Освета нациста

Поводом осамдесете годишњице од победе над нацизмом, у Културном центру Новог Сада одржао сам две трибине под заједничким насловом „Освета нациста“. Основна намера је била да покушам да објасним деловање оних чинилаца у светској политици који су после 1945. године омогућили да, упркос поражавајућим искуствима из Другог светског рата, нацистичка идеологија опстане, као и да се после завршетка Хладног рата, у суштини неокрњена и под неким другачијим идеолошким слоганима, врати на велику позорницу историје.

Свестан сам да једна овако насловљена тема захтева суочавање с различитим конспиролошким верзијама садржаја Другог светског рата, што је вазда ризичан подухват, јер се одмах сусрећете са етикетом теоретичара завере, што је омиљена фраза тзв. научне историографије, која се све више претвара у трагање за кључним архивским документима који нешто треба да потврде или демантују. Уз све то, посебан проблем представља „идеологизација историје Другог светског рата“ која је последица деловања утицајне закулисе која сферу друштвених наука доживљава првенствено као полигон за вођење хибридног рата, где је нагласак на убеђивањима и утисцима маса, а не некаквим критичким судовима и промишљањима.

Али да се после овог неопходног увода вратимо нашој теми. Већ после „пада Италије“ 1943. године било је јасно да ће се рат завршити поразом Сила осовине. Руководство Совјетског Савеза је захтевало да се што пре отвори Западни фронт, што би допринело бржем слому Вермахта. То се, као што је познато, није догодило јер су планови „светске закулисе“ били сасвим другачији.

Наиме, у обелодањеном  документу Савета за спољне послове САД који се бавио послератним преуређењем света (Пројекат и рату и миру) изричито је наведено да је поред пораза нацистичке Немачке подједнако важан стратешки циљ сузбијање послератног утицаја Совјетског Савеза. Те исте 1943. године Хари Труман је, у својству конгресмена, захтевао слање оружја и немачкој и совјетској страни у зависности од развоја дешавања на фронту. Додатни притисак на администрацију вршио је веома утицајни католички покрет у Америци који је после 1943. године у корист Ватикана покренуо широку кампању у правцу формирања једног послератног „антикомунистичког конзорцијума“.

Кампања се одвијала у два смера: политичко-дипломатском и медијско-пропагандном. Тако је Њујорк тајмс као пропагандно гласило Министарства спољних послова, тј. Стејт департмента као његове најутицајније структуре, покренуо извештавање у прилог Ватикана. Спољнополитички доајен Тајмса Ана Макормик је у сваком тренутку имала приступ код председника Рузвелта и, оно што је посебно занимљиво, отворено испољавала своју римокатоличку веру. За време рата је ватрено иступала у корист Мусолинија, а током једног боравка у Италији констатовала је да су тамошња дешавања повећала углед римског папе Пија XII. Осим изразито проватиканске линије, ова новинарска звезда је у уводним спољнополитичким есејима заступала антисовјетске ставове и, уз белогардејца Стронског и Хансона Балдвина, уредника војне рубрике, представљала најтврдокорније антируско језгро у овом гласилу. У том контексту, веома је важна била и дипломатска мисија њујоршког надбискупа Спелмана који је боравио у „приватној посети Ватикану“, између осталог, захтевајући по сваку цену и опстанак Независне Државе Хрватске.

Дело ватиканске дипломатије свакако су били „пацовски канали“ спасавања нациста из средње и источне Европе, као и одлука Велике Британије да буде прва западна држава која ће после рата обуставити њихов судски прогон. Читав овај пројекат одвијао се у најстрожој тајности и под присмотром америчке обавештајне заједнице која је на овај начин настојала да ојача своје позиције у Европи.

