Америка није Србија!

Америка, Америка, земља велика?! Тамо, ако си „сналажљив“, можеш да глумиш империју, да вртиш фирме као чарапе, да промениш име кад ти се накупи 15.000 прекршаја и наставиш да радиш као да ништа није било. Али има један проблем, тамо новац има меморију. И не прашта.

Причамо о „Super Ego Holding“ мрежи фирми која је, по сведочењима стотина возача и истрагама америчких медија, правила систем у ком човек вози по 18 сати, враћа се кући у минусу, а неко други рачуна бонусе на основу тога колико му је узео. Класика, само што није у некој забаченој зони, рецимо Србији, него усред Америке и то Србин!

И сад долазимо до најзанимљивијег дела.

Код нас? Код нас је све нормално. Код нас су деведесете прошле као да је неко угасио светло и рекао „ајде сад да се правимо да се ништа није десило“. Милијарде нестале, завршиле по Кипру, офшор рачунима, ко зна где и ником ништа. Данас? Исте приче, само већи бројеви. Милијарде и милијарде одлазе, а ми гледамо као да то нису наше паре. Као да неко односи своју дедовину, а не новац свих нас.

И онда дође Америка.

И сети се Al Capone. Човек који је држао пола подземља, није пао на убиствима, није пао на криминалу. Пао је на порезу. На папиру. На новцу.

Е, ту је разлика.

Зато ова прича са „Super Ego“ није само прича о неким камионима и возачима. Ово је судар два система:

– један где можеш све, ако си довољно „близу“

– и други где те чекају док не направиш једну грешку са новцем

Помињу се и разне спекулације о везама са врхом власти, укључујући и Александра Вучића. Зар је могуће?! Али да будемо прецизни: за то нема званичних доказа. За сада. Али сама чињеница да се те приче уопште врте, говори довољно о томе какву репутацију смо изградили.

И сад долази онај део који боли.

Ми смо друштво које прашта све. Баш све.

Краду? Па добро.

Износе новац? Па добро.

Праве системе за исисавање? Па добро.

Само да није „наш“.

Е па јесте наш.

Сваки динар који оде, наш је.

Свака шема која се навуче преко људи , наша је.

И зато, за разлику од нас, тамо где новац значи закон, нема праштања.

И зато ће, ако је све ово тачно, да падну.

Не због морала.

Не због правде.

Него због новца.

Јер у озбиљним државама, новац није „сналажљивост“.

Новац је траг до “сналажљивости”.

А траг, кад-тад, доведе до врата.

Стога упадајмо, нема куцања, већ је одшкринуто.

---

Извор: Алексиначки весник