Дукљанске фантазије

Током протеклих месеци односи између Србије и Црне Горе ишли су узлазним током. Тај тренд је – а стиче се утисак да обе стране настоје да тако делује и због унапређења регионалне сарадње као услова за ЕУ – ових дана наизглед ушао у фазу кулминације. Чак је и Ранко Кривокапић, председник црногорског парламента познат по антисрпском набоју, ускликнуо: „Нека је вечна Србија“!

Како сматра, време је да Србија и Црна Гора затворе међусобне „историјске спорове“. Е, ту је проблем! Државе Србија и Црна Гора, формално гледано, могу да нормализују односе. Црна Гора је признала Косово и на друге начине поткопавала интересе Србије, али у свему томе није била гора од већине држава у региону. Када се Београд прави да је све у реду на релацији са Загребом – који посвећено ради све што може да нам нашкоди – онда, наизглед, нема разлога да са широким осмехом не гледа и у правцу Подгорице. Но, примарни проблем није понашање црногорске власти према држави Србији, већ према српству у Црној Гори! То официјелна Србија никада не сме да заборави. У крајној линији и због свог Устава, који нашу земљу дефинише као матичну државу целокупног српског народа.

Осим у сфери политичко-историјских фантазмагорија – у које су утонули црногорски зеленаши – неоспорно је да Црногорци имају српско порекло. Додуше, свако има право да се изјашњава како год хоће. То што је неко Србин не одузима му могућност да се декларише као Еским. Но, ни тада нема право да фалсификује прошлост и тврди да је то био и његов деда. Такође, нема право ни друге да присиљава да се опредељују као Црногорци, односно Ескими, када су већ Срби и то им не смета!

А у Црној Гори се, на државно-системским основама, баш то дешава. Пошто је заокруживање вештачке нације државни пројекат режима Мила Ђукановића, разним опресивним методама грађанима српског рода намећу се „црногорски национални идентитет“, „црногорски језик“, „црногорска црква“. То се, можда и најпре чини промоцијом концепта „социјалног црногорства“. Онај ко се у Црној Гори декларише као Црногорац, условно речено, добија „националну књижицу“, која као некадашња црвена партијска, олакшава кретање животним стазама.

Ко се декларише као Србин, на минимум смањује шансе да добије посао у многим државним органима. Тако међу припадницима полиције или војске Црне Горе има тек нешто више од један одсто опредељених Срба. И није довољно да ради каријере и егзистенције наши сународници тихо исказују национални идентитет који није њихов, већ то неретко морају да раде и јавно, како би другима дали пример. Противно модерним „европским вредностима“, које национална опредељења третирају као приватну ствар, у важним црногорским институцијама функционери у својим биографијама јавно истичу да су „Црногорци по националности“. Тек да свако ко жели успех зна шта му је чинити!

Све у свему, црногорски режим од нас отима наш народ. У томе му је највећа препрека СПЦ, па зато Кривокапић није пропустио ни да током посете Србији нападне нашу цркву. Када речено узмемо у обзир, зар приче о нормализацији односа између Београда и Подгорице не делују цинично? Док се тамо чини све оно што се сада ради нашем народу, ми једино можемо да идемо, као са Приштином, путем такозване техничке нормализације односа, и ништа више од тога. Уосталом, тако не радимо само у прилог српству већ и за јединство Србије. Пренебрегавање онога што се чини у Црној Гори, било би охрабрење онима што исти сценарио покушавају да реализују у Војводини, односно да по дукљанском рецепту смућкају некакве „националне“ Војвођане, који би онда и по том накарадном критеријуму тражили своју државу!

Извор: Новине Новосадске