Нова америчка игра на Блиском истоку

Док Трампова администрација прећутно показује знаке спремности да отвори нову фазу бољих односа са Русијом, политика нове администрације према Блиском истоку и посебно Ирану вероватно ће изазвати нови талас тензија, што би задатак обнављања америчко-руских односа могло учинити знатно тежим, чак и за Рекса Тилерсона. Са једне стране, Трампова администрација гласно заговара уништавање Исламске државе, али, са друге, одлучила је да задржи Обамину политику наоружавања „умерених“ сунитских група и курдских милиција, а одлучна је и да успостави „безбедносне зоне“ уз помоћ Саудијске Арабије упркос противљењу Русије таквој политици. То је допринело расту тензија са Ираном, што значи да ће Трампова администрација потенцијално покушати да врати САД на Блиски исток.

Таква вишевекторска политика указује на двојну природу циљева које САД тренутно настоје да остваре. Шта то значи? Иако можда желе да поправе односе са Русијом, САД себи из стратешких разлога не могу допустити да „напусте“ Блиски исток, дајући Ирану и Русији простор да обликују своју политику и остављајући арапске савезнике у политичкој конфузији у којој не би имали других опција него да се окрену Русији, допусте пролазак кинеских трговинских рута кроз Блиски исток ка Европи и на крају принудно поправе односе и са Ираном. Ови циљеви супротстављају САД Русији ништа мање него Ирану.

Трампова администрација је јасно указала на Иран као на негативца у региону. Изјава коју је прошле среде дао амерички саветник за националну безбедност Мајк Флин не само да је провокативна већ и указује да ће доћи до значајног погоршања америчко-иранских билатералних односа.

Оптужујући Обамину администрацију за безличну политику према Ирану, Флин је изнео листу „злочина“ које је Иран чинио и још увек чини. Техерану је приписао одговорност за скорашње нападе јеменских Хута на бродове Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата и претње америчким и савезничким пловилима у Црвеном мору. Дословно је рекао: „Оваквим и сличним активностима Иран наставља да прети америчким пријатељима и савезницима у региону“. Означавајући потенцијални крај ере такозване безличне политике, Флин је додао: „Дани затварања очију пред непријатељским и ратоборним акцијама Ирана према САД и међународној заједници су прошлост“.

Ова политика, међутим, не ограничава се у обуздавању иранског балистичко-ракетног програма, већ циља на обуздавање иранског регионалног утицаја који је прилично успешно пројектован кроз војну подршку Сирији у борби против Исламске државе и „умерених група“ које спонзоришу САД. Флинова изјава указује да је за Трампа први приоритет изазак Иранске револуционарне гарде и Хезболаха из Сирије. Нема сумње да следи олуја. Нове санкције против Ирана само су мали делић онога што ће уследити у будућности.

Политика према Ирану стога је фундаментално различита од политике према Русији коју Трампова администрација вероватно осмишљава (читај: одлучност Трампове администрације да се ISIS порази заједничким снагама). Због тога је кључно питање да ли Трампова администрација настоји да зарије клин у односе Русије и Ирана, и, ако да, због чега.

У чланку Волстрит журнала наводи се следеће:

„Трампова администрација проучава начине да разбије руски војни и дипломатски савез са Ираном у настојању да оконча сиријски конфликт и појача борбу против Исламске државе, наводе виши званичник администрације, Европљанин и арапски званичник који су учествовали у дискусији. Нова стратегија има за циљ да помири два наизглед контрадикторна обећања председника Доналда Трампа: да ће побољшати односе са руским председником Владимиром Путином и да ће агресивно довести у питање војно присуство Ирана – једног од кључних савезника Москве – на Блиском истоку, наводе званичници.“

Нова форма „завади па владај“ стратегије ће дакле највероватније посејати свеже семе регионалних тензија. Овакав дуални приступ САД неће имати успеха због потенцијалне међуповезаности између руског присуства у Сирији, сада продуженог на готово 50 година, и природе иранско-сиријских односа. Иран је кључан за дугорочно руско присуство у Сирији, баш као што је Сирија кључна за иранско присуство и домашај у израелском „меком трбуху“, тј. Либану. Стога је одвајање Русије од Ирана много тежи задатак од орања замрзнуте земље америчко-руских односа. Заправо, ова врста двоструке политике ће највероватније довести до нових снежних намета на већ залеђеној земљи.

Покушавајући да удари у срце руско-иранских односа, Трампова администрација у суштини покушава да анулира добитке које су две земље заједничким акцијама оствариле у Сирији. Док је Иран био успешан у осујећивању хегемонистичке агенде арапских земаља, Русија се успешно показала као поуздана, способна и јака војна сила, што је статус који САД нису успеле да одрже у периоду Обамине администрације.

Русија је, са друге стране, доста тога успела. Најблаже речено, ослобађање Алепа није само ослобађање Алепа или Сирије. То је стварна потврда могућности Русије да води операције на Блиском истоку и да без отпора остварује своје стратешке циљеве. Овај успех је од Русије учинио „кључног партнера“ Ирана, који у руској моћи, Путиновом ставу и ономе што су Руси успели да ураде у Сирији види стратешку дубину која ће их заштитити од америчког притиска.

У овом контексту је ревизија онога што се на Блиском истоку догађало у протеклих годину и више дана – и што је озбиљно изменило стратешки пејзаж Блиског истока – кључни циљ политике „забијања клина“ између Русије и Ирана коју води Трампова администрација.

Премда је Русија већ показала неслагање са Флиновим изјавама, наглашавајући значај који придаје Ирану као кључном регионалном савезнику, оно што би потенцијално могло да погорша односе Трампа и Путина је конфликтни потенцијал који произлази из важности Ирана за обе земље. Према томе, Иран је само трик преко којег САД настоје да преиначе правила ангажмана на Блиском истоку, редефинишу своје односе са Русијом и поврате улогу „поузданог“ партнера арапских земаља. Кораци које Трампова администрација преузима само ће распламсати ситуацију и вратити односе САД са Русијом и Ираном на почетак, чиме ће могућност заједничког наступа против Исламске државе фактички бити сведена на нулу.

Без сарадње са Ираном и Русијом, САД не могу победити ISIS, да и не говоримо о стабилизацији Сирије. Додуше, овај закључак се заснива на претпоставци да је јака, независна, безбедна и уједињена Сирија оно што Трампова администрација жели. Кључно питање је: шта ако ствари не стоје тако? У том случају ће логика сарадње са Русијом изгубити на снази и запасти у ћорсокак. Отуда циљ да се „забије клин“.

Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и спољну и унутрашњу политику Пакистан

Превео – Александар Вујовић

Извор: New Eastern Outlook/Нови Стандард