Čime Amerika garantuje otplatu svojih dugova

U članku „Američka dugovanja: vrh i baza glečera“  dat je široki dijapazon procena o veličini  duga  SAD. Danas  je ta zemlja opet pred neophodnošću da poveća plafon zaduživanja države, jer će   u suprotnom  već u novembru ekonomija Amerike pasti u komu. Ali – da li za Ameriku postoji granica pri njenom zaduživanju? Čime ona garantuje otplatu svojih dugova? Najzad – da li je ona  uopšte u stanju da vraća te svoje dugove?

Blefiranje sa američkim BDP-om

Najčešće se stepen dužničke zaduženosti zemlje meri pomoću pokazatelja koji  se dobija kao odnos veličine zaduženosti i BDP-a. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija SAD, nivo državne zaduženosti u ovom trenutku iznosi 106% BDP-a. Rečeno drugim rečima, čak i ukoliko bi Amerika prekinula svu svoju delatnost (ukoliko prestane da jede, pije, gradi, vozi se automobilom, greje prostorije, proizvodi oružje, ratuje u različitim delovima planete i sl.) ona ne bi mogla da za godinu dana otplati svoje državne dugove.

Za razliku od mnogih drugih zemalja  struktura BDP-a u Sjedinjenim Državama pokazuje da se ceo proizvod američke ekonomije  troši i potroši. Samo  zemlje  u kojima je potrošnja manja od proizvodnje mogu nešto da uštede i tako da time   otplaćuju svoja dugovanja. U mnogim zemljama sa periferije svetskog kapitalizma učešće BDP-a je na nivou 20 – 30% BDP-a. Na teret ušteđenog dela BDP-a one pokrivaju svoje dužničke obaveze (plaćaju kamate, uplaćuju osnovni dospeli deo duga).  A u Americi se navedena rata – učešće već nalazi oko nule ili čak ima negativni predznak. To znači da SAD troše više nego što proizvode, odnosno žive od zaduživanja, ili drugačije rečeno: parazitiraju na račun drugih zemalja. A to znači da BDP SAD-a ne može da se smatra kao garancija za otplatu dugovanja.

Čak i ukoliko bi Amerika mogla da uštedi 20 ili 30% BDP-a i taj iznos da koristi za otplatu svojih dugovanja – ona teško da bi mogla da se bilo kada izvuče iz njih.

Prvo, zato što državni dug predstavlja samo onaj deo glečera  američke  zaduženosti koji viri iznad vode. Ako se saberu sva dugovanja u ekonomskom sektoru (domaćinstava, država SAD  i opština, finansijskog i nefinansijskog sektora), „sakrivenih“ obaveza vlasti, socijalnih obaveza države, dug Amerike iznosi najmanje 1000 ( jednu hiljadu)% BDP-a.

Drugo, zato što značajan deo BDP-a SAD danas čini „penu“, samo malo iznad 1/5 dela BDP-a  predstavlja proizvod realnog sektora ekonomije. Ostalo su usluge finansijskog sektora, različitih posrednika i konsultanata. Američki političari to nazivaju „postindustrijsko društvo“. U stvari – to je najobičnija finansijska podvala.  Statističke službe SAD na povodcu vode finansijski špekulanti, i one se na tržištu fondova, tržištu nekretnina i ostalim tržištima  bave naduvavanjem statističkih mehurova. Ozbiljni kreditori odlično znaju da razlikuju penu od „suvog ostatka“ i zato od svojih dužnika zahtevaju izmirenje duga ne preko finansijske „pene“, već upravo  kroz stvarno postojeće vrednosti. Naravno, i danas „pena“ postoji u statistici mnogih zemalja (zahvaljujući upornosti eksperata MMF-a koji su potpomagali da se usavrše nacionalni sistemi za statistički obračun). Međutim, kako to priznaju ozbiljni eksperti, upravo je statistika SAD danas po srazmerama falsifikovanja BDP-a potpuno van konkurencije. Uostalom, ako bismo, na primer, upoređivali SAD i Kinu preko nominalnih cifara BDP-a, a ne po „suvoj materiji“ (tj. robama i uslugama realnog sektora ekonomije) onda je ova druga odavno prevazišla Ameriku.

