УН и тзв. међународно право су инструменти западних земаља

Време у коме живимо је оживело старо питање: ко и како може да обезбеди мир у свету. После болних искустава ратова у 20. веку, веровало се да ће фомирање међународних, наднационалних организација и њихова заштита такозваног међународног права коначно донети и обезбедити мир. Показало се, међутим, да је то ипак била велика илузија.

После Другог светског рата сва су надања мира била усмерена на Уједињене нације (УН) и оне су стварно давале мировне гаранције, али се временом све променило и Светска организација нема више мировних могућности, практично је потпуно немоћна. Уједињене нације ове године обележавају 80 година постојања и у сусрет том јубилеју намеће се, међутим, и питање њиховог опстанка. Требало би зато и подсетити како су и зашто настале.

Одлука о формирању Уједињених нација са амбицијом да се Други светски рат не понови и да се обезбеди мир у свету је донесена на конференцији у Сан Франциску, одржаној од 25. априла до 26. јуна 1945. године, а на иницијативу Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза. Учешће је узело 50 држава које се сматрају оснивачима УН.

Усаглашена је Повеља УН коју је већина земаља ратификовала 24. октобра 1945. и тај дан се обележава као Дан Уједињених нација. До 2011. број чланица УН је порастао на 193 и то се није променило иако све земље на свету нису чланице УН. Према основном документу, формиран је и Савет безбедности, као законодавно и извршно тело Светске организације које има поред несталних и пет сталних чланица, Америку, сада Русију, Велику Британију, Француску и Кину. И те сталне чланице имају право вета на све одлуке Савета.

Мисија УН-а

УН па тако и Савет безбедности су основале земље победнице у Другом светском рату али је на инсистирање Велике Британије међу сталне чланице угурана и Француска иако она није била победница.

Уочи јубилеја ове године, међу чланицама УН нема весеља, нема слављеничког расположења. Минулих година, како су углед, моћ и некадашње наде слабили, углавном се дискутовало о реформи Светске организације али без било каквог резултата. Зависно од појединачних интереса, углавном се дискусије своде на одузимања права вета, па онда да морају две земље да уложе вето, па да се повећа број сталних чланица Савета безбедности али да те нове земље не би имале право вета.

Од свега није било ништа а Светска организација је губила на значају и потпуно је маргинализована, а никада није била потребнија јер се светом шире регионални ратови који би могли да доведу и до новог глобалног рата.

После распада Совјетског Савеза, када је нестао страх од Совјета, УН су потпуно потпале под западни, тачније амерички утицај и постале су основни инструмент америчке спољне политике. Америка је процентуално највећи финансијер УН и на тој основи Вашингтон уцењује Свјетску организацију. Другим речима, ради се о корупцији.

Највећи простор корупције и злоупотребе су многе агенције УН основане током времена као оперативни извршиоци „мисије“ Свјетске организације. Али, ускраћивањем финансирања и изградњом мреже корупције те агенције се постепено приватизују, ослањају се на донације приватних фондација и компанија, што је потпуно обесмислило њихов, још увек УН, статус. Оне више нису део УН, него приватне компаније.

Најекстремнији примери су Светска здравствена организација (СЗО) и Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) која је део УН мреже.

Свјетска здравствена организација је раскринкана током епидемије Корона вируса (COVID 19) током које су разокривене практично трагичне манипулације те агенције. Откривено је да 45 одсто њеног буџета финансирају приватне фондације, пре свега Била Гејтса, и фармацеутске компаније у приватном власништву. Председник Доналд Трамп је најавио и смањење америчког финансирања, што ће још више повећати учешће приватних компанија па ће тако СЗО постати скоро потпуно приватна, а лажно ће се представљати као део УН-а.

Стална компромитација агенција

Ништа мање драстичан случај није ни ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију). Недавни ратни напад Израела и Америке на Иран је разоткрио до које мере је та агенција у функцији пре свега америчких интереса и ширења лажи. ИАЕА користи (амерички) компјутерски програм Палантир у који директан приступ имају америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) и Израел.

Присуство ИАЕА у Ирану је омогућило сакупљање милиона информација о економији и личностима, на основу којих је планиран сада већ познат као „Дванаестодневни рат“ у којем је и ликвидирано неколико иранских научника и генерала. То је Израелу омогућио програм Палантир и практично те људе на души носи ИАЕА. После тог рата ИАЕА је изгубила било какав кредибилитет, а са тим и УН.

