Пет скица данашње Србије

Веровали или не, изгубио сам неколико сати бирајући тему за овонедељни осврт, али нисам успео да се одлучим чему да дам предност. Прво, све ми је некако изгледало подједнако важно (или неважно) а друго, све се некако сливало у исту смисаону тачку долажења још црњих времена за народ и државу. Зато ће овај осврт бити збир неколико политичких скица данашње Србије.

Скица 1 – Заједничка листа

Почећу од занимљиве изјаве Оливера Ивановића да је прича о неопходности заједничке српске листе потпуно бесмислена у срединама где су Срби апсулутна већина, као што је случај са севером Космета. Јер, (наравно, под условом да они изађу на изборе) нема озбиљне опасности од дисперзије гласова, без обзира колики је број листа ушао у изборну процедуру. Логично размишљање. Ивановић, као већ искусан политичар и познавалац косметских прилика има своје објашњење овакве пропаганде српске власти, али ја бих додао нешто о чему он није говорио.

Покров за издају. Избегавање појединачне страначке и личне одговорности за противуставно и противзаконито деловање основни је мотив који српске власти нагони да јавности заједничку листу намећу као добитни изборни модел, чак и у етнички чистим, српским срединама. Јер, знају они добро да изборну листу мора неко да потпише, да мора имати носиоца и чланове, мора бити праћена конкретним страначким одлукама. А најгоре од свега је да странка која хоће да се на Тачијеве изборе пријави мора бити регистрована по законима шиптарске парадржаве. Како ће, ако то учине, СПС или СНС, моћи да кажу да не признају Косово, или да су избори статусно неутрални. Никако. С тога им је „заједничка листа“ идеално, уствари једино решење за прикривање онога шта стварно значи излазак на Тачијева биралишта. И зато, без обзира шта ко о њему мислио, храброст Оливера Ивановића да о теми „заједничких листа“ отворено проговори у овој фази је за сваку похвалу.

Скица 2  – Нове манипулације

Од самог почетка тзв. „бриселског процеса“ писао сам о томе да се ради о манипулацији чији је једини циљ да се без озбиљнијих политичких последица по учеснике реализује заокруживање косовске независности, договорено са западним центрима моћи још пре формирања ове Дачићеве владе. Написао сам о томе сијасет чланака за Видовдан, писали су о томе и други, али искрено ћу Вам препоручити свој мини серијал Тајне бриселског процеса где сам се у два чланка најдиректније описао идеју и методологију ове манипулације (имате га у архиви Осврта уредника).

Ова манипулација је, наравно, процес који ће трајати све до коначног признања Косова од стрене Србије, а шта нам је својевремено најавио Ивица Дачић, главни глумац ове представе са познатим крајем. Поменути, ових дана, гласно најављује да Србија неће подржати изборе уколико се са изборних листића не уклони лого косовске државе, јер то наводно ремети њихову статусну неутралност.

Лепо звучи, само ништа не значи. Већ сада ћу открити да је то све већ договорена представа (није само Јањић паметан) и да ће то бити усвојено на новој рунди бриселског кафенисања њега и Тачија. Без дилеме. Наравно, ако Србија попусти око позивног броја и енергетике.

Како то знам? Просто. На Дачићеве таблоидне ултиматуме Тачи не одговара. Ћути. Српском премијеру одговара техничко лице, председник њиховог ЦИК-а Ваљдете Дака, која не одлучује већ спроводи.

Дакле, Тачи оставља простор, Мур је стигао на терен, сви су орни за трговину. Српским властима треба политички уступак који ће бити мамац за неповерљиве бираче, а Шиптарима позивни број и ресурси језера „Газиводе“, које сада контолишу Срби. Од шиптарског уступка највише користи ће имати шиптарска власт и њихова држава, а од српског уступка штета по Србе и Србију мериће се десетинама милиона долара, плус геостратешке и геополитичке последице. Дивота од живота. А Мишковића тамничили за ону сићу. Ко му је крив што је све имао, сем своје политичке партије.

Скица 3  – Џонатан Мур и ДСС

Долазак Директора канцеларије Стејт департмента за јужну и централну Европу, Џонатана Мура, свакако треба посматрати у контексту припреме нове рунде бриселских разговора, и подсећање Дачића шта и како треба да уради, да би му Америка и даље била сигурна кућа. Али, то није никаква новост. Баш као и то да ће после Брисела наш премијер, вероватно, поново преко океана, како би примио заслужена „признања“.