Zalog koji se zove „aktive američke ekonomije“

Ozbiljni kreditori pre svega gledaju ne na sposobnost klijenta da generiše nekakve finansijske tokove uz čiju bi pomoć pokrivao svoje obaveze po kreditima, već čime klijent obezbeđuje kredit koji mu je potreban. To može biti bankarska garancija, jamstvo – kaucija. Ali najčešće je to postojeća imovina, tj. hipoteka. Da možda Amerika, koja je već pojela ceo svoj bruto-proizvod, ne poseduje velike rezerve u imovini, pomoću kojih    može da vrati svoje dugove?  Zbir čitave imovine  koju je stvorila ekonomija neke zemlje svih prethodnih godina i decenija, zajedno sa prirodnim resursima  koje je ta zemlja dobila od   Boga, prihvaćeno je da se naziva  nacionalnim bogatstvom. Amerika ne vodi statistiku svog kompletnog nacionalnog bogatstva. Postoje samo procene stručnjaka. Pre deset godina naučnici  Odeljenja za ekonomiju Ruske akademije nauka su izračunali  (metodologijom   Svetske banke) nacionalno bogatstvo SAD, Rusije, pojedinih grupa zemalja i čitavog sveta (stanje iz 2000.godine). Pa eto, nacionalnog bogatstvo SAD (zajedno sa prirodnim resursima) je procenjeno na 24 biliona dolara. Procena nacionalnog bogatstva Rusije je bila 2,5 puta veća od  američkog (pre svega – zahvaljujući prirodnim bogatstvima). Jasno da   procenu nacionalnog bogatstva SAD za ovu, 2013.godinu, treba, zbog obezvređivanja američkog dolara, uvećati. Otprilike četiri  puta. Dobiće se oko 100 biliona dolara. To će biti  dovoljno da se plate takozvane obaveze Amerike po ugovorima. A da bi se vratili svi dugovi, zajedno sa socijalnim obavezama iz zdravstva i penzijama (mi smo ih nazvali „konsolidovani dug“) – jednostavno – nema para.

Za pojedine elemente nacionalnog bogatstva (aktiva) SAD, postoje neke procene koje su napravili američki  ekonomisti. Kao primer možemo da navedemo rad Džejmsa Džeksona „Sjedinjene Države kao čisti dužnik nacije: pregled međunarodne investicione pozicije“, koji je objavljen  krajem prošle godine, a napisan po narudžbini nekoliko američkih kongresmena (The United States as a Net Debtor Nation: Overview of the International Investment Position. James K. Jackson Specialist in International Trade and Finance. November 8, 2012 // Congressional Research Service // 7-5700).U Džeksonovom istraživanju se o aktivama SAD, stanje za 2011god, navode sledeći podaci, u bilionima dolara:

Osnovni kapital privatnog sektora – 35,2,

Osnovni kapital državnog sektora  –  11,2,

Finansijske aktive američke ekonomije  –  44,8,

Sve aktive američke ekonomije – 95,4.

Ako se izvrši ovakva podela, u tom slučaju polovina američke ekonomije (47%) spada u finansijske aktive koje pripadaju  „peni“. „Suve“ aktive (osnovni kapital) je procenjen na 46,4 biliona dolara. Za isplatu socijalnih obaveza – već više nema aktiva.

Može da se navede i procena aktiva američke ekonomije koja postoji u „kalkulatoru duga SAD“. Prema stanju od početka oktobra 2013.  sve aktive SAD su iznosile 104,9 biliona dolara. Pojedinačni elementi tog pokazatelja su sledeći (u bilionima dolara): aktive malog biznisa – 8,5, aktive korporacija – 20,1, aktive domaćinstava – 76,3. Očigledno je da značajan deo aktiva spada u finansijsku „penu“, ali kalkultor ne vrši podelu aktiva na finansijske i stvarne. Mi smo u prošlom članku  naveli ocenu profesora Laurensa Kotlikova, koji smatra da je konsolidovani dug Amerike još 2011.godine  premašio 220 biliona dolara. Tako, ako je verovati podacima kalkulatora, aktive američke ekonomije  (zajedno sa finansijskim aktivama) nema čak ni da se pokrije polovina konsolidovanog duga. Pa, u tom slučaju,

Da li je Amerika uopšte u stanju da otplaćuje svoja dugovanja?

