике да напусте тзв. привремене косовске институције.

Истовремено, Србија би могла затражити помоћ својих искрених савезника на мађународној сцени, попут Русије и Кине, у напорима да спречи не само отимање српске имовине на КиМ већ и да прекине с праксом даљег понижавања, које долази од најмоћнијих западних сила окупљених у агресивном НАТО војном савезу.

У најгорем случају, међутим, влада Србије може да реагује млако и неодлучно, маркетиншки и демагошки, с циљем да код домаће јавности произведе утисак како се свом снагом бори за виталне националне и државне интересе и како, авај, не наилази на разумевање у овом неправедном и суровом свету. А да истовремено пошаље препознатљиве сигнале прекоокеанском НАТО-фактору како се он не би непотребно узбуђивао, јер је све ионако само представа за народ и за гласаче.

Уосталом, наша јавност ни до данас није упозната са свим детаљима и са евентуалним анексима изворног Бриселског споразума. Као што је све извесније да до краја није упозната ни са свим обавезама које је у том уговору на себе преузела српска страна, предвођена садашњим председником владе и њеним актуелним министром спољних послова.

По спектакуларним сценским обртима, мелодрамским ефектима, подношењима па повлачењима оставки и по тајновитостима које су пратиле његово потписивање Бриселски споразум налази свој историјски пандан у злогласној Тајној конвенцији из 1881, када је Србија практично капитулирала у миру и предала свој државни суверенитет суседној Аустроугарској монархији. Тада се Србија, подсећања ради, под кнезом Миланом Обреновићем и за прве напредњачке владе у њеној политичкој историји, тајно обавезала на следећа геополитичка ограничења:

1. Ни милиметар јужно од Косовске Митровице;

2. Ни поглед на Србе преко Дрине;

3. Ни педаљ заједничке границе са Црном Гором.

Тајном конвенцијом Србија се одмакла и оградила од било каквог утицаја Русије, своје вековне савезнице и заштитнице. Наиме, у једном члану овог велеиздајничког уговора Србија се обавезала да, без претходног договора са Аустроугарском и без њене сагласности, неће склапати никакве уговоре са неком „трећом страном“. Тој „трећој страни“ у Тајној конвенцији изостављено је само пуно и право име – Русија.

* * *

Искрена савезничка рука Русије стоји још испружена према службеном Београду, као што је недавно дипломатски стајала и успешно била прихваћена у Бањалуци. Ако би званични Београд пропустио прилику да је благовремено прихвати и да се наоружа у одбрамбене сврхе, онда би се следећи захтев Запада према Србији скоро сигурно односио на њену „незаинтереованост“, или, још горе, на њено прећутно саучешће у увођењу санкција Републици Српској и њеном председнику Милораду Додику.

Следећи своје опробане и успешне формуле у наступу према ослабљеној и попустљивој Србији са Запада би потом уследио и захтев за усаглашавањем наше спољне политике са политиком ЕУ. Што у преводу на свима разумљиви језик значи захтев за увођење санкција Русији.

На тај начин НАТО западне земље би коначно сломиле Србију и вратиле је у 1881. годину и у неславно доба њене историје обележене Тајном конвенцијом.

Не у годинама и не у месецима, већ у седмицама и у данима који су пред нама знаћемо на које се море навезла и за коју се од оне три врсте политике с почетка овог излагања определила влада Србије.

У Београду, 10. октобра, 2016.

Излагање на Округлом столу „Србија, Нато, Русија – шта је српски интерес?“ у организацији Центра за развој међународне сарадње, одржаног у Медија центру у Београду 10. октобра 2016.

Извор: Нови Стандард