Свет после Фултона

После Другог светског рата 1945. године догодила се двострука победа – победа америчке таласократије и совјетске континенталне моћи. Ако је после Хирошиме и Нагасакија изгледало да су САД непобедиве, победа комунистичке револуције 1949. године у Кини потпуно је изменила послератну геополитичку парадигму. Након што су Американци здушно радили на цепању великих европских територија, првенствено окупљених око Немачке, и источноазијских територија окупљених око Јапана, појава огромног комунистичког региона у Далекој Азији свакако није била по вољи вашингтонским стратезима. То је био један од повода за почетак Хладног рата и заоштравање светске ситуације, а убрзо и покретање рата у Кореји.

У исто време, територијална „пат позиција“ створена после Другог светског рата на Старом континенту наметнула је преосмишљавање западне геополитике коју је најавио Черчил у свом познатом фултонском говору почетком марта 1946. године. Реч је о догађају који је са становишта „атлантске заједнице“ имао вишеструко симболичко значење од којих је свакако најважније оно о Америци „као предводнику слободног света“ у борби против тзв. комунистичког тоталитаризма. На тај начин, створен је теоријски предложак који је обележио целокупну хладноратовску историју.

едан од заједничких пројеката „дипломатије Хладног рата“ свакако је формирање Билдерберг групе 1954. године. Подсетимо, формални иницијатори за оснивање Групе биле су две контроверзне личности: холандски принц Бернхард (рођени Немац) и католички свештеник језутског реда Јозеф Ретингер (рођени Пољак). Тридесетих година 20. века обојица су се залагали за разарање версајског поретка на европском континенту, а у време Другог светског рата боравили су у Лондону и повезали се с британским и америчким обавештајним структурама. После завршетка рата, Ретингер је, на основу ове сарадње, оформио Европски покрет и био његов генерални секретар. У суштини, радило се о покушају ублажавања поражавајуће слике о подршци Римокатоличке цркве фашистичким режимима широм Старог континента, али и настојањима да се на овакав начин заобиђу критике бројне протестантске заједнице на рачун америчке администрације. Управо зато су обема странама одговарали „приватни контакти“ иза сцене званичне политике.

За разлику од СИО који је изразито америчка организација, Билдерберг је интернационална групација која делује у складу с најбољим традицијама тајних организација, без јавно обелодањеног чланства и јасне организационе структуре. Састанци Групе одржавају се једном годишње, најчешће на неком скривеном месту и далеко од очију јавности, посебно медија. Већ сама та чињеница Групи даје одређено мистично значење и унутрашњу снагу, а што је у складу са препорукама о начинима деловања „закулисе“ које је својевремено уобличио Адам Вајсхаупт, оснивач Реда илумината. Извесно је да унутар Билдерберга постоји малобројни круг утицајних личности, које имају посебан статус у организацији, док се осталим учесницима позиви деле на основу тема о којима се дебатује на годишњим скуповима. Иначе, програмски циљ билдерберговаца идентичан је плановима СИО и Трилатерале, а то је успостављање „новог светског поретка“ којим би управљала једна светска влада.

У остварењу ових циљева Група је исказала велику флексибилност и еластичан приступ, укључујући у своје чланство и истакнуте представнике социјалистичке опозиције. Под изговором „краја идеологија“, Билдерберг је израдио концепцију помирења европских владајућих олигархија и социјалиста, који су се већ одавно ослободили ружних марксистичких фраза о капитализму и прихватили да постојећи систем учине што ефикаснијим. Савез банкара и социјалдемократа показао се као врло успешан у борби против националних струја у појединим државама.

Марта 1964. године на састанку у Вилијамсбургу (САД) донета је одлука о свргавању генерала Де Гола и подршци социјалисти Деферу чија се интернационална оријентација савршено уклапала у циљеве билдерберговаца. Кисинџеров тајни пут у Пекинг јула 1971. године био је претходно одобрен на конференцији у Вудстоку у априлу те године. На дневном реду овог скупа разматране су две теме: допринос бизниса у решавању текућих проблема друштвене нестабилности и могућност промене америчке улоге у свету и њене последице. Билдерберг је 1973. године утицао и на драстично повећање цене нафте на светском тржишту. У складу са својим циљевима, на скуповима организације непрекидно се разговарало о начинима „десуверенизације“ светског поретка. Један од закључака је онај о инструментализацији УН у прелазном периоду до успостављања светске владе.

