Департизација је више од нестраначких директора

У тренутку кад је већ прилично извесно да се ни садашњим властима (републичким, покрајинским и локалним) не жури да спроведу департизацију јавних предузећа (за већину јавних предузећа није у законском року до 30. јуна расписан конкурс за директора), а највећа опозициона партија у свом предлогу економских мера се залаже за оснивање нових државних фирми, можда није згорег поставити питање – има ли уопште сврхе залагати се за департизацију јавних предузећа у условима какви су тренутно у Србији? Нарочито ако се има у виду да се читава полемика практично свела на дилему да ли директори великих државних фирми треба да буду партијски кадрови или нестраначке личности изабране на конкурсима на основу стручних критеријума.

Они који су против департизације, наизглед су у тежој позицији, јер су у мањини и бране непопуларан став. Њихов главни аргумент да јавна предузећа треба да воде партијски кадрови јесте да то значи да тако партије, које су добиле поверење грађана преузимају одговорност за имовину државе и ако резултат буде лош, грађани ће знати кога да криве и казне на изборима.

Ако се има у виду чињеница да готово ниједан министар или директор јавног предузећа није правоснажно осуђен због лошег пословања неког јавног предузећа, да су дугове тих фирми на крају по правилу преузимали порески обвезници, а неке од странака упркос казни, односно лошим резултатима на изборима, поново завршавале у власти због постизборне комбинаторике, онда баш и није тако важно и утешно то што ћемо знати чији је партијски кадар додатно упропастио неко јавно предузеће.

Да ли је онда боље оно за шта је већина – да се на челне функције у јавним предузећима на конкурсима бирају нестраначке личности на основу стручних критеријума? Пре него што одговоримо на ово питање, хајде за почетак да видимо шта све, у датим условима, не би могао да уради један врхунски експерт или професионални менаџер у јавном предузећу.

1. Не може да самостално одређује тржишне цене услуга тог предузећа, већ за то мора да пита владу или државну агенцију, које нерадо то одобравају зарад куповине социјалног мира.

2. Не може да наплати ни сва потраживања. Ево и пар бројки које поткрепљују ову тврдњу. Топланама потрошачи дугују око 26 милијарди динара за грејање, док топлане „Србијагасу“ дугују око 16 милијарди динара, па се уочи сваке зимске сезоне постављају, за нормалне земље незамислива питања, да ли ће бити гаса, да ли ће бити грејања. Дуговања за струју су знатно већа. У последњих годину дана дуг грађана и привреде према Електропривреди Србије креће се око 100 милијарди динара. Наравно, увек остаје принудна наплата дуга, али у Србији то баш и није популарна мера, јер може да утиче на рејтинг странке која дужи тај ресор.

3. Не може да отпушта вишак људи, настао добрим делом и партијским запошљавањем од раније. Не може делом због кризе, јер држава ионако не зна шта би са садашњом армијом незапослених, а делом због устаљене праксе да свака партија кад дође на власт запошљава своје кадрове, али не отпушта оне који су раније примљени по том критеријуму.

4. Не може да избегне непотребне, али наметнуте или од раније преузете обавезе, које изискују додатне трошкове, као што су, на пример, уговори о спонзорисању неких спортских клубова у чијим управама седе политичари или уговори са неким маркетиншким и ПР агенцијама блиским појединим странкама. Може да покуша, али уз ризик да раскид уговора пре рока доведе до судске парнице и плаћања одштете.

5. Не може да избегне оглашавање у медијима, чак и ако је јавно предузеће које води монополиста. Оглашаваће се како у оним, властима наклоњеним медијима, тако и оним критичнијим, не би ли и они били благонаклонији, ако не према властима, оно макар према том предузећу, односно да не би истраживали непотребне трошкове попут оних из претходне тачке. Рекламирање добро дође и као средство притиска на медије – увек можеш да запретиш да ћеш повући огласе (дакле, новац), ако медиј настави да инсистира на теми која ти се не допада.

6. Не може, бар не без ризика да буде смењен, да избегне још једну од могућих обавеза, која често иде уз функцију директора јавног предузећа – обавезу да робу и услуге за јавно предузеће купује од фирми блиских владајућој странци или појединим функционерима странке која га је предложила за директора, а које су можда финансирале изборну кампању. Од новог Закона о јавним набавкама очекује се да ову појаву сведе на минимум, али резултати примене биће видљивији тек следеће године, када истекне првих 12 месеци примене закона.

Ако се све набројане, назовимо их немогућности, имају у виду, колико је онда вероватно да се, чак и да влада заиста распише конкурс за директоре свих јавних предузећа и утврди стручне уместо партијских критеријума, на тај конкурс пријаве најбољи менаџери, све и да им се понуде плате какве су у приватном сектору? Колико је реално да добар менаџер напусти своју добро плаћену позицију, где му радно место и плата најчешће зависе од учинка, зарад функције са које може да оде и после годину дана у случају да буде непослушан или, рецимо, ванредних избора, после којих би нова власт могла да промени закон, само да би испословала његову смену?

Због свега наведеног, департизација, овако како је замишљена, не би имала много ефекта у Србији. Да би имала смисла потребно је испунити неколико предуслова.

За почетак, треба повећати транспарентност у раду јавних предузећа. Обавезати их да све релевантне податке о свом пословању имају на својим сајтовима – број запослених, приходе, расходе, дуговања, потраживања, склопљене уговоре, резултате тендера, али и понуде на тим тендерима, ревизорске извештаје, као и конкурсе за запошљавање и резултате конкурса. И да те податке ажурирају, ако не свакодневно, а оно бар недељно.

Обезбедити да свако ко користи њихове услуге мора и да их плати. Истовремено, држава мора да направи прецизну социјалну карту, коју ће редовно ажурирати. Уколико неко не плаћа струју, грејање или сличан рачун, а нема га на социјалној карти, мора да следи принудна наплата.

Мора да се нађе решење за прекобројне раднике у тим предузећима. При чему не треба гледати ко је када дошао у фирму и по којој линији (конкурс, партијска или рођачка веза), већ пре свега како и колико ради, да ли има потребне квалификације. Процену може да ради и за то посебно ангажована фирма, како би се избегле сумње да су критеријуми непотизам и партијска подобност. У супротном, чак и да директор има овлашћење да их отпушта, суд ће их враћати на посао, уз одштету коју ће опет плаћати порески обвезници.

Треба забранити јавним предузећима да буду спонзори било чега. Ако је нешто од интереса за друштво, то онда треба да спонзорише држава и да прецизно дефинише ту ставку у буџету. Такође, треба забранити и рекламирање јавних предузећа у медијима, осим уколико имају конкуренцију на тржишту. Огласи за запошљавање, обавештења и тендери се не рачунају.

Директорима треба понудити добру плату, оставити могућност да доведу одређен број људи у свој тим, изабрати их на одређен период, рецимо пет година, уз сигурносну клаузулу у уговору која гарантује одштету ако буду раније смењени без разлога. Дефинисати прецизно могуће разлоге за смену, а један од њих свакако треба да буде неостваривање резултата обећаних у програму с којим је конкурисао за директорску фотељу.

Тек са претходно испуњеним предусловима и јасно дефинисаним овлашћењима и обавезама директора јавних предузећа, има смисла залагање за департизацију. У супротном је, мање-више, свеједно.

Извор: Пиштаљка