Ekonomsko ogledalo premijera srpskog u 14 slika

Članak koji je pred čitaocem ne bavi se ni spoljnom politikom Srbije, ni posledicama Briselskog sporazuma (2013), ni borbom protiv korupcije (kojoj se ne naziru sudske završnice), ni stanjem u domaćim medijima, ni političkim rejtinzima, ni borbom sa zamišljenim domaćim neprijateljima koju istrajno vodi Aleksandar Vučić, već manifestuje skromni pokušaj autora da koliko-toliko baci svetlo na ekonomsku poziciju predsednika Vlade Srbije. Čini se kako je najsigurnije ukoliko se pođe tragom izjava ovog političara, čiji su autentični citati „pozjamljeni“ sa sajta Izjave.srb (http://www.izjave.net/). Ruku na srce, Vučić se već „proslavio“ sa pregršt izjava i teško je bilo izdvojiti sve „hitove“.

Kako se ova analiza naslanja na članak „Vučić na dobrom putu, Srbija u klopci srednje razvijenosti“ (tačnije na knjigu „Dugo putovanje u lošu beskonačnost“), tamo čitalac može potražiti (eventualne) nedostajuće kockice u mozaiku izlaganja.

*  *  *

„Izbori objedinjavaju sve ono što ste zamerali – od Kosova, ekonomije, boljeg života, ,Telekoma’, (…) normalnog izbora sudija, tužilaštvo na koje neće moći da utiču tajna policija i političari. Ne kažem da izbori rešavaju sve i da će teći med i mleko. Ali, ako ne bude bolje za šest meseci, sami moramo da kupimo prnje – jer su očekivanja naroda velika. Ja sam siguran za sebe.“

(kao zamenik predsednika SNS-a, „Crno-beli svet“ RTV-a  od 23. aprila 2011. godine)

„Imam samo jedno obećanje, da ćete već krajem 2014. videti i osetiti da možemo da živimo bolje, da smo napravili ozbiljne reforme, izdali lopove, kriminalce i tajkune, i da smo branili i da ćemo braniti Srbiju uvek i na svakom mestu.“

(kao predsednik SNS-a i prvi potpredsednik Vlade Srbije, u Ripnju, na skandiranje političkih protivnika „Izdaja, izdaja“, „Tanjug“ od 5. decembra 2013. godine)

„Čekajte sa optimizmom 2015, a posebno 2016. godinu. Bićemo veoma uspešna zemlja.“

(kao premijer Srbije, u Jameni kod Šida, „Šta radite, bre?“ RTS-a od 30. oktobra 2014. godine)

„Sledeće godine ćemo biti niže od 60. mesta, ili više – zavisno iz kog smera gledate. Nijednog sekunda se neće setiti da kažu da smo porasli za trideset i neko mesto. Pa kome odgovara da Srbija bude jača? Srbiji i nikom više.“

(kao premijer Srbije, o rang-listi Svetske banke na kojoj je Srbija na 91. mestu poslovno uspešnih zemalja, „Ćirilica“ na TV „Hepi“ od 3. novembra 2014. godine)

Komentar 1

Domaći analitičari poodavno su primetili kako Aleksandar Vučić neumorno seje „višak“ optimizma poručujući „biće bolje“ – samo menja rokove; ovaj politikantski pristup mogao bi se podvesti pod kategoriju maraton sa pokretnim ciljem. Ono što treba „debelo“ podvući jeste da svoj optimizam ne pokušava bar da osnaži nekim čvrstim, empirijski potvrđenim pokazateljima, već ga „ispaljuje“ iz sopstvene pameti. Da li, uopšte, možete da se prisetite kada je aktuelni premijer poslednji put gostovao u nekoj emisiji zajedno sa ozbiljnim ekonomistom i „ukrštao“ argumente i „koplja“?

*  *  *

„Želim da se zahvalim ljudima u Srbiji. Oni ne mogu da vide na meni koliko mi sve ovo znači. Iako retko govorim o ličnom momentu, jednoga dana će moja deca moći s ponosom da kažu da je njihov otac nekada uspeo. Ali, to će biti sitnica u odnosu na to ako budu mogli da kažu da je njihov otac sproveo uspešne reforme, makar izgubio sledeće izbore.“

(kao predsednik SNS-a i prvi potpredsednik Vlade Srbije, posle objavljivanja rezultata vanrednih parlamentarnih izbora, RTS od 16. marta 2014. godine)

Komentar 2

Prosto-naprosto, Aleksandar Vučić je duboko opsednut (možda je ispravnije saopštiti posednut) uverenjem kako mu je proviđenje podarilo misiju da dovede Srbiju na „zelenu granu“ i da će to biti potcrtano u istorijskim čitankama. Čak i da je on odista „general sa pet zvezdica“ (iako odaje utisak da su njegova znanja o makroekonomiji i upravljanju državom izuzetno skromna), teško da bi uspešno mogao da „bije bitke“ sa sadašnjom „vojskom“ koja ga u stopu prati.

*  *  *

„Ovi koji su 14 godina urušavali ovu zemlju, doveli nas do ovog duga, do ove patnje i bede, i posle pet meseci im smeta (vlada). Super, hajde da ih vratimo da vladaju još 14 godina, pa ćemo da vidimo kakav će rezultat da bude.“

(kao premijer Srbije, „Zemlja čuda“ Radio Beograda 1 od 7. novembra 2014. godine)

Komentar 3

Odgovor možemo prihvatiti kao delimično tačan, uvažavajući činjenicu da je hronika ekonomskog propadanja Srbije započela još ranije. Kako moral ljudi, tako i ekonomija države može da propada gotovo neograničeno. Sva je prilika da „potonuće“ neće tako brzo da se zaustavi – iako se ljudi na vlasti u Srbiji menjaju, održavaju se „odnegovane“ vrednosne matrice. Da parafraziramo bugarskog sociologa Ivana Krasteva – na Balkanu lako mogu da se menjaju stranke na vlasti, ali ni u približnoj meri ekonomska politika.

*  *  *

„Kakve god reforme bile, imajte u vidu – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da zadire. Bolje sa naše grbače da se uzima nego da se dira u prava penzionera.“

(kao predsednik SNS-a i prvi potpredsednik Vlade Srbije, na predizbornom skupu u hali „Pinki“, „Tanjug“ od 10. marta 2014. godine)

„Znate, Margaret Tačer je imala sjajnu rečenicu: ,Najbolje reforme donete su uz protivljenje naroda’. (…) Penzioneri, ali i svi ostali mogu mirno da spavaju, jer Srbija ima plan za budućnost.“

(kao predsednik SNS-a i najavljeni mandatar Vlade Srbije, o sveobuhvatnim reformama Srbije, „Upitnik“ RTS-a od 8. aprila 2014. godine)

Komentar 4

Ove dve izjave treba dopisati na listu neispunjenih obećanja. Istina, počivša Margaret Tačer bi poručila da najbolje tek dolazi.

*  *  *

„Nisam iznenađen, ali nemojte da sada sve ide ka tome da se ispituju sve diplome s Megatrenda. Ne vidim kakve to veze može da ima s doktoratom Nebojše Stefanovića. Mislim da nije realno da Mića Jovanović ostane rektor Megatrenda.“

(kao premijer Srbije, o spornim doktoratima mentora Nebojše Stefanovića, „Blic“ od 13. juna 2014. godine)

Komentar 5

Pre oko četiri decenije satiričar Vladimir Bulatović Vib proročki je primetio kako će „uskoro u ovoj zemlji biti više doktora nauka nego pismenih ljudi“. Što je najgore, ambroziju (lažne diplome) neće biti lako „poseći“, pogotovo što će nosioci tih hartija bez vrednosti biti u prilici da „kadriraju“ diljem Srbije.

*  *  *

„Napravio sam veliku grešku. Nekoliko dana se ,jedem’, ne mogu sebi da oprostim. Hrvati su dali svoje motorne ceste, autoputeve, u koncesiju… Em će da im daju 2,5 milijarde (evra), em će bolje da održavaju puteve, em će da naplaćuju poreze i takse. Ja sam napravio strašnu grešku što se toga nismo setili pre Hrvata, zato mi sada ne možemo da dobijemo tu cenu.“

(kao premijer Srbije, „Ćirilica“ na TV „Hepi“ od 3. novembra 2014. godine)

Komentar 6

Izjavu treba svrstati pod kategoriju neupućenost. Naime, Hrvatska se „debelo“ zadužila kako bi se premrežila autoputevima. Čitav proces je praćen velikom aferom u koju su bile uključene i inostrane kompanije, a uveliko traje i sudski epilog. Pod pritiskom servisiranja javnog duga, Hrvatska je sada primorana da autoputeve daje pod koncesiju; ruku na srce, tamošnja javnost se sa time ne miri i traži ocenu ustavnosti takve odluke.

*  *  *

„Kao što vidite, MMF je veoma zadovoljan, ostale su sitnice. Znate li koliko su ti ljudi strogi? Oni sad kažu – nećete 2016, već 2017. ćete imati rast preko dva odsto. Znate li šta to znači za Srbiju sa uništenom privredom, sa uništenim bankarskim sistemom, sa ovolikim nivoom korupcije? I 2017. mi javni dug, koji će da bude 77-78 odsto BDP-a, počinjemo da spuštamo – kako nam raste BDP. Mislim da je to za jedan mandat više nego što je iko mogao ikada da očekuje. To danas više ne pričam ja, to u zvaničnim podacima govori MMF.“

(kao premijer Srbije, o započetim ekonomskim reformama, „Između dva petka“ Radio Beograda 1 od 15. novembra 2014. godine)

„Rak se ne liči andolom i aspirinom. Ovo su minimalne mere fiskalne konsolidacije. Grčka je smanjila penzije za 45 odsto, a plate za 35 odsto. Otpustili su celu državnu televiziju i sve što su stigli, ali polako se izvlače iz krize… Trebalo je da krenemo sa merama 4-5 godina ranije. Žao mi je što neki drugi nisu imali tu hrabrost, ja je imam.“

(kao premijer Srbije, „Upitnik“ RTS-a od 18. novembra 2014. godine)

Komentar 7

Kada su u pitanju predstave o MMF-u i stanju u grčkoj ekonomiji, i ove izjave treba podvesti pod kategoriju neupućenost.