Формално, ИАЕА функционише на основу Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) који је донесен у Генералној скупштини УН, 12. јуна 1968. године. Ступио је на снагу петог марта 1970. и до сада је 190 земља потписало тај споразум.

Споразумом је нуклеарно оружје дозвољено само земљама које су га имале пре првог јануара 1967, а то су Америка, Совјетски Савез, Велика Британија, Француска и Кина, односно „нуклеарна петорка“. Али, барем оно што се јавно зна, нуклеарно оружје имају и Израел, Индија и Пакистан, који нису потписници НПТ, а и Северна Кореја која се повукла из Споразума.

Споразумом је такође забрањено да се нуклеарно оружје једне земље размешта у друге државе што је Америка одавно прекршила размештањем у Европи и Турској. Америчке нуклеарне бомбе су у Немачкој, Италији, Белгији, Холаднији, Турској и Канади. Занимљиво је да су америчке нуклеарне бомбе и у Британији, која јесте некада имала свој нуклеарни потенцијал али га више нема и њено оружје је америчко. НПТ је тако изгубио смисао.

Настао је, у ствари, хаос и ускоро би се могло десити да на десетине земаља поседује нуклеарно оружје, пре свега оне земље које имају нуклеарне електране. Јер, обично се обогаћени уранијум пореди са барутом. Ако имате барут онда вам само недостаје метал за гранату. Другим речима, земље које имају нуклеарне електране, ако желе, нису далеко од атомске бомбе.

Према анализи Светског нуклеарног удружења (WNA) објављеној марта 2020. године, око 30 држава већ има нуклеарне енергетске програме а још 20 земаља је показало интерес да развија такве програме. У преводу, између 30 и 40 земаља има капацитет развијања нуклеарног оружја и нису далеко од нуклеарне бомбе, само је питање политичке одлуке да ли желе ићи у томе смиеру.

Сигнали за српске земље

Званични изговор за напад на Иран је био да се униште иранска нуклеарна постројења, која, како је признала и америчка обавештајна заједница, јесу оштећена али нису уништена. У региону Блиског истока још три земље, Турска, Саудијска Аарабија и Египат, развијају нуклеарне програме па какав ће америчко-израелски одговор бити на такав развој. Да ли ће Америка бомбардовати те земље?

Јасно је, наравно, да је бомбардовање Ирана било пре свега акт напада на интеграцију БРИКС (чији је Иран члан и једна од кључних карика) и то пре свега на Русију и Кину, најближе иранске савезнике. Русија већ гради једну нуклеарну електрану у Ирану а у време када је почео израелски и касније амерички напад, руски председник Владимир Путин је требао посетити Иран у сврху потписивања споразума о изградњи још седам нуклеарних електрана.

Ниједној међународној организацији се више ништа не може веровати. Оне у својим архивама наравно имају податке о стварном стању, али то се не објављује, него, напротив користе се за креирање пропаганде и ратне изговоре. У таквом амбијенту рађа се и сумња да УН можда неће ни дочекати свој 80. рођендан.

У распад међународних организација као и Светске организације најбоље су упућени они који су и срушили поредак у свету. Па се тако сада на Западу стварају нова појединачна савезништва која су најбољи сигнал распада поретка и западних интеграција, пре свега Европске уније (ЕУ) и НАТО савеза.

Велика Британија је већ склопила засебне уговоре савезништва са земљама Северне Европе, а недавно и савезнички уговор са Немачком који подразумијева и савезништво у одбрани. Француска такав споразум има са Италијом, а у припреми је сличан уговор и са Великом Британијом. А све те земље су чланице НАТО савеза и зашто би такви засебни уговори уопште били потребни. На НАТО се очигледно више не рачуна.

Утисак је да су та нова савезништва већ закаснила. Америка као најмоћнија западна земља више није довољно заинтересована за Европу, а европске земље немају капцитет да се одбране. Уз то, нове интеграције пре свега у Евроазији, као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу (ШОС) су већ утемељене и напредују.

На крају, ваљало би погледати како то све утиче на позицију Србије, Републике Српске и срспког народа у целини. Пре свега, не треба рачунати на било какву међународну организацију, укључујући и Уједињене нације, јер оне су све инструменти манипулације пре свега западних земаља. Од међународних организација и такозваног међународног права не може се више ништа очекивати.

Зато је најважније имати реалне процене и изабрати правог савезника, а не оног који је губитник. Целокупни српски корпус и његови интереси могу се одбранити, само ако имају јаког савезника који наравно није против српских интереса. И ту је највећа историјска одговорност садашње генерације.

---

Извор: Све о Српској