Pod  otplatom duga se podrazumeva redovno plaćanje kamate koja se obračunava na osnovni deo duga. Ne samo obični Amerikanci, već i mnogi političari imaju vrlo mutnu predstavu o tome, koliko je Amerika u stanju da otplaćuje svoje dugove. Da pokušamo da raščistimo najjednostavnije pitanje: koliko Amerika troši za otplatu zvaničnog državnog duga? Taj dug se plaća iz federalnog budžeta SAD. U prošloj finansijskoj godini, koja je završena 30.septembra, troškovi za plaćanje kamata po državnom dugu SAD (troškovi   kamate)  su izneli približno 220 milijardi dolara. Uz ukupan obim  troškova federalnog budžeta od približno 3,5 biliona dolara, učešće troškova kamate je bilo 6,2%. U principu – to je prilično umeren pokazatelj, ako se uzme u obzir  šta se sve dešavalo u istoriji SAD. Tako je 1929/30 finansijske godine pokazatelj troškova vlade za kamate iznosio 21,2%. Tada je u zemlji nastala Velika kriza, vlada je pokušavala da svoje budžetske troškove naglo poveća, preko kredita, kako bi spasila američku ekonomiju. Ali su  državni krediti, sa svoje strane, iznedrili su ogromne troškove kamata, kakvih do tada nije bilo. 1947/48. finansijske godine relativni nivo troškova kamata je iznosio 15,%. To je bio rezultat aktivnog državnog zaduživanja u vreme Drugog svetskog rata. Možemo da pogledamo poslednje godine. Na primer, 2010/11. finansijske godine  troškovi kamata su iznosili 454 milijarde dolara, ili 12,6% svih troškova federalnog budžeta. Vrlo ozbiljan nivo! Upoređenja radi: iste finansijske godine troškovi u budžetu za Ministarstvo odbrane su imali relativni nivo od 18,8%. Odnosno troškovi kamata su iznosili 2/3 vojnih troškova SAD.

Od 2010/11. do 2012/13 finansijske godine državni dug SAD  je povećan za nekoliko biliona dolara, a kamata je manja preko dva puta. To je sasvim prosto: smanjene su kamate na državne kredite, zato što je Federalni sistem rezervi uključio štampariju novca da radi punom parom, i to je nazvano „količinska olakšica“. Ako se povećava ponuda novca – njegova vrednost neizbežno opada. Postoji više objašnjenja zašto je Americi trebala „količinska olakšica“. Mislim da je najvažniji razlog bila potreba da   vlada dođe do jeftinog i skoro besplatnog novca (stopa u Federalnom sistemu rezervi je odavno na nivou od 0,25%). Međutim, ne može se beskonačno sedeti na igli „količinske olakšice“. Na to je, već  više puta, upozoravao   predsednik FED-a B.Bernanke. Kada prestanu „količinske olakšice“, kamata će prvo početi polako da raste, ali će zatim brzina rasta  kamata naglo da se povećava. Ozbiljni  ekonomisti smatraju da pri  normalnim uslovima (tj. kada „količinske olakšice“ ne budu deformisale stvarne pokazatelje) već početkom sledeće decenije će troškovi za kamate u vladi SAD doći do cifre  od 1 bilion  dolara. Možemo se pozvati i na Budžetsku upravu kongresa SAD, koja prognozira da će 2021.godine troškovi kamata biti veći od vojnog budžeta zemlje. Uostalom, autori takvih prognoza govore da su njihovi proračuni hipotetički. Verovatnoća da će SAD kao jedinstvena država doživeti početak sledeće decenije je daleko od 100%. Verovatnoća njenog bankrota je vrlo visoka, a   ekonomske, socijalne i političke posledice tog bankrota je nemoguće predvideti.

Obračunavanje i plaćanje kamata se vrši ne samo na državni dug SAD, već i na dugove država koje čine SAD, opština, banaka, korporacija, domaćinstava. Eksperti su poslednjih godina više puta pokušavali da izračunaju ukupan obim troškova koji se plaćaju po svim dugovanjima SAD. Najnovija procena je 2,8 biliona dolara. Relativno  izraženo – to je 17,5% BDP-a SAD. Odnosno: zemlji je, kako  ne bi još više tonula u dužničko blato, pri očuvanju sadašnjeg nivoa potrošnje potrebno da svake godine rast BDP-a bude minimalno 17,5%. A Amerika, od 2007.godine, kada je počela finansijska kriza, tapka u mestu. U najboljem slučaju  godišnji rast njenog BDP-a iznosi nula procenata. Ne treba biti prorok da bi se zaključilo: Ameriku čeka bankrot, i to ne samo zbog državnog duga, već i zbog svih ostalih vrsta zaduživanja…

Izvor: Fond Strateške kulture