Međunarodni monetarni fond (MMF) nije razvojna ustanova, već finansijska institucija koja zastupa poverioce; što će reći da sa (nesrećnom) državom sklapa aranžman kako bi ona mogla redovno da otplaćuje inostrane kredite. Kako se radi se o svojevrsnom stečajnom upravniku, države posežu za ovakvim „pojasom za spasavanje“ samo kao krajnjim korakom, bilo da se radi o punom aranžmanu ili aranžmanu iz predostrožnosti.

Ne treba potisnuti činjenicu da ova institucija u pregovorima sa državama insistira i na privatizaciji kompanija u sektorima sa velikim prinosima (energetika, telekomunikacije itd.) pod firmom „povećanja efikasnosti poslovanja“. Drugim rečima, MMF je desna ruka investitora iz zemalja koje su njegovi najveći akcionari.

Ako su „lekovi“ koje je MMF prepisao Grčkoj delotvorni (smanjenje javne potrošnje, smanjenje deficita budžeta itd), udeo javnog duga u BDP-u Grčke bi trebalo da se smanjuje – a zapravo je narastao sa oko 130 % (januar 2010. godine) na oko 175 % (januar 2014. godine). Istovremeno, dramatično je porasla stopa nezaposlenosti sa 9,6 % (prosek za 2009. godinu) na 27,5 % (prosek za 2013. godinu).

Dakle, MMF nije zdravorazumski posavetovao Grčku da restrukturira javnu potrošnju – na primer, da ne isplaćuje godišnje više od 12 zarada (u javnom sektoru) i 12 penzija, a da više novca iz budžeta usmeri na kapitalne investicije. Najprostije saopšteno, kada javnu potrošnju „posečete sekirom“, smanjujete tražnju i BDP pada. S druge strane, ukoliko je neka zemlja npr. u toku 10 uzastopnih tromesečja zabeležila pad BDP-a od 3 %, to znači da se njena ekonomija nalazila u dubokoj recesiji (gotovo u depresiji); ako potom u dva uzastopna tromesečja zabeleži rast BDP-a od 0,5 %, zaključujemo da je izašla iz recesije – propadanje se zaustavilo, ali ekonomija se nije vratila u tačku pre početka „tonuća“.

Možda je na mestu očekivanje srpskog premijera i MMF-a da će Srbija zabeležiti ekonomski rast u 2017. godini, ali pravo je pitanje koliki će biti pad BDP-a u 2014. i 2015, pa i u 2016. godini. Drugim rečima, kada je baza na niskom nivou, nije teško ostvariti simboličan ekonomski rast.

Naposletku, bruto domaći proizvod (BDP) ne treba mešati sa nacionalnim bogatstvom. Zato i zemlje koje pretrpe elementarne nepogode uspevaju da zabeleže veći ekonomski rast u periodu dok traje obnova, kada se povećava privredna aktivnost (naročito u građevinskom sektoru). U tom slučaju, rast BDP-a je plaćen preko domaće štednje, donacija, uzetih kredita itd.

*  *  *

„Šeika Muhameda (UAE) sam upoznao slučajno u restoranu, na ručku na koji sam pozvan. On je bio iznenađen da mu tada nisam tražio ništa. Razgovarali smo o istoriji, geografiji, filozofiji. On je veoma obrazovan i ozbiljan čovek. Tada mi je ukazao posebnu čast – lično me je otpratio do hotelske sobe. To je bilo udaljeno jedan kilometar, kroz hotel vrednosti 4,5 milijardi dolara koji je bio sav u zlatu.“

(kao prvi potpredsednik Vlade Srbije,  emisija „Srbija, čekajući budućnost“ RTS-a od 21. oktobra 2013. godine)

„Ja sam inače čovek koji se ne smeje često, i to je jedna od mojih brojnih mana. Ali ja ne mislim da je moj posao da se smejem, čak ni osmehujem, ni da budem šarmantan, već da uradim nešto dobro za Srbiju. Retkost je da mi, kao predstavnici male zemlje i malobrojnog naroda, ne nailazimo na pritiske i možemo da očekujemo nešto, i otuda taj moj osmeh kada se sretnem sa šeikom Muhamedom bin-Zaidom.“

(kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, intervju za RTS od 12. decembra 2013. godine)

„Radim uvek od sedam ujutru. Sinoć sam poslednji sastanak završio u pola jedan s nemačkim prijateljima, pre toga s ruskim prijateljima. Večeras ću verovatno da završim u pola jedan, pošto ponovo moram da se vidim sa šeikom Muhamedom da razgovaramo.“

(kao premijer Srbije, prema emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ na TV B92 od 28. septembra 2014. godine)

„Za ,Beograd na vodi’ sam ga molio, pošto mi novca nemamo, i imamo obećanje njegove visosti šeika Muhameda da će da nam pomogne u iznosu od više desetina miliona evra, da ne kažem 130 miliona evra.“

(kao premijer Srbije, o uređenju priobalja u Beogradu, „Oko“ RTS-a od 24. oktobra 2014. godine)

Komentar 8

Teško se može sakriti namera Aleksandra Vučića da napravi spomenik za života – „Beograd na vodi“, (budući) zaštitni znak srpske prestonice. Jasan je i interes Emirata, koji investiraju svoje petro-dolare širom zemaljske kugle (i upošljavaju svoj građevinski sektor), ali o ovako grandiznom projektu za srpske uslove nije povedena stručna debata niti su priloženi obrisi cost-benefit analize, kako se to lepo kaže na novosrpskom jeziku.

Treba biti iskren i saopštiti da su članovi Odbora za arhitekturu i urbanizam SANU početkom novembra 2014. godine sročili izveštaj sa primedbama na nacrt prostornog plana „Beograda na vodi“ i dostavili ih Republičkoj agenciji za prostorno planiranje. Upozorili su da ako se nacrt (aktuelnog) plana ne izmeni, poduhvat će predstavljati izolovano i jedva prohodno ostrvo u srcu grada, usko grlo za saobraćaj čitave prestonice, dok će stambeni i poslovni prostor visoke klase biće prenaseljen, i to po principu „puni koliko god može da stane“ itd.[1]

Javna stručna rasprava je izostala, a čini se da su glasovi protiv najavljenog projekta gotovo utihnuli.

*  *  *

„Tumačenjem zakona, mogli biste celu prošlu vladu da stavite iza rešetaka zbog ,Fijata’, ali ja sada mislim da su oni uradili dobru stvar za Srbiju. Nije me sramota da priznam grešku. Iako je država uložila mnogo, dobili smo izvozni brend i popravili sliku Srbije.“

(kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, emisija „Srbija, čekajući budućnost“ RTS-a od 21. oktobra 2013. godine)

„Da sam na mestu onih koji, tobože, insistiraju na objavljivanju ugovora, ne bih se radovao, jer će javnost biti veoma iznenađena kada vidi (…) ugovor o prodaji kompanije ,Beopetrol’ ruskoj firmi ,Lukoil’. Priča o tajnim ugovorima me podseća na priču o lopovu koji misli da su svi drugi lopovi. Ugovor sa ,Etihadom’ je čist kao sunce, jer niko tu nije strpao pare u svoj džep niti je opljačkao zemlju.“

(kao premijer Srbije, o objavljivanju ugovora proglašenih tajnim, „Fonet“ od 8. avgusta 2014. godine)

„U novinama Miroslava Miškovića piše – ,ovaj je tekst nastao u okviru EU projekta koji sprovode BIRN i CINS’. E stvarno ne želim da verujem da su u tome učestvovali ljudi iz EU. (…) Mi nismo ništa uplatili i nismo imali obavezu, a oni (,Etihad’) jesu platili 40 miliona dolara. Za dugove, država ne plaća ta dugovanja već će preuzeti u javni dug, a najveća dugovanja su prema državi – oko 80 odsto. Poslovni gubitak kompanije i dug nisu isto.“

(kao premijer Srbije, delimično objavljujući ugovor sa ,Etihadom’ o privatizaciji JAT-a, „Blic“ od 14. avgusta 2014. godine)

Komentar 9

U Srbiji se, izgleda, najkrupniji poslovi sklapaju ili u mraku ili u gustoj magli, daleko od očiju „usamljene gomile“. Ako su ugovori koje je Srbija sklapala sa pojedinim stranim investitorima „čisti kao suza“, kako tvrde njihovi potpisnici, zašto se onda drže „pod ključem“?

Da se vratimo nakratko u 2003. godinu, kada „Ju-es Stil“ (eng. US Steel) kupio firmu-kćerku tadašnjeg „Sartida“ (imovina „Sartida“ je preneta na firmu-kćerku, a dugove železare preuzela je država Srbija). Slikovito saopšteno, nije isprošena prezadužena majka, već kći u punoj snazi. Početkom 2012. godine američka kompanija se povukla iz smederevske železare „velikodušno“ je prodajući Srbiji za jedan dolar; razume se, država je istovremeno dobila „gratis“ i sve dugove.

Kada je 2008. godine u opticaj plasirana priča o „strateškom partnerstvu“ Srbije sa italijanskim „Fijatom“, niko od političara iz vlasti nije izlazio u javnost sa procenom koliko će ta pogodba da košta državu. U sećanju dobrog dela građana gotovo je izbledelo u sećanju da je, kao svojevrna uvertira u osnivanje FAS-a („Fijat automobili Srbija“) u Kragujevcu, nešto više od 25 hiljada „Fijatovih“ automobila („krštenih“ kao „zastava 10“) uvezeno bez carine i ujedno subvencionisano iz budžeta Srbije. Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac je u emisiji „Ćirilica“ na TV Hepi od 23. septembra 2013. godine više puta pomenuo obavezu Srbije da investira u FAS u iznosu od oko milijardu evra. Nije pojasnio na koji period se to odnosi i da li su tu uračunate i indirektne investicije (ustupanje FAS-u magacina Vojske Srbije u Kragujevcu, povlašćene cene električne energije i komunalnih usluga itd). Prema Ministarstvu privrede, FAS je od Srbije samo u 2013. godini dobio direktne subvencije vrednosti 5,88 milijardi dinara (tadašnjih oko 51 milion evra), dok je kompanija ostvarila godišnju dobit od 1,13 milijardi dinara (oko 10 miliona evra). Svaki dopunski komentar je izlišan.

