Економске обмане српске владе

Актуелна влада Србије је за минулих петнаест месеци скоро потрошила све теме обмане јавности и сада се, како изгледа, окренула обманама у економији. Иако кључно питање сваке земље и владе, а посебно Србије, економија је некако дошла као последња „нада“ у обманама. Економија је област где су могућности обмане у основи веома мале и у суштини своде се на преваре и пљачке, али Влада Србије, ако је судити према изјавама и ономе шта се стварно ради, верује да се и економијом може обмањивати. Није само реч о класичним лажима са званичних места него и о чињеници да је већина послова уствари тајна, да је највећи део онога шта се планира и ради забрањено за јавност. Никада више медија, а никада се није мање знало шта ради власт, мада је у Србији реалну економију и индустрију одавно заменила индустрија вести. Оно што се нуди као економски опоравак је на нивоу издаје саме Србије јер је у суштини реч о продубљивању модела који је минулих година уништио државу и њену привреду.

Најомиљенији инструмент обмана су такозване стране инвестиције, а међу њима су главни хит оне које наводно долазе из Абу Дабија. Тај део обмана је и најзанимљивији. Да не улазимо у то како се то наједном створи арапски шеик, како се тврди, „велики пријатељ Србије“ и првог потпредседника Владе и на који начин би он то могао да спаси Србију него да погледамо оно шта се стварно догађа. На пример, судбина авиопревозника Јат ервејза и његово стратешко партнерство са шеиковом компанијом Етихад, којим се ствара компанија под именом Ер Србија. То је, тврди се, симбол шеиковог пријатељства и пословне способности актуелне владе у Београду.

Да ли је то баш тако? Прво питање је зашто се скоро 70 одсто уговора са Етихадом скрива од јавности и на неки начин је тајна. Шта ту има да се крије ако је све то тако добро? Посебно је занимљив јавности непознати део уговора, који дозвољава Етихаду да изађе из заједничке компаније, и то без икаквих последица, што би у преводу могло да значи да би Србија у једном часу могла да остане без националног авиопревозника, као што се то десило Бугарској, на пример. Друго, зашто се не каже да Етихад практично добија компанију јер, иако мањински власник, он управља Ер Србијом, и најмање милионом и четири стотине хиљада путника а да није уложио ни једног евра. За Ер Србију се, уствари, подиже кредит од 200 милиона евра од Абу Дабија, чији је на крају гарант Влада Србије, која је већински власник. Значи, Етихад нема инвестицију.

Зашто се од јавности крије да се дирекција Ер Србије налази у Абу Дабију, а не у Београду. У Абу Дабију, а не Београду, седе два прва човека те нове компаније – Дане Кандић, као генерални менаџер, зна српски, и његова десна рука, Стеван Шипка, не зна српски. Само именовање тих шефова, странаца српског порекла, такође је део манипулације јавношћу. Затим, зашто се не каже да је у Абу Даби из Београда пребачена и служба финансија, наплате прихода, а у тај град је измештена и служба реда летења. Другим речима, седиште Ер Србије је у Абу Дабију, а у Београду су само сервисне службе. Неким људима из Јата је додуше понуђено да и они пређу у Абу Даби за плату од две хиљаде долара и плаћен стан али изгледа веома мало је заинтересованих.

Кључни делови су пребачени у Абу Даби. Посебно је важна служба реда летења јер Ер Србија ће, како изгледа, имати улогу сервисера интереса Етихада, а не грађана Србије, па би се могло десити да многе линије буду структурно смањене, а самим тим и губитак досадашњих путника када је реч о Србији и Београду. Аранжман са Етихадом за сада Србију кошта скоро 400 милиона евра, непуних 200 милиона преузетих обавеза од Јат ервејза и 200 милиона кредита за нову компанију. Етихад није уложио ништа. Да ли је то посао који може да буде економска перспектива Србије и зашто се све то крије од јавности, од оних који све то плаћају?

Слично је и са другим „пројектима“ са шеиком. На сва звона се оглашава како стиже првих 100 милиона евра кредита из Абу Дабија за наводњавање. То је у ствари део кредита од 400 милиона евра који би требало да буде уложен за наводњавање пољопривредног земљишта, и то онога који би у Србији шеикове компаније требало да купе или само преузму. Значи, Србија диже кредит од шеика да би му припремила земљиште које ће он касније да поседује. Невероватно. Али нико не говори шта је са 360 милиона долара кредита Светске банке за наводњавање, који већ седам година стоји неискоришћен на посебном рачуну. Како то да Србија седам година није успела да покрене било који пројекат наводњавања, а сада ће успети. А да не говоримо о честим потписивањима писама о намерама, а не директним пројектима са компанијама из Абу Дабија.

