Министарство привреде у потрази за мисијом

Ако се по јутру дан познаје, прве изјаве министра привреде наводе на закључак да је то министарство (бар у овој првој фази) у потрази за мисијом и за смислом свог постојања. Упркос чињеници да је господин Радуловић у српским медијима назначио основне правце деловања свог министарства, његови наступи, иако јасни и артикулисани, остављају бројне недоумице.

Највећи број мера које министар најављује тичу се проблема који нису директно у домену његовог министарства. Снижавање пореза на рад, борба против сиве економије и пореска дисциплина које господин Радуловић акцентује, пре свега су у домену министарства финансија. Министар такође најављује израду социјалних карата и промену Закона о раду, што би морао бити посао министарства којим руководи господина Кркобабић. Добро познати проблеми у вези са радом и руковођењем јавним предузећима на које подсећа министар Радуловић, тичу се више министарстава која воде госпођа Михајловић, или господин Љајић, на пример.

Разуме се да сваки од ових проблема додирује и министарство привреде, па су и сугестије овог министарства у вези са њима драгоцене, али оне не дефинишу нити опредељују смернице и делокруг његовог ангажовања.

Могуће је и да је влада направила интерни договор по коме је министар привреде задужен да говори о економској политици владе у ширем смислу, а не строго о задужењима свог министарства. То би могла бити солидна демонстрација „нове енергије“, тимског духа, добре сарадње и истоветности гледишта унутар владе. Све је то могуће али је мало вероватно, будући да влада до сада није успела да у својим јавним наступима покаже чврсту ресорну дисциплину и координирани наступ.

Министарство привреде је у специфичној позицији, будући да за разлику од осталих министарстава нема јасно омеђен простор у коме делује. Привреда обухвата и аграр, трговину, енергетику, рударство, телекомуникације, грађевину, итд., а све те области имају своје министре и (мање или више) јасну функционалну организацију. Министарство привреде мора бити матрично везано са другим министарствима, и то је увек огроман проблем. Свако ко мало боље познаје проблеме управљања зна да је то најкомпликованији облик организационих веза, чак и тамо где постоје традиција, искуство и дисциплина. Било какав облик матричне организације у Србији је на ивици немогуће мисије.

Логична функција министарства привреде у српском контексту, морала би бити везана за стратешко планирање привредног развоја, за управљање развојем и осмишљавање механизама за селективно финансирање и подстицање развоја. Ово министарство би требало да на сваки начин заштити и стимулише оне домаће гране и предузећа која имају перспективу и/или извозни капацитет, и на којима ће развој почивати. Посао овог министарства није само да привлачи и стимулише инвестиције, већ и да одбија оне које нису у стратешком интересу Србије.

Посао овог министарства је и да стимулише примену нових технологија, да обезбеди и координира трансфер технологије и да помогне процес постепеног гашења оних делатности које су без будућности. Умрежавање предузећа, научних института и факултета би требало да буде у опису радног места новог министра. Временски хоризонт министарства привреде, ако је оно добро конципирано, пре су деценије него мандат једне владе.

Укратко, ово министарство има смисла само ако непрекидно гледа у будућност, ако планира и коригује планове, ако активно управља развојем, ако ризикује и смело арбитрира. Ако свега тога нема, ако је смисао активности министарства да се бави само стварањем пословног амбијента, тада је министарство за привреду савршено непотребно и скупо. Тај циљ се може постићи и без њега.

Из свега што се од господина Радуловића до сада могло чути (а он је на јавној сцени довољно дуго) чини се да он верује да је улога државе само у томе да ствара добар пословни амбијент. Када се амбијент уреди, моћ и механизми тржишта ће се постарати да привреда процвета. Отуда и његово веровање да је снижавање пореза најважнија мера за опоравак привреде.(1)

Још индикативније, министар се залаже за укидање Фонда за развој – дакле не за његову реформу, професионализацију или департизацију. Укратко и нажалост, министар за развојним фондовима, вероватно ни за развојном банком, не види потребу. На овај начин, он се у старту одриче управо оних неопходних механизама који могу помоћи да се привредни развој усмерава и стимулише.

Невоља са овим приступом је што он не почива на искуству и што игнорише све успешне развојне моделе модерног доба. Ниједан развојни модел (осим небитног хонгконгшког) није реализован искључиво на бази „амбијенталне“ развојне политике. Амбијентални приступ је, са историјске и емпиријске тачке гледишта, у домену тржишне наиве. Он није продукт искуства, већ идеологије.(2)

Упркос свему наведеном, нема разлога за посебну критику новог министра. Од свих министара, и старих и нових, он је најгласније и најјасније исказивао своје ставове, његов кредо је познат и не мора се погађати шта министар мисли. Коначно, он је само део тима у коме, бар судећи по информацијама које допиру до јавности, сви слично мисле и који намерава да одржи стратешки континуитет економске политике која је на сцени последњих дванаест година. Није зато случајно што су крупни проблеми у вези са економијом Србије идентификовани у психолошким дефектима нације, а не у области катастрофалне финансијске политике и суманутих камата, на пример.

Економска логика коју влада следи се одлично уклапа у скрипт ММФ-а, иако ММФ можда неће подржати баш све најављене мере. (Биће занимљиво видети какав ће однос ММФ заузети према најављеном радикалном снижавању пореских стопа.) Иако се несугласице могу појавити, ова влада, поготово њен економски део, свакако је по укусу ММФ-а, а то је и најважније.

————————————————————————

(1) Свој скептицизам према радикалном смањивању пореских стопа сам покушао да аргументујем у текстовима http://nkatic.wordpress.com/2010/05/08/vrabac-u-ruci-i-golub-na-grani/ i http://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/

(2) О пренаглашавању значаја амбијента, као и о флуидности самог појма сам често писао, на пример и у тексту http://nkatic.wordpress.com/2010/10/02/dve-godine-krize-ili-kraj-pocetka-vi-deo-%E2%80%93-poslovni-ambijent/

Извор: Блог Небојше Катића