Ернст Волф интервју – Наш пријатељ ММФ

Велики брат са Волстрита поробљава и пљачка читав свет помоћу међународних институција, којe за наивне људе тобоже раде на добробит свих народа. Једна од главних полуга глобалиста је Међународни монетарни фонд, ММФ, основан 22. јула 1944. године на конференцији у Бретон Вудсу (САД), са садашњим седиштем у Вашингтону. У својој до задњих корица узбудљивој књизи немачки новинар Ернест Волф описује драматичне последице политике ММФ за глобално друштво, и, како аутор наводи у предговору књиге, жеља му је покрене јавну дебату о једној од најмоћнијих финансијских организација, која је, по његовом мишљењу, одговорна за тешке злочине против човечности. „Кредитирање држава од стране ММФ и спровођење неолибералних реформи довело је до тога да, са једне стране, ова пракса промовише глад, сиромаштво, болести и рат, а, са друге, фаворизује малу групу ултрабогатих, чија се имовина протеже у недоглед – све у име стабилизације финансијског система“, закључује на крају увода књиге Волф. Саговорник Геополитике рођен је 1950. године у југоисточној Азији, где проводи детињство. Школовао се у Немачкој а студирао у САД. Радио је као новинар, преводилац и сценариста. Међузависност економије и политике, са којима је пуне четири деценије био у контакту, покренула је у Волфу ентузијазам да се лати пера и напише дело о финансијској институцији, која прави социјално-друштвени цунами. Волф је објавио стотине текстова и дао много интервјуа немачким и страним медијима. Стални гледаоци тв-канала Russia Today имали су могућност да гледају његова излагања.

Према подацима ММФ, ова институција је створена да успостави и ојача здрав глобални монетарни систем, стабилизује курсеве, кредитирање, као и за праћење монетарне политике и техничке помоћи. Да ли је ММФ било који од постављених задатака испунио или је постављени циљ унапред био у служби великих интереса?

— После Другог светског рата Америка је постала најјача економска и војна сила. Међутим, они су производили више робе него што су могли да конзумирају. Стога су морали да стварају нова тржишта, зато су 1944. сазвали конференцију у Бретон Вудсу, где су успоставили глобални монетарни систем, створен искључиво за сопствене интересе, који је везао све светске валуте на фиксном курсу за амерички долар, и најзад дозволио Америци да светском тржишту наметне своју робу и капитал. Улога ММФ засновала се на увођењу овог система у свет и на његовој стабилизацији. ММФ је тако од почетка имао за циљ обезбеђивање економске, војне и светске финансијске доминације САД.

ММФ тренутно броји 188 земаља чланица чије је право гласа на основу учешћа капитала. Држава са највећим уделом гласова од 16,75 одсто је Америка, која самом том чињеницом води главну реч. Како је уопште ММФ организован?

— ММФ је конструисан исто као и друге финансијске организације. У њему ради око 2.600 запослених, Управни одбор и Одбор гувернера. САД поседују право вета и, према томе, ниједна одлука не може бити донета без њихове сагласности. Најважнији фактор за супериорност Америке јесте глобална доминација америчког долара. Све централне банке света држе велики део својих девизних резерви у доларима. Цео свет је на тај начин зависан од долара, али једина земља која може да га штампа је Америка, па тако она тим путем контролише финансијске токове у целом свету.

ММФ је сестринска организација Светске банке. Како та сарадња изгледа у свакодневном животу?

— Светска банка је првенствено одговорна за финансирање великих инвестиционих пројеката, као што су железница, лука или бране. Главни задатак ММФ је улога „зајмодавца у крајњој инстанци“, да интервенише кад год земља уђе у финансијске тешкоће, да јој понуди кредит, а да је везује суровим условима који ограничавају суверенитет земље и да је подреди интересима међународног финансијског капитала. ММФ у основи делује као залагаоничар који експлоатише патњу својих улагача да би их учинио послушним и да се преко њих обогати.

Реч која се често користи у вези са ММФ јесте структурно прилагођавање програма. Шта је имплементација таквог пројекта?

— Пројекат је систематизовао приступ крајем седамдесетих година прошлог века на основу неолибеларизма. Најважнији темељи ових програма су либерализација, дерегулација и приватизација. Либерализација укључује, између осталог, укидање увозних ограничења, чији је резултат да домаћа, углавном средња предузећа, морају да се такмиче са великим транснационалним корпорацијама. Тако су, на пример, многе афричке земље, које су раније саме себи обезбеђивале храну, постале зависне од међународних прехрамбених компанија. Дерегулација значи да се уклањају сва ограничења за стране инвестиције, то јест домаћи инвеститори морају да се такмиче са гигантима Волстрита, који их буквално газе. Приватизација се спроводи тако да претходно субвенционисана добра, као што су вода или енергија, пошто бивају купљена од страних предузећа, постају веома скупа и делимично недоступна за грађане са нижим приходима.