Међутим, оно што ћу овде поменути, а прошло је готово незапажено, јесте сусрет господина Мура са потпредседником ДСС-а Ненадом Поповићем, што је први сусрет једног америчког званичника са функционером ове партије након Коштуничиног митинга „Косово је Србија“ и паљења америчке амбасаде које је након тога уследило. Иако је новинарима потврђено да се састанак догодио нико од учесника није давао никакве друге информације, па тема и закључци остају у сфери нагађања.

Наравно, време ће најбоље разјаснити многе дилеме и питања која отвара овај сусрет, али ипак, тешко је отети се утиску да он може значити крај америчких „санкција“ ДСС-у, а самим тим и наговештај одређене промене односа снага на српској политичкој сцени.

Скица  4 – Наставак тихог рата

Тихи рат преостала два партнера владајуће коалиције наставио се и ове недеље, а да његово постојање није само фикција таблоида жељних тиража потврдили су нам премијер лично и главни СНС мегданџија, Зорана Михајловић. Први је мало оплео по експертском приступу, а друга се одмах огласила да изрази понос што, ето, баш њена странка  и њен пробуђени вођа, имају храбрости да Србију поведу трновитим путем „експертизма“.  Истина, није поменула да је то за добро наше деце, али то је толико пута до сада поновљено да се ваљда подразумева.

Обоје су, наравно, мислили на несрећног Лазара Крстића, који је, ни крив ни дужан, постао мета свакојаких теорија и главна тема таблоидних медија, потпуно потискујући до сада неприкосновене Екрема и Сорају. И обоје су промашили тему.

Пре свега, дечко није никакав експерт. Можда јесте вундеркинд, али никако не може бити експерт. Нити има научне радове, нити је водио неки пројекат, нити му се зна специјалност. За коју област је експерт?!  Друго, све да се покаже да за нешто и јесте експерт, а сумњам да хоће, за посао који долази да ради је потпуни анонимус, приправник. И политички и економски и како год хоћете. Он је само маска, опсена, која одвлачи пажњу од некога и нечега.

Али, да се вратимо на битно, на тихи рат коалиционих партнера, који се на неки начин интернационализује. Након што је Вучић објавио да ће га саветовати биви аустријски канцелар, као и некадашњи сарадник Тонија Блера (обојица позната по свом антисрпству из ранијих времена), а Мур апострофирао подршку САД премијеру Дачићу јасно је ко се за шта определио, а најјасније да ова Влада може бити све само не српска.

Скица  5 – Корупција

Неколико новинских наслова о уговорима са сумњивим фирмама из иностранства, попут соларних панела, Вељиних Арапа, Бенетонове приватизације „Нитекса“, или „Вршачких Винограда“, као и случај чикашког конзула коме рате за купљену кућу отплаћује држава на име станарине, јасно показује да је читав Вучићев концепт борбе против ове појаве после почетног замаха кренуо погрешним смером.

Зашто ово говорим?

Пре свега зато што се, намерно или случајно, прави замена појмова привредног криминала и корупције. То није исто. Ако се Мишковићу и онима из Агробанке докажу оптужбе они ће бити осуђен за дела привредног криминалитета, јер извлачење пара из обрта или фалсификовање докумената како би се добио кредит, није корупција. Истина, корупција је обично пратећа појава у оваквим делима, али то није она „системска“, против које је Вучић повео борбу.

А грађане баш она интересује. Ко су људи који злоупотребљавајући тендере и државне положаје праве штетне уговоре по државу а добре по себе?! Није ли ово са соларном енергијом иста шема која је примењена у случају „Сателит“ или оно са концесијама и „Алпином“. Држава склопи уговор, не испуни своје услове, они туже пред међународним судовима, добију спор и ником ништа.

Није ником ништа, дабоме. Неком има нешто када држава плати њихове сумњиве послове.

Системска корупција везује се увек за државу и политику. Она у тим сферама почиње као идеја, а завршава као реализовани „посао“.  Могу ли људи који тендер доделе и уговор о озбиљном послу који финансира држава потпишу са фирмом регистрованој на Сејшелима бити амнестирани од кривичне и сваке друге одговорности када се покаже да тај посао није могућ, или да се штетно завршио?!

Седећи са тим људима у Влади, и чак хвалећи њихов рад, Вучић дезавуише све своје, наводне, напоре да Србију реши корупције.

С тим у вези, у случају Мишковић грађане много више интересује ко ће из државних органа бити осуђен, ако се докажу оптужбе против њега, јер и врапци знају да се без државе не постоје Мишковић.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина