Аргентина поново по мери финансијера

На велику радост свеколике светске финансијске јавности, а после паузе од четрнаест година, Аргентина се 19. априла 2016. вратила на међународно тржиште капитала. И не само то – Аргентина је оборила све рекорде у висини једнократне емисије обвезница за једну земљу у развоју. Емитовано је укупно 16,5 милијарди долара обвезница различите рочности и све понуђене обвезнице су продате. И не само то – тражња за обвезницама је била у просеку четири пута већа од понуде, што је изазвало навалу егзалтираних коментара.

Откуд оволико усхићења на тмурном светском финансијском тржишту и каква је његова генеза?

Историјат скоријих аргентинских мука сам дао у тексту Право, правда и државни дугови [1], па ћу овде цитирати део тог текста.

„Сага почиње 2001. година, када је Аргентина престала да сервисира своје дугове и када је почео дуги процес њиховог реструктурирања који је обављен у две фазе – 2005. и 2010. године. Аргентина је тиме репрограмирала преко 90 одсто својих дугова будући да је највећи број кредитора прихватио услове репрограма и отпис дугова који је са тим ишао. Мали број кредитора који су репрограм одбили, покушао је своја потраживања да намири судским путем и у целом износу.“

После дуге правне борбе, повериоцима се посрећило. Њујоршки судија Томас Гриеса је 26. октобра 2012. стао на њихову страну и пресудио да Аргентина мора своје нерепрограмиране дугове исплатити у целости. Док се то не догоди, Аргентина не може плаћати обавезе ни по репрограмираним кредитима.

Постојала је наивна нада да ће више судске инстанце у САД можда променити одлуку судије Гриеса, али се то није догодило. Одлука је додатно ојачана пресудом Врховног суда САД, чиме је судбина Аргентине била запечаћена. (О томе сам писао у тексту Аргентина у раљама финансијских лешинара [2].) Аргентина је изгубила ову дугу и сурову шаховску партију и све што се потом дешавало била је само форсирана завршница.

Да би се партија привела крају, било је потребно да председница Кристина Фернандез Кирхнер сиђе са власти, а да на њено место дође неко ко ће имати више слуха за нову реланост, коју је креирао судија Гриеса. Управо то се и догодило децембра 2015. године, када је на председничким изборима победио Маурицио Макри (слика доле лево).

Макри је одмах за министра економије поставио Алфонса Прат-Гаја (на слици горе десно и испод), способног банкара који је занат учио у банци Џ. П. Морган и који је једно време био и гувернер Централне банке Аргентине. (Британски Euromoney га је 2004. године прогласио за гувернера године [3].) Узгред, Џ. П. Морган је био и један од четири координатора априлске продаје аргентинских обвезница.

Укратко, како се то новоговором каже, са власти су отишли популисти, а на власт је дошла екипа наклоњена бизнису и тржишту. За мање од два месеца нова влада је постигла договор са највећим преосталим кредиторима. Већ крајем априла Аргентина је тим кредиторима платила 9,3 милијарде долара. (Срећом, ни чињеница да се име Мауриција Макриа у априлу појавило у „панамским папирима“ није омело да се започете трансакције обаве нити је то утицало на рејтинг који Макри ужива у најважнијим метрополама.)

Цифра, или можда рекет који је Аргентина платила је стравичан, и на нивоу је од око 40 одсто њених укупних девизних резерви. Зарада коју су остварили „финансијски лешинари“ је импресивна, и вероватно се мери стотинама процената у односу на иницијални улог.

Капитулација је проглашена тријумфом и, како је то објаснио лондонски Financial Times (FT), Аргентина је поново успоставила нормалне односе са осталим светом, који су до тада ваљда били ненормални. FT нам дискретно сугерише да се под осталим светом подразумевају САД.

Три четвртине новца добијеног по основу емитованих обвезница је отишло на сервисирање старих обавеза, лавовски део управо на плаћање кредиторима за чије патње је судија Гриеса имао толико емпатије.

