Dolar kao paradoks

Početkom oktobra su se pojavili neki podaci o rezultatima razvoja svetske ekonomije u 3.kvartalu 2015.  Ti rezultati su vrlo uznemirujući. Konkretno, podaci o dinamici  tržišta fondova sadrže senzacionalnu informaciju. Po rezultatima 3. kvartala  ukupna kapitalizacija svetskih tržišta fondova (zbirna vrednost akcija koje idu preko njih) pala je za 11 biliona evra. U odnosu na početak godine pad iznosi  preko 16%.

Ta cifra pada je za ceo svet najveća od 2011. Kako je saopštila agencija Bloomberg, antirekord u odnosu na više od 90 indeksa, koliko ta agencija prati, pokazao je kineski Shanghai Composite, koji je pao za 29%, na drugom mestu je hong-konški indeks kineskih kompanija  Hang Seng China Enterprises. Tržišta akcija zemalja Zapadne Evrope su izgubila od jula do septembra 8,8 (indeks  Stoxx Europe 600), što takođe predstavlja maksimalan pad za 4 godine. U SAD pad na tržištu akcija je bio najveći, ako se posmatra od 2011: Standard & Poor’s  500 je od jula do septembra pao za 6,9%, Dow Jones Industrial Average – 7,6%. Jednom rečju, u 3. kvartalu 2015. svet je opasno balansirao nad provalijom globalne finansijske krize.

Sve u svemu, stropoštavanje  fondova u 3. kvartalu je trebalo, po ideji, da se najpre  oseti na dolaru SAD. Uzrok je očigledan: akcije na tržištima fondova izvan SAD se trguju uglavnom za dolare. Evro, funta sterlinga, jen, juan i ostale valute se manje koriste.

Međutim, indeks The Wall Street Journal-a, koji prati dinamiku kursa dolara u odnosu na korpu 16 svetskih valuta, porastao je za 2,5%. Indikator Bloomberg Dollar Spot koji operiše sa 10 valuta razvijenih zemalja, skočio je za 2,8%. Kako vidimo, dolar ipak nastavlja da jača. Uopšte mu ne smetaju nikakvi padovi u radu fondova. Zato je još čudnija dinamika dolara SAD ako se zna da je „kovnica novca“ Sistema federalnih rezervi u 3.kvartalu  nastavila da radi prilično intenzivno. Do potpunog odustajanja od programa „količinskog ublažavanja“  koji su još od početka godine svi očekivali nije došlo. Kamata  Sistema federalnih rezervi i dalje je blizu nule (0,25%). U svim udžbenicima  ekonomije piše da kurs nacionalne novčane jedinice raste pri pozitivnom saldu platnog bilansa. A da bi to bilo tako potrebno je da je izvoz veći od uvoza i da se strani kapital  privlači pomoću visokih kamata. U Americi ni danas ne postoji ni jedno, ni drugo.

Kurs SAD dolara raste zato što je odavno politika dominantna u odnosu na ekonomiju. O geopolitičkim ciljevima Vašingtona koji imaju veze sa formiranjem „Islamske države“ rečeno je dovoljno, ali se vrlo retko pominje ekonomski cilj, konkretno: „islamski“ terorizam je pozvan da obezbedi destabilizaciju čitavog sveta (Bliski i Srednji Istok su samo početak) kako bi,  pri upoređivanju s valutama drugih zemalja, SAD dolar postao konkurentan.

Postoji još jedan razlog za jačanje SAD dolara – to je valutni rat. U njega su uvučene desetine svetskih zemalja. Njegova suština je potpuno jasna: u svetu se zaoštrava borba za tržišta prometa  i kao instrument takve borbe koristi se devizni kurs nacionalne novčane jedinice. Države  – konkurenti teže da spuste kurseve svojih valuta u odnosu na valutu konkurenata. U nacionalnim novčanim jedinicama se dobit izvoznika u  takvoj igri povećava. A cene u stranoj valuti mogu čak i da se smanje, a da nema štete po dobit u nacionalnoj valuti. Pre je to nazivano „devizni damping“. U stara dobra vremena, u stvari u vreme Breton-Vudskog devizno-finansijskog sistema (koji je postojao od sredine ’40.godina  do sredine ’70.godina 20. veka) tako nešto je bilo komplikovano koristiti jer se tadašnji sistem zasnivao na fiksiranim deviznim kursevima. Devalvacija nacionalne novčane jedinice je bila izuzetno redak događaj,  koji je usaglašavan sa MMF-om. Pri tom je novi devizni kurs fiksiran preko zakona. Jamajska devizno-finansijska konferencija iz 1976.godine ukinula je fiksirani kurs valuta i legalizovala njihovo plivanje. To je omogućilo da dođe do pojave koju ja zovem „devizne trke buba-švaba“. Amerika nema potrebe da se napreže  kako bi održavala  devizni kurs dolara prema drugim novčanim jedinicama. Za nju to rade druge zemlje koje učestvuju u   „trkama buba-švaba“  na podu koji se naziva „svetsko devizno tržište“. Ujka-Sam  posmatra buba-švabe i sa zadovoljstvom trlja ruke: sve ide prema planu.

Postavlja se pitanje: A zašto u „trkama buba-švaba“ ne učestvuju i SAD? Vrlo jednostavno: njima na raspolaganju stoji kovnica FED-a,  zahvaljujući kojoj oni mogu da parazitiraju u svim zemljama na svetu. Efikasnost parazitiranja je tim veća, što je jači kurs dolara u odnosu na sve ostale valute.

Tokom poslednje četiri decenije Ujka-Sam je sprovodio politiku jakog dolara. Dešavalo se da je dozvoljavano kakvo-takvo slabljenje kursa dolara u odnosu na druge novčane jedinice, ali je dugoročna tendencija uvek bila ista: jačanje dolara. Jak dolar znači da Amerika u pola cene stiče „sve i svja“. To je i nafta, i hrana, i preduzeća, i nekretnine, i prirodna bogatstva svuda po svetu.

U 3.kvartalu 2015. došlo je do naglog pada, bez presedana, skoro svih sirovinskih tržišta. Zemljama-izvoznicama, kako bi se održale na površini, ostaje na raspolaganju mogućnost da do kraja ove godine radi smanjenja kursa svojih valuta preduzmu dopunske mere. Drugim rečima: ukoliko to ne učine mogu da očekuju novu rundu „trke buba-švaba“.

A na koji način će zemlje uspeti da spuste vrednost svojih valuta u odnosu na dolar SAD? Glavni pomoćnici akcionara FED-a  i Ujka-Sama su centralne banke i trezori drugih zemalja koje održavaju veštački povećanu potražnju  za „zelembaćima“. Taj postupak- finta se naziva: povećanje deviznih rezervi. U stara dobra vremena u udžbenicima ekonomije je pisalo da zemlja treba da raspolaže devizama u veličini pokrića tromesečnog uvoza roba (to su bile preporuke MMF-a). Danas više granice ne postoje. Princip je jednostavan: što više – to bolje. U skupljanju „zelenbaća“ učestvuju ne samo  centralne banke sa njihovim rezervama u zlatu, već i državni trezori koji su počeli da formiraju devizne  kasice-prasice koje se nazivaju: „suvereni fondovi“.

Smanjenje deviznog kursa novčane jedinice definitivno zemlju koja učestvuje u „trkama buba-švaba“ uvodi u ekonomski ćorsokak. Proizvodnja za izvoz postaje parazitarna na račun ostalih proizvodnji, koje su sve više degradirane i umrtvljene, kao i na teret stanovništva koje neizbežno postaje žrtva inflacionog rasta cena. Vršenje zamene uvozom u takvoj zemlji svake godine postaje sve problematičnije. Nekada je u udžbenicima ekonomije pisalo da devizni kurs nacionalne novčane jedinice  treba da odgovara njenom paritetu kupovne moći. Danas se piše o „korisnom“, „stimulativnom“, „pozitivnom“ uticaju smanjenja kursa nacionalne valute na ekonomiju zemlje. Rezultat manipulacije deviznim kursom je rezultat manipulacije ljudskom svesti.  A ako se razmisli  – „devizni rat“ bi tačnije bilo da se nazove „samoubistvo radi deviza“.