Сумње буди и то што је после истеривања из Владе у игри са Емиратима остао и Млађан Динкић као потпредседник очигледно приватног Комитета за сарадњу са Абу Дабијем. Званично, први потпредседник Владе Александар Вучић каже да је то због тога што њега „воле“ људи из Абу Дабија. Све су, међутим, прилике да је разлог нешто друго, да је задржавање Динкића на јавној сцени у функцији тињајућег политичког рата између председника Владе Ивице Дачића и првог потпредседника. Мада, ко зна шта ће да се деси јер има неких информација, у великој мери поузданих, да би Динкић ускоро могао да оде у дипломатију, у једну од „традиционално пријатељских“ земаља. Ако се то заиста деси, а све је могуће, онда би се Динкићев одлазак у дипломатију могао протумачити и као напуштање земље, а он одлази јер ваљда најбоље зна какве су економске перспективе Србије под овом владом.

Тачно је да је Абу Даби, као најбогатији емират Уједињених Арапаских Емирата, велики инвеститор у свету, али он инвестира у земље које онда купују нафту и гас из Абу Дабија, финансира уствари сопствену привреду, а не земље које су корисници тих инвестиција. Србија, као што то показује Етихад, није изузетак.

У том светлу би можда требало гледати и на неочекиване контакте са Бугарском о идеји изградње гасовода између Бугарске и Србије, који су део упорног одуговлачења пројекта Јужни ток, тачније настојања актуелне владе да се тај пројекат минира. Бугарска, колико је познато до писања овог текста, нема ни гас ни нафту, али има Абу Даби, па би се бродовима то могло довлачити до бугарских лука и онда ка Србији. То је изузетно скуп гас, али то тако иде – ако желите новац, онда морате и да платите. А уз то по жељи Запада избацујете Русију. Ту је кључ многих одговора и бесмислених изјава како „Србија са Емиратима постаје чудо“ или како су Емирати „сто пута вреднији него ММФ“.

Оно што се сада предлаже за економски опоравак Србије ће, како изгледа, само још више погоршати ситуацију. То је исти онај такозвани неолиберални модел који је уништио не само Србију него и моћне привреде оних који су га и измислили. Србији се сада нуди још пооштренији модел. Иза фраза о реформама и реструктуирању јавних предузећа крије се распродаја свега онога што су генерације стварале и јединог што Србија још има. Појачан елеменат је штедња. Каква штедња? Проблем Србије није што не штеди, него у томе што не прави паре. У буџету Србије је већ најмање 30 одсто мање прихода од ПДВ. Између 30 и 40 одсто је минулих годину дана опала продаја бензина. У преводу, народ нема пара.

Занимљиво је да се у новим економским мерама мало пажње поклања реформи банкарског система, а банке су један од кључних проблема и узрок умирања привреде. Не, банке се не дирају, а банке су опљачкале Србију. Маше се и „шокантним“ причама о великим субвенцијама државе. Субвенције јесу велике, али то није проблем. Проблем је коме се дају и како се троше. У кризним временима држава мора да помогне, и то је сасвим нормално. У Великој Британији, земљи суровог тржишног капитализма, субвенције у бруто друштвеном производу учествују са 43 одсто а у Немачкој са преко 60 процената.

У цитирању програма преписаног из уџбеника неолибералне економије, за који се тврди да је пројекат обнове привреде, министар финансија Лазар Крстић је једино у праву када указује да је за опоравак један од услова и укупан амбијент у друштву. То је, међутим, проблем. Тај друштвени амбијент стварају власти, стварају политичари, а њихов таленат је већ више него очигледан. Политичка сцена је проблем. Актуелна Влада највећи део енергије троши, то је ваљда свима јасно, на политички рат између председника Владе Ивице Дачића и првог потпредседника Александра Вучића. То се, наравно, скоро свакодневно демантује, али требало би се присетити поруке Ота фон Бизмарка: „Верујте тек када се демантује“.

Ту је веома занимљив недавни интервју председника Србије Томислава Николића загребачком Јутарњем листу, у којем доводи у питање актуелну лидерску амбицију Александра Вучића изјавом да се он није сам ставио на чело борбе против корупције, него га је он (Николић) поставио на то место. Уз то, председник Николић, тврди да председник Владе Дачић све ради у консултацији са Вучићем сугеришући да је евентуални Дачићев грех и Вучићев. То заоштрава политички рат унутар Владе, који практично онемогућава стварање позитивног друштвеног амбијента и јавни живот своди на личне амбиције, што онда урушава кључне институције друштва. А без стабилних институција нема ни обнове привреде ни жељених инвестиција.

Како сада изгледа, тешко је очекивати скори економски опоравак. Уместо губљења времена обманама са новим-старим пројектима, Србији је пре свега потребан истинит попис стања, као у стечају. Србија је уствари већ у стечају, што признаје и први потпредседник изјавом да се земља налази пред банкротством. Само када се зна тачно стање, без обзира какво је, могу се правити планови и пројекти опоравка. Све друго су обмане и, коначно, издаја земље.

Извор: Нови Стандард