Како је задуживање Аргентини сјајно кренуло, а новца никада доста, Аргентина планира да до краја године емитује још око 30 милијарди долара обвезница. Део тих најављених обвезница би могле издати провинције, будући да је Аргентина федерална држава.

Занимљиво је и објашњење за ново најављено задуживање. Стопа инфлације у Аргентини је висока (око 34 одсто) јер је претходна влада штампањем новца покривала дугове федералних јединица. Нова власт, чини се, то неће радити. Она ће нови новац штампати на бази новца који штампају САД. Мора бити да је боље да Аргентина дугује Америци но себи.

При томе, камате на доларске обвезнице су знатно ниже него када се дугови финансирају кредитима у локалној валути. Ова теза је тачна… под условом да однос пезоса и долара остане фиксан, или још боље, да пезос ојача.

Неко ко дуже прати историју економских криза, сетиће се да је слична антиинфлациона логика пратила и аргентинске протржишне реформе и задуживање 90-тих, као и да је таква економска политика довела до економског слома Аргентине.

Као и данас, и тада је са истим одушевљењем дочекана нова администрација коју је оличавао министар економије, реформатор Доминго Кавало, неустрашиви борац против инфлације и човек који је фиксирао пезос за долар на паритету један за један. Тада је Доминго Кавало био чаробњак и спасилац Аргентине као што би то данас могао бити Алфонсо Прат-Гај. (Кавало је касније завршио у затвору, али то је нека друга прича.)

Када год се „светска јавност“ радује спасиоцима и реформаторима, та радост увек има снажну и лако израчунљиву финансијску подлогу.

У тренутку издавања обвезница, инвеститорима је понуђена зарада која се, у зависности од рочности, кретала између 6,25 и осам одсто. У исто време, зарада на америчким обвезницама исте рочности се кретала од око 0,9 до 2,6 одсто. Ова драстична разлика у приносу на обвезнице и објашњава халапљиву тражњу коју сам помену у првом пасусу. У амбијенту каматних стопа које се крећу око нуле, инвеститори жељно чекају да их нека од земаља у развоју обрадује обвезницама са виском приносом.

Наравно, аргентинске обвезнице су много ризичније од америчких, или је бар тако било до сада. Разлика у цени обвезница и висини приноса би требало да говори о мери тог ризика. С друге стране, последња искуства са америчким судовима говоре да би обвезнице Аргентине могле бити и без ризика, те да би неки будући судија попут Гриесе увек могао натерати Аргентинце да плате, па макар и гладовали. (У упутници бр. 2 бавио сам се темом ризика у новом дужничком амбијенту који се полако креира).

Ако је мотивација купаца углавном јасна, каква је мотивација несретних Аргентинаца?

Ако је већ реализована емисија обвезница била изнуђена америчком пресудом и страхом од пражњења девизних резерви, који ђаво Аргентину тера да најављује нову продају обвезница од 30 милијарди долара и ново задуживање?

Ако се Аргентина данас, када су камате на најнижем нивоу у послератној историји задужује у доларима по стопи од преко седам одсто, шта ће се дешавати када доларске каматне стопе крену да расту, а Аргентина буде морала да рефинансира дугове које данас узима? По којим стопама ће тада емитовати обвезнице?

Како је могуће да по ко зна који пут гледамо исти финансијски филм? Како је могуће да се сви праве да не виде како Аргентина поново иде истим путем којим је толико пута ходила? Како је могуће да се на путу у понор Аргентини аплаудира и виче браво?

За државе које нису сишле с ума, за политичаре који желе добро својој земљи, пример Аргентине, њена прошлост, садашњост а бојим се и будућност, најбољи су оријентир који показује шта не треба радити.

____________________
Упутнице и напомене:

[1] https://nkatic.wordpress.com/2012/11/25/pravo-pravda-i-drzavni-dugovi/

[2] https://nkatic.wordpress.com/2014/06/24/argentine-u-raljama-finansijskih-lesinara-1/

[3] Исти часопис је Млађена Динкића прогласио за најбољег министра финансија 2007. године.

Извор: Блог Небојше Катића