Контрола демократије

Седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. Под утицајем колапса светског привредног система и демонстрација из 1968. године дошло је до извесног отрежњења у владајућим круговима обе тадашње суперсиле. Свест о могућности тоталног нуклеарног уништења подстакла је трагања за новим формама међусобне сарадње чија је суштина била у нагласку на „технолошкој револуцији“ која је релативизовала идеолошке и геополитичке поделе и наметнула потребу изградње другачијег економског, политичког и друштвеног система. Бжежински је излаз из оваквог стања видео у радикалном преиспитивању дотадашњих праваца америчке политике, а што је образложио у књизи Између двају епоха. Америчка улога у технотронској ери (1970). Поменута књига била је својеврсни програм Трилатерале, једне од организација која је временом стекла епитет неформалне „светске владе у сенци“. Њен оснивач (1973) био је један од најбогатијих Американаца Дејвид Рокфелер, а разлог за оснивање био је подстакнут очигледним успоном Европе и Јапана у светској економији.

Тако је у њеном оснивачком акту изричито истакнуто да је смисао оснивања ТК успостављање „новог светског поретка“ и „јединствене светске владе“ уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције“. У тако замишљеном прелазном периоду, „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација, а националну лојалност треба да замени лојалност мултинационалним компанијама“.

У документа Трилатерале уграђена је идеја о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, посебно у правнонормативној сфери. Стратези Комисије су велику пажњу посветили стању демократије, уз констатацију да је реч о „скупом експерименту који изазива претерана очекивања код људи“, посебно у делу социјалне улоге државе. На мети Трилатерале су се посебно нашле европске демократије и левичарске странке, које су прихватиле модел демократије као начин остварења програмских циљева. Дискредитација левице одвијала са на више начина уз свесрдну помоћ нацистичких структура које су изазивале терористичке акције широм Европе и приписивале их левичарским странкама.

Најпознатији пример употребе ових структура догодио се у Италији. Операција „Гладио“ прича је о шпијунажи, завери и политичком насиљу које су на тлу Италије спроводиле „тајне НАТО армије“. „Гладио“ је један од најтајнијих програма који је икада постојао, тј. тајна терористичка мрежа која представља типичан образац деловања НАТО-а у Европи. Циљ ових операција био је застрашивање и контрола политичких класа, пре свега у Италији и Белгији, а ради очувања америчке доминације на европском континенту.

Према извештају италијанске парламентарне комисије из 2000. године, америчке тајне службе користиле су наведену структуру ради спречавања доласка на власт Италијанске комунистичке партије. Организација Црвене бригаде коришћена је ради контроле политичких процеса у Италији. Суштински, иза њених акција стајала је ЦИА, која је истовремено финансирала и подржавала и десничарске структуре у италијанској армији. У Министарству одбране Италије постојало је супертајно одељење којим нису командовали официри италијанске војске, нити су чланови одељења били припадници италијанске армије. Наиме, командну структуру и састав одељења „Гладио“ чиниле су приватне личности, које су у име и за рачун структура западне војне алијансе изводиле терористичке акције и приписивале их првенствено левици. Истраживаче „тајних НАТО армија“ посебно је запрепастило сазнање о сарадњи са пронацистичким организацијама чији су припадници коришћени ради обрачуна са прокомунистичком левицом. Историчар Кристофер Симпсон истиче „да је сарадња са нацистима после Другог светског рата, са правосудног становишта, била илегална, са моралног неприхватљива, али је са стратешког становишта била ефикасна, посебно на европском тлу“.