Kada je u pitanju JAT, ne treba biti naivan i tvrditi kako je ova kompanija bila kadra da se samostalno izbori za svoje mesto na međunarodnom tržištu avio saobraćaja. Međutim, postavlja se pitanje kakav je uopšte aranžman (2013-2014) sklopljen kada je osnovana kompanija „Er Srbija“ (sa udelom Srbije od 51 % i udelom „Etihada“ od 49 %)? Možete se slagati ili ne sa Sašom Radulovićem, ali ne možete mu spočitavati da je neupućen. Kako je kao ministar privrede imao prilike da pročita ugovor i anekse ugovora sa „Etihadom“, izložio je konture čitave konstrukcije: a) dugove JAT-a (najmanje 370 miliona dolara, pri čemu deo predstavljaju obaveze prema državi) preuzela je Srbija, b) imovinu JAT-a (grubo procenjenu na 200 miliona dolara) nasledila je zajednička kompanija „Er Srbija“, v) „Etihad“ se obavezao da uloži u „Er Srbiju“ 40 miliona dolara, a država Srbija 82 miliona dolara kroz subvencije, g) „Er Srbija“ se obavezala da od „Etihada“ uzme deset aviona na lizing i plaća ovoj emiratskoj kompaniji usluge menadžmenta.[2]

*  *  *

„Javna preduzeća ima da daju pare državi. (…) Hoćemo svoje pare, svoj deo, 29 odsto NIS-a su naše pare i pripadaju Srbiji, moj posao je da te pare uzmem za narod i vratimo dugove ili za nešto drugo. Imali ste profit 350 miliona i hoćemo da ga delimo.“

(kao predsednik SNS-a i najavljeni mandatar Vlade Srbije, „Tanjug“ od 5. aprila 2014. godine)

„Da li sam srećan zbog toga što je neko (NIS) napravio profit od 500 miliona dolara za šest meseci na našoj nafti i gasu? Nisam. Da nam je na kraju ukupan profit 400 miliona i da mi dobijamo dividendu od 29 miliona. Možete da mi kažete – glasali ste u Skupštini. Za razliku od nekih, nemam problem da kažem – ne znam da li jesam, možda i jesam. Ako bude bilo moguće da se napravi revizija, bilo bi odlično.“

(kao premijer Srbije, o energetskom sporazumu sa Rusijom, „Zemlja čuda“ Radio Beograda 1 od 15. avgusta 2014. godine)

Komentar 10

Izjave nedvosmisleno ukazuju na nepoznavanje ekonomije. Što će reći, ukoliko neka kompanija isplaćuje celokupnu dobit svojim akcionarima, tiha propast joj je zagarantovana – jer ništa neće preostati za investiranje.

*  *  *

„Imamo respekt u svetu zato što se držimo do svoje reči. Kada se pojavim na sastanku sa investitorima, kažem – sve što vam ponude u okruženju imaćete dinar više, samo zaposlite ljude i obezbedite plasman. Mi se takmičimo sa Makedonijom i Bugarskom, koje daju veliki novac.“

(kao premijer Srbije, „Oko“ RTS-a od 18. septembra 2014. godine)

Komentar 11

Mereno kriterijumima Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, i Bugarska i Makedonija imaju daleko bolji ambijent za poslovanje od Srbije. Otuda treba priupitati predstavnike ove dve svetske finansijske institucije: zašto Bugarska i Makedonija ne bujaju od razvoja? S druge strane, sva je prilika da ekonomski duh Mlađana Dinkića i dalje „stanuje“ među zidinama Vlade Srbije. Zato će (subvencionisani) stranci i dalje moći zadovoljno da trljaju ruke, a savesni domaći privrednici će se samo hvatati za glavu – jer će ih upravo ti stranci istiskivati sa domaćeg tržišta. Ostaje da se zapitamo kako do sada Republički zavod za statistiku (RZS) nije dao procenu koliki direktni i indirektni doprinos BDP-u Srbije daju subvencionisane inostrane kompanije?

*  *  *

„Guzenbauer i Fratini obavljaju posao vezan za evrointegracije Srbije. Mislim da i te kako doprinose ugledu Srbije u svetu. Naš budžet je veoma transparentan. Iz budžeta ne dobijaju nijedan jedini dinar. (…) To je neslana šala da Fratini hoće da kupi ,Telekom’, a Guzenbauer – EPS. Samo se time bave u životu.“

(kao premijer Srbije, o savetnicima Vlade Srbije, TV B92 od 3. avgusta 2014. godine)

Komentar 12

Austrijski političar Alfred Guzenbauer je još 25. oktobra 2013. godine za TV B92 saopštio jednu crticu o svom angažovanju u službi Vlade Srbije: „Biće troškova, naravno. Dogovorićemo se o tome kolika će biti nadoknada. Kao što znate, nema besplatnog ručka“.[3] Prema tome, ako su u pravu i Vučić i Guzenbauer, jedini raspoloživi način je da se usluge savetovanja plate suverenitetom Srbije, političkim i/ili ekonomskim.

*  *  *

„Govorio sam o smanjenju broja nestručnih i neradnih ljudi iz javnog sektora, i njihovo prebacivanje u privatni sektor. Znate, to je ta vrsta pristupa – aha, ovaj će da otpušta nekoga. Evo, nemojte da kukate već napravite firmu i zaposlite 100 besposlenih ljudi. Ja nisam u stanju da ih izdržavam.“

(kao predsednik SNS-a i najavljeni mandatar Vlade Srbije, o reformi javnog sektora, „Blic“ od 5. aprila 2014. godine)

„Sada vam kažem da imamo više zaposlenih, odnosno manje nezaposlenih. Doneo sam vam precizne podatke. Vidim da je medije u Srbiji sramota da to objave. Sve što je dobra vest ljude je sramota da objave. U novinama nema dobre vesti, a loših vesti ima svuda. Šta nije istina (o zaposlenosti)? Evo vam podaci.“

(kao premijer Srbije, „Između dva petka“ Radio Beograda 1 od 18. oktobra 2014. godine)

„Do kraja mandata ove vlade u javnom sektoru će biti 100.000 manje zaposlenih. (…) Naš je cilj da pre kraja mandata, uz teške mere u javnom sektoru gde će biti i otpuštanja kadrova, verujem da ćemo za 100.000 ljudi uspeti da smanjimo nezaposlenost, što je optimistično, a ja nisam optimista.“

(kao premijer Srbije, u Skupštini Srbije, „Tanjug“ od 24. oktobra 2014. godine)

Komentar 13

„Biser“ kako će se „nestručni i neradni ljudi“ seliti iz javnog sektora u privatni dovoljno govori sâm za sebe. Možda je autor izjave, u podsvesti, mislio da će se „nestručni i neradni (stranački) ljudi“ i dalje prebacivati iz svojih propalih preduzeća u javni sektor i javna preduzeća? Ipak, najpre ćemo pretresati statističke „egzibicije“ u vezi rasta zaposlenosti, odnosno pada nezaposlenosti.

Republički zavod za statistiku (RZS) utvrđuje radni status stanovništva putem anketa, a „lica smatraju zaposlenim ukoliko rade bar jedan sat u poslednjoj nedelji pred popis“. Za razliku od pristupa Eurostat-a (institucija EU), kroz izveštaje vodeće domaće ustanove za statistiku i dalje smo uskraćeni za raspodelu radnih sati zaposlenih građana Srbije.

Do oktobra 2013. godine RZS je definisao stopu zaposlenosti kao odnos zaposlenog stanovništva i ukupnog broja radno sposobnog stanovništva između 15 i 64 godine. Kada su se od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva od 15 do 64 godine izuzeli učenici, studenti, naši državljani sa prijavljenim prebivalištem u inostranstvu, lica sa posebnim potrebama itd, dobijali su se potencijalni radni resursi srpskog društva. Stopa nezaposlenosti računala se kao odnos nezaposlenog stanovništva koje aktivno traži posao i ujedno se na svaka tri meseca prijavljuje Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ), i stanovništva koje (formalno) čini potencijalne radne resurse društva.

Od oktobra 2013. godine RZS je svoju metodologiju usaglasilo sa metodologijom Eurostat-a, pa operiše sa kategorijom radno spremno stanovništvo koje se deli na zaposlene (one koji rade) i nezaposlene (oni koji ne rade). Kako je broj radno spremnog stanovništva manji od broja radno sposobnog stanovništva i veći od broja potencijalnih radnih resursa, ostvaren je „dvostruki statistički dobitak“ – porasla je (nova) stopa zaposlenosti i smanjila se (nova) stopa nezaposlenosti.

Iz navedenih razloga nasušno je važno porediti i relativne i apsolutne pokazatelje (ne)zaposlenosti. Kako bi slika statističkih operacija bila još „bistrija“, pogledajte sledeće članke [4].

Prema RZS, u martu 2012. godine u Srbiji je bilo zaposleno 1.730.069 lica, zatim je pred izbore 6. maja 2012. godine zabeležen blagi skok broja zaposlenih; nije spekulacija ako kažemo da su tada javni sektor i javna preduzeća „pojačani“ stranačkom „vojskom i milicijom“. Već avgusta 2014. godine broj zaposlenih je pao na 1.687.000, prema RZS. Doduše, veći pad broja zaposlenih „maskiralo“ je ofanzivno (stranačko) zapošljavanje u javnom sektoru i javnim preduzećima novembra i decembra 2013. godine, kada je najavljeno usvajanje zakona o dvogodišnjem zamrzavanju (2014-2015) zapošljavanja „pod kapu“ države. Ali, ovde nije kraj. Ekonomski novinar i glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk procenjuje, na osnovu rasta mase zarada, da je u javnom sektoru (bez javnih preduzeća) od januara do avgusta 2014. godine, uprkos zakonskoj zabrani, zaposleno oko četiri hiljade ljudi („Jedan na jedan“, RTV-a od 3. decembra 2014. godine). Kao dodatak, priložićemo činjenicu da od 1. jula 2014. godine važe poreske olakšice za poslodavce koje zaposle nova lica, tako da su, u međuvremenu, neki neprijavljeni radnici „prevedeni“ u legalne tokove.