Za dolar SAD osim ostalih valuta konkurent je i zlato. Za gazde novca (akcionare FED-a) to je velika glavobolja. Posle demontaže Breton-Vudskog  sistema sedamdesetih godina prošlog veka počela je kampanja  za isterivanje dolara iz sveta novca. Tadašnji predsednik FED-a Pol Volker  je više puta izjavljivao da se zlato pretvorilo u beskoristan metal  i da bi uskoro moglo da košta samo nešto malo više od gvožđa. Profesionalni učesnici deviznog i finansijskog tržišta odlično znaju jednostavnu formulu: devizni kurs dolaraje obrnuto proporcionalan ceni zlata. U toku četiri decenije gazde novca  koje se bave i neformalnom kontrolom  centralnih banaka većine zemalja u svetu terali su te zemlje da koriste zlatne rezerve kako bi održavale cenu zlata na najnižem mogućem nivou. Operacije korišćenja zlatnih rezervi su bile i ostale poverljive. Rezultat je – opustošenje zlatnih rezervi i njihovo premeštanje u privatne trezore (o toj neverovatnoj istinitoj priči pogl.: Valentin Katasonov. Zlatni lohotron. Novi svetski poredak kao finansijska piramida – Moskva, izd. Algoritm, 2013).

Poslednjom snagom gazde novca (FED SAD-a) i njihovi vazali – centralne banke raznih zemalja – uspevaju da održavaju cene zlata na neverovatno niskom nivou – 1100 – 1200 dolara za trojsku uncu. Na svetskom tržištu zlata  zapaža se neverovatna potražnja zlata koja mnogo puta premašuje ponudu. A cena ostaje ista. Zapitajte kako se to slaže sa zakonima tržišne ekonomije. A ko vam je to rekao da se zlatom trguje na tržištu? Nema nikakvog tržišta. Postoji samo vrlo čvrst sistem  raspodele. To je slično onome što sme viđali pri kraju postojanja SSSR-a. Cene su bile državne, i to, uz retke izuzetke, vrlo niske. Ali se po prodavnicama roba nije mogla kupiti. Paralelno je postojalo „sivo“ tržište na kome se moglo snabdeti svim vrstama deficitarnih proizvoda po ceni koja se razlikovala od zvanične. U Sovjetskom Savezu se to nazivalo:  administrativno-komandna ekonomija. U svetu zlata je takođe stvoren administrativno-komandni red koji nema ničeg zajedničkog sa onim tržištem o kome se govori u udžbenicima.

Hegemonija SAD dolara  se drži na tri kita: na gruboj vojnoj snazi, na manipulaciji javnom svešću i na otvorenoj obmani. Tema obmane kao instrumenta ekonomske, finansijske i devizne politike SAD je vrlo široka, a jedan od njenih aspekata je falsifikovanje strateških informacija kojim se bavi Biro za ekonomsku analizu Ministarstva trgovine SAD (VEA). U julu ove godine pod pritiskom neoborivih dokaza krivice to ministarstvo je priznalo da je počev od 2011.godine redovno povećavalo kvartalne pokazatelje BDP-a. Bilo je slučajeva  da je upisivana cifra bila i pet puta veća od stvarne (npr. u 3.kvartalu 2013.godine povećanje BDP-a nije bilo 2,5% kako je prikazano, već 0,5%). Zato je godišnji tempo rasta BDP-a za 2012. smanjen i iznosio je ne 2,3%, već 2,2%, a u 2013. – umesto 2,2% – 1,5%. Ali  u 1.kvartalu 2015.godine pad BDP-a od 0,2% je posle „preciziranja“ zamenjen rastom od 0,6%. SAD su napravile još neverovatnije manipulacije u statistici zaposlenosti (tj. nezaposlenosti), inflaciji i investicijama, ali to je već sasvim druga priča.

Izvor: Fond Strateške Kulture