Важан елемент операције „Гладио“ на тлу Италије, поред политичког тероризма „левичарских боја“, био је и тзв. тероризам „црне боје“ инспирисан фашизмом и под окриљем италијанског неофашистичког покрета. Само у једној години, 1969, број жртава „црног терора“ био је већи него у претходних двадесет. Јавност је била шокирана бруталношћу акције која је изведена 12. децембра 1969. године на Тргу Фонтана у Милану, када је приликом експлозије бомбе у једној банци погинуло 16, а рањено више десетина људи. Мада је за овај масакр првобитно оптужен анархиста Пјетро Валпреда, бивши балетски играч, на каснијем суђењу утврђено је да иза овог покоља стоје неофашисти са снажним упориштем у врху италијанских војних служби. Један од њихових моћних заштитника, генерал Мичели, на изборима у јуну 1976. године изабран је за посланика на листи неофашиста. На тај начин, затворен је круг у оквиру реализације „стратегије напетости“ иза које су очигледно стајали утицајни светски кругови.

Две године касније после спектакуларне отмице и заточеништва од 55 дана убијен је премијер Алдо Моро. Његово беживотно тело, веома симболично, остављено је на пола пута, између седишта демохришћана и комуниста, баш 9. маја 1978. године, на Дан победе над нацизмом. Као да је неко управо тада желео да поручи да је идеја нацизма још увек присутна на европском тлу.

Тектонске промене осамдесетих

Почетком 1980-их година прошлог века догодиле су се тектонске политичке промене у чијем се средишту нашла осовина Вашингтон – Ватикан. После избора Јована Павла II за новог поглавара, Римокатоличка црква је напустила дотадашњу политику еквидистанце у односу на оба супростављена блока и тако постала ударна песница атлантистичке геополитике чији је основни циљ било тотално разарање комунизма и Источног блока.

У оквиру заједнички осмишљене „Нове источне политике“ донета је одлука о разарању европског правног и политичког поретка који је успостављен на темељима оба светска рата, што је подразумевало ревизију Јалте и Версаја. Као допринос у остварењу ових циљева треба тумачити „нови Тројни пакт“ који су фебруара 1976. године у најстрожој тајности потписали САД, Немачка и Ватикан, а којим је предвиђено разарање Југославије на штету српског народа. Познати француски генерал Галоа је о томе јавно говорио, сведочећи да је немачка стратегија разбијања СФРЈ била мотивисана осветом према Србима, првенствено због њихове улоге у оба светска рата.

Наиме, немачки стратешки циљ још од краја 19. века било је стварање велике политичко-економске осовине Северно море – Персијски залив који је конкретизован изградњом железничке пруге Берлин – Багдад, а чија је јасна сврха излазак на топла мора. Овим немачким плановима противиле су се друге велике силе, пре свега Енглеска, Француска и, у извесној мери, царска Русија, па је, по мишљењу Галоа, то и био узрок Великог рата (1914-1918) и голготе коју је том приликом прошла малена Србија. Други светски рат је такође био мотивисан истим стратешким интересима који су се испољили у суровoј агресији на Југославију и немачкој политици фрагментaције српског историјског и етничког простора. Та политика главни је узрок стварања Независне Државе Хрватске у којој је српски народ доживео стравичан геноцид. Као што се зна, духовни покровитељ геноцида (1941-1945) била је Римокатоличка црква, чије мотиве за  распад Југославије није потребно посебно образлагати. Међутим, оно што је са историјског и моралног смисла спорно јесте улога Америке у овим процесима.

Нова Европа

У својим капиталним истраживањима „постхеројског рата против Југославије“ (1991-1999) наша угледна професорка међународног права Смиља Аврамов указивала је на један реверзибилан историјски процес који има своје дубоке корене у размишљањима западне политичке елите, која су нарочито дошла до изражаја у Америци за време мандата председника Роналда Регана. Реч је о коренитој измени хладноратовске парадигме где је уместо дотадашње „стратегије обуздавања Совјетског Савеза“ почео да се примењује модел „прикривених акција“, ослоњен на деловање обавештајних служби у позадини Гвоздене завесе. У том погледу, структуре Римокатоличке цркве су биле идеалан медијум за остварење ових циљева.

Односи између Америке и Ватикана уздигнути су на највиши дипломатски ниво априла 1983. године, чиме је oкончана готово две стотине година дуга традиција прекинутих дипломатских односа између две државе. Томе су свакако лично допринели председник Реган и папа Војтила. Осим заједничких стратешких интереса, двојицу лидера зближила је и још једна важна чињеница, а то је да су обојица пуким случајем преживела атентате 1981. године. У то време била је веома распрострањена верзија о томе да је иза оба неуспела атентата стајала совјетска обавештајна служба. Мада ова чињеница никада није потврђена, по свему судећи код обе личности створен је утисак да им је поверена одређена „божанска мисија“ коју морају да испуне. Истине ради, треба нагласити да председник Реган, мада по пореклу ирски католик, није био практикујући верник, али је, независно од ове чињенице, атмосферу зближавања с папом Војтилом креирао моћни католички лоби који је био распоређен у најутицајнијим америчким институцијама, укључујући и обавештајни апарат. За разлику од председника Регана, чији је приступ на почетку био опрезан, папа Војтила је од почетка међусобних контаката захтевао разарање јалтског и версајског поретка у Европи, а на простору СФРЈ безусловно отцепљење Словеније и Хрватске. У исто време, једна утицајна струја унутар америчког СИО разматрала је могућност суђења комунистичким лидерима на једном суду који би био установљен по угледу на Нирнберг, али је појава Горбачова зауставила ова настојања.

Осамдесетих година 20. века дошло до једне врсте поновног интересовања за концепцију Средње Европе, првенствено у комунистичким државама попут Пољске, Чешке и Мађарске, али и на простору некадашње СФРЈ, посебно у Словенији и Хрватској. Реч је особеном одјеку „либерализације свести“ друштвених и интелектуалних елита која се на различит начин испољавала у свакој од поменутих држава. Углавном, радило се о сусретима интелектуалаца с подручја Средње Европе на којима су расправљало о положају дисидената, људским правима, могућностима успоставе вишестраначког система и другим сродним темама. Разуме се да су, посебно у другој половини осамдесетих година, ове тенденције биле подстакнуте и сличним процесима либерализације у самом СССР-у.

Занимљиво је да је први сусрет који је окупио учеснике с обе стране Гвоздене завесе одржан 1983. године у италијанском Дуину. Једна од истакнутијих личности која је присуствовала овом догађају био је Ежен Јонеско, који је као француски писац нагласио своју менталну и културну припадност Средњој Европи (Мителевропи). На сличан начин, осамдесетих година, своје циљеве образлагали су и словеначки интелектуалци који су унапред одбацивали сваку помисао о демократизацији СФРЈ стављајући у први план идеју „самосталности Словеније“ под изговором њене припадности средњоевропском културно-цивилизацијском кругу.

Угледна француска историчарка Катрин Орел с правом извлачи закључак о хладноратовском пореклу „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебном занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз отворено величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује с Русијом као наводним симболом хроничне неслободе и тоталитаризма (прим. аутора).

Украјински граничник

За време Хладног рата (1949-1989), атлантска стратегија „санитарног кордона“ привремено је стављена у страну, али је одмах после пада Берлинског зида поново актуелизована у оквиру промишљања о „новом европском идентитету“. Стратеге атлантизма посебно је бринула појава уједињене Немачке и „потенцијалне Мителевропе“ која би закономерно обухватила и подручје од Балтика до Јадрана (некадашња Источна Европа), а које је због тога одмах стављено под војну контролу „силе с друге стране Атлантика“. На тај начин, настала је подела на „Стару и Нову Европу“ или једна врста „нове гвоздене завесе“ чији је стратегијски циљ да трајно спречи „геополитичку еманципацију Европе“, односно савез Русије и Европе на другачијим, пре свега геоекономским основама (тзв. геополитика гаса). Већ раније сам у неколико наврата истицао идеју о постхладноратовској подели Европе „на римски и византијски део“ коју је у том тренутку здушно подржавао и папа Јован Павле II у оквиру своје „политике“, нескривено прозелитског карактера у односу на канонско православље.

У свом најзначајнијем огледу Велика шаховска табла. Примат Америке и њени геостратешки императиви (1997), Бжежински је изложио своје темељне ставове о постхладноратовском премоделирању светског поретка. У овој познатој студији он је на особен начин реинтерпретирао основне Мекиндерове тезе из Географске осовине историје (1904), а које се односе на контролу Хартленда (Срца света) и улогу поморских сила, пре свега Америке, у реализацији једног таквог геополитичког пројекта. Највећу пажњу стручне јавности привукли су ставови које је у Великој шаховској табли изложио о будућности Русије и њеном положају у „новом светском поретку“.

Када је писао о Русији из њега је избијао пре свега фанатични пољски националиста и ватрени римокатолик (познато је колико је био близак с папом Војтилом). Бжежински је у Шаховској табли предлагао низ мера чији је циљ слабљење утицаја Русије на евроазијском простору. Једна од њих је претварање Русије у лабаву конфедерацију три региона: Европске Русије, Сибирске Републике и Далекоисточне Републике, јер би тако „децентрализована Русија била мање способна за империјалну мобилизацију“. На тај начин би сваки од три замишљена региона лакше остваривао економску сарадњу са Европом, новим државама Централне Азије и Оријентом, уз оцену да би тако била превазиђена „тешка рука московске бирократије“ која је до тада, наводно, „спутавала локалне креативне снаге“.

Подршка „независности Украјине“ за њега је била од фундаменталне важности за остварење америчких интереса, јер се на овом питању одлучује да ли ће Русија бити империја или не. У остварењу једног таквог „светог циља“ партнери, попут украјинских неонациста, су добродошли. Тако западноукрајински писац Јуриј Андрухович отворено признаје „да је деведесетих година била потребна одређена количина хабзбуршке митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културе“ који је, разуме се, сасвим различит од већински „русофоне Украјине“ која се простире у средишњем и источном делу ове државе. Мада је реч о старом историјском феномену покушаја унијаћења православног живља, рат који се после окончања Хладног рата до данас одвија против руског православља садржи сва обележја доктрине „религиозног интервенционизма“, чији је коначни циљ насилна промена традиционалног канонског црквеног поретка, првенствено на подручју Украјине. У свему томе изразито негативну улогу одиграла је Цариградска патријаршија која је издала некакав томос о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, укидајући одлуку из 1686. године којом је Кијевска митрополија предата на управљање Московској патријаршији. На тај начин, Украјина је постала поприште непомирљивог „судара цивилизација“ који се тренутно одвија пред нашим очима.

Управо због постојања оваквих планова, за Русију је проблем политичке будућности Украјине од егзистенцијалне важности, а контрола над обалама Азовског мора и Црног мора наметнула се као примарни циљ „специјалне војне операције“. Разуме се да протеком времена слабе шансе за мирно решавање „украјинске кризе“ која је првенствено последица агресивне политике ширења НАТО-а на Исток, а чија је прва жртва Европа која у садашњим околностима плаћа највећу цену антируске политике својих поданичких структура. Реч је о новој врсти тоталитарне наднационалне заједнице „која систематски, коришћењем средстава масовне (дез)информације, и одређеним средствима принуде, понижава сопствене грађане и поготово грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава“. Нема дилеме да се ради о покушају „освете нациста“ чији су припадници данас окупљени у редовима једне невидљивим нитима повезане „црне интернационале“.

__________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

Насловна фотографија: Reuters/Gleb Garanich

---

Извор: Нови Стандард