Osvrnućemo se ovom prilikom i na „izum“ bivšeg ministra finansija Lazara Krstića, koji je uveo odrednicu „javni sektor u širem smislu“ i tu strpao sve: javne službe (javna uprava, prosveta, zdravstvo, vojska, policija itd), javna preduzeća, javne servise (RTS, RTV), preduzeća u restrukturiranju, neuspešno privatizovana preduzeća itd. Javnost Srbije ostala je uskraćena za strukturu agregata, a koji je trebalo da se razloži po sektorima i delatnostima.

Zašto je opasno upražnjavati kovanicu „javni sektor u širem smislu“? Dozvolićete jedan spekulativan primer. Trenutno „Telekom“ ima oko devet hiljada zaposlenih. Ako Vlada Srbije privatizuje ovu kompaniju i istovremeno zaposli dve hiljade (nepotrebnih) stranačkih ljudi u javnim službama, posle čitave „operacije“ prvi čovek vlade će poručiti: smanjili smo broj zaposlenih u „javnom sektoru u širem smislu“ za sedam hiljada, dok je broj zaposlenih u Srbiji porastao za dve hiljade.

U kontekstu pada srpskog BDP-a (2014-2016) i stavljanja tačke na preduzeća pod ingerencijom Agencije za privatizaciju (firme u restrukturiranju i neuspešno privatizovane firme), broj zaposlenih u Srbiji će se i nadalje smanjivati. Predlog budžeta Srbije za 2015. godinu predviđa oko 22,3 milijarde dinara na ime otpremnina radnicima.[5] Ako najvećem delu firmi iz „portfolija“ Agencije za privatizaciju zaista nema spasa, bilo je prilike da država, uoči čitavog poduhvata otpuštanja, bar planski pretrese javni sektor (javne usluge) i stvari postavi npr. ovako: u gradu Zrenjaninu treba toliko lekara, medicinskih sestara, policajaca, učiteljica, opštinskih službenika itd. Poučeni dosadašnjim iskustvima, postoji bojazan da će se iz korita izbacivati deca, a biće sačuvana gotovo sva prljava (stranačka) voda.

*  *  *

„Ove četiri banke koštaju državu milijardu evra, ne dinara. Videćete, tu su četiri do šest tajkuna koji su imali politički recept da se umile vlastima. Je l’ ima neka banka u kojoj (Miroslav) Bogićević, (Goran) Perčević i ostali nisu uzeli kredit a da banka posle nije propala?“

(kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, o stečaju četiri domaće banke, „Između dva petka“ Radio Beograda 1 od 15. februara 2014.godine)

Komentar 14

Da je centralna banka (NBS) kvalitetno sprovodila superviziju domaćih poslovnih (komercijalnih) banaka, ne bi se desilo da tako lako „skončaju“ Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine (bivša Metals banka), Privredna banka Beograd i Univerzal banka; „potpoljenom“ nizu treba dopisati i Srpsku banku.

Najveća rak-rana domaće ekonomije je kreditno-monetarna politika. Čak i kada bi Srbija imala osmišljenu razvojnu i fiskalnu politiku, sve bi to palo u vodu pod naletom vrlo loše, katkad i destruktivne politike centralne banke (precenjena domaća valuta, „duboka“ evroizacija, izostanak kapitalne kontrole, loše vođena supervizija poslovnih banaka, visoka referentna kamatna stopa, dozvoljavanje oligopola između poslovnih banaka čije kamate ubijaju svaku primisao o razvoju itd). Dok su se građani i savesni deo domaće privrede „gušili“ opterećeni visokim kamatama, svojevrsna kasta je dobijala kredite na izvol’te. Ostaje samo pitanje da li su dobijeni novac „tunelovali“ ka of-šor destinacijama ili su ga investirali „u bunar“?

Ove (2014) godine centralna banka (NBS) je samo do 12. decembra potrošila oko 1,66 milijardi evra „sprečavajući prekomerene dnevne oscilacije kursa“. Tokom prošle (2013) godine NBS jeste sačuvala devizne rezerve, ali je zato zabeležila gubitak od oko 44 milijarde dinara (pretežno gubeći na kursnim razlikama). Komentari guvernera Jorgovanke Tabaković bili su kako to „nije faktički, stvaran gubitak koji iko treba da nadoknađuje“ i da su „kursne razlike imovine samo obračunske kategorije“.[6] Ruku na srce, gubitak centralne banke u 2013. godini jeste bio veliki, ali ne toliki da duboko uzdrma bankarski sistem Srbije. Međutim, ako sledimo logiku Jorgovanke Tabaković, onda je potpuno svejedno da li neka finansijska institucija posluje sa dobitkom ili gubitkom, da li duguje ili njoj duguju i tome sl. Zašto se do sada insistiralo da deo svoje dobiti, ako je ima, NBS uplaćuje u budžet Srbije?

Napravićemo sada kratko udaljavanje iliti digresiju. Stanje javnog duga Republike Srbije na dan 15. decembar 2014. godine iznosilo je oko 22,2 milijarde evra (tačno: 2.711.181.534.240 dinara, odnosno 22.195.546.241 evra). Poređenja radi, poslednjeg dana jula 2012. godine javni dug je iznosio oko 15,47 milijardi evra, dok je poslednjeg dana juna 2008. godine iznosio oko 8,7 milijardi evra. Drugim rečima, vlade Dačića i Vučića su se oko 1,7 puta „brže“ zaduživale nego vlada Mirka Cvetkovića. (Ne bilo zamereno autoru ovih redova, ali struktura javnog duga neće biti pretresana – jer bi se otišlo veoma široko u analizi).

Ono čega velika građana nije svesna, a sva je prilika da takva svest ne postoji ni u centralnoj banci (NBS) ni u Vladi Srbije, to je činjenica da se kod zemlje koja beleži hroničan deficit tekućeg računa (kao što je slučaj sa Srbijom) vremenom spoljni dug „preslikava“ u javni. Tokom Velike recesije (2008-2009) taj fakat se iznova manifestovao na primerima Grčke, Irske, Španije, Portugalije itd. Uprošćeno skicirano: domaći privatnik uzima prekogranični kredit da bi proširio posao i otvorio tržni centar u kojem prodaje inostranu robu, a potom od dinara koje zarađuje na tržištu Srbije kupuje devize (preko komercijalne banke) od NBS kako bi servisirao kredit i plaćao buduće isporuke robe; što će reći da se privatne obaveze prema inostranstvu „preslikavaju“ u odliv deviznih rezervi NBS. Slično tome, domaće banke sa inostranim kapitalom izvlače kapital iz Srbije tako što višak dinara u svakom trenutku mogu da konvertuju u devize kod NBS i presele ih ka banci-matici.

Da je na vreme uvedena kapitalna kontrola i prepoznat problem „duboke“ evroizacije, ne bi ni spoljni ni javni dug Srbije rasli vrtoglavom brzinom, niti bi postojala prilična „ranjivost“ domaćeg bankarskog sistema. Na nesreću, veoma su retki „vladajući“ makroekonomisti koji su se upuštali u meritum (srž) stvari, da ukažu kako je opasno kada novac u našoj kući kontroliše neko drugi. Ostali su utihnuli. Da li zbog nedovoljnog znanja, da li zbog opojnog „mirisa zelenih novčanica“ i pratećih sinekura?

Kiselo-gorki zaključak

Jedna od retkih svetlih tačaka predstavlja činjenica da je budžet Srbije počev od 2014. godine transparentniji u smislu da nema naknadnog („ispod crte“) dopisivanja troškova za pojedina javna preduzeća („Srbijagas“ je najkrupniji primer). Istina, zadržan je običaj da se budžet vodi po principu prostog knjigovodstva – knjiže se samo plaćeni troškovi, ali ostaje nepoznanica koliko je neplaćenih obaveza države. Otuda (prijavljeni) deficit budžeta može biti od 5 do 10 procenata srpskog BDP-a, zavisno od toga koliki se troškovi prenose u narednu budžetsku godinu.

Ukoliko se nešto spektakularno ne desi, Aleksandar Vučić će upisati u svoju biografiju pun premijerski mandat – jer prodajama „srebrnine“ može do 2018. godine da održava neravnotežu i izostanak proaktivne ekonomske politike. Nacrt budžeta za 2015. godinu iznova ukazuje na „odnegovanu“ surogat politiku, a verifikacija od strane MMF-a i Svetske banke se podrazumeva.

Kada se na kraju mandata Vučićeve vlade bude podvukla crta, gotovo svi makroekonomski pokazatelji (BDP, spoljni dug, javni dug, zaposlenost, kupovna moć itd.) biće u pogoršanju u odnosu na kraj jula 2012. godine.

Propasti (do kraja) nećemo, ali nam (u dogledno vreme) spasa nema.

______________________________

[1] http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/SANU-iznela-22-stranice-primedaba-na-Beograd-na-vodi.sr.html

[2] http://blog.b92.rs/text/24586/Nesposoban-premijer-i-Arapi/

[3] http://www.izjave.net/quote/13425

[4] http://stanjestvari.com/2013/12/05/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9B-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B5%D0%BF/

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/manipulacija_brojem_nezaposlenih_u_srbiji.46.html?news_id=287585

http://dvogled.rs/2014/11/stopa-nezaposlenosti-ne-haje-za-logiku-pala-na-17-6/

[5] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=226898,

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Budzet-nagovestava-otpustanja.sr.html

[6] http://www.izjave.net/quote/15048

Izvor: Stanje stvari

Komentari

Jedan komentar na Ekonomsko ogledalo premijera srpskog u 14 slika