Коју улогу заправо играју Париски и Лондонски клубови у целој организацији ММФ?

— Париски клуб је добар пример колико ММФ избегава да буде у центру пажње. У овом клубу деценијама уназад, без присуства јавности, доносе се веома важне економске одлуке које утичу на судбину милиона људи. Стварање Париског клуба датира из 1956. године. У том периоду састали се представници Аргентине, која је имала проблеме у отплати кредита, и представници ММФ у француском министарству иностраних послова у Паризу како би пронашли решење за репрограмирање дуга земље. Од овог састанка развили су се редовни састанци између ММФ и земаља дужника. До 2012. склопљени су кредити у износу од 573 милијарде америчких долара, а да притом не постоје спискови учесника са овог састанка нити протоколи, само се резултати евидентирају. Лондонски клуб постоји од 1976. То је гремијум од сто приватних банака поверилаца, који се углавном паралелно састају са Париским клубом и на чије одлуке веома често утиче. У суштини оба клуба су истурене полуге ММФ.

У својој књизи пишете о историјском развоју ММФ у четири фазе, где упоредо пратите ратове, преврате и финансијске колапсе земаља. Ток догађаја почиње у Латинској Америци, односно Чилеу. Које је све недаће ММФ донео овом континенту?

— Фашистички удар у Чилеу 1973. био је прекретница у развоју ММФ. Пошто је диктатор Пиноче преузео власт, наручио је групу економиста, службеника Chicago School of Economics, под Милтоном Фридманом, како би реорганизовао економију своје земље. Ова група људи, позната под именом Chicago Boys, састојала се од присталица неолиберализма. Циљ неолиберализма је да државе немају утицаја на економску политику, препуштајући је тржишним силама. Пошто тржиштем доминира финансијска индустрија и неколико транснационалних конгломерата, неолиберализам заступа интересе међународног великог бизниса. Прихватањем ове врсте финансијске филозофије, започет је у Чилеу крсташки поход ММФ, који је настављен у Аргентини и касније у латиноамеричкој кризи осамдесетих година 20. века довео до осиромашења милиона људи широм Јужне Америке.

ММФ активно ради у 142 државе. Економско уништење држава ова организација не би могла извести без одобрења политичара, односно влада држава. Шта је то што тера руководиоце држава да целокупну макроекономију предају у руке ММФ?

— Свет неколико деценија уназад у потпуности контролише финансијска индустрија. Ниједна влада света не може дуго опстати уколико се не преда власти глобалних финансијских институција. У већини случајева политичаре на изборима финансирају одређени донатори. Због велике зависности од великог новца, у политику улазе посебно опортунисти и каријеристи, који су за ММФ идеални партнери, јер су поткупљиви и немају савест.

Ни велика земља попут Совјетског Савеза није била поштеђена економских мера ММФ. С којим аргументима и последицама је ММФ деловао у овој тадашњој комунистичкој земљи?

— Распад Совјетског Савеза довео је до тога да је први пут у историји планска економија укинута и замењена поново капиталистичким системом. ММФ је брзо препознао могућност које су понудиле западне банке и корпорације, па су организовали приватизацију привреде заједно са бившим званичницима и члановима партије. Такав вид сарадње довео је до огромне пљачке власништва имовине совјетских грађана и произвео слој олигарха, који су велики део својих средстава ставили у западне банке. Иако је ММФ на почетку своје мисије грађанима Совјетског Савеза обећао бољу будућност, увођење тржишне привреде значило је за запослене катастрофални социјални пад. Чак и данас животни стандард једне трећине људи на територији бившег Совјетског Савеза испод је нивоа на ком је био за време планске економије.

Почетком 90-тих Југославија је била следећа мета ММФ. Једно поглавље ваше књиге бави се овим питањем са ставом да је ММФ припремио пут рату који је убрзо уследио. На који начин, и у чије име?

— ММФ је свесно допринео дестабилизацији југословенске државе јер је прекинуо проток капитала између српског дела земље и осталих република и покрајина, и тако систематски промовисао националистичке тенденције. Позадина стратегије ММФ у Југославији био је интерес САД да замени несврстани режим новим режимом који ће бити послушан Западу. Поред тога, ММФ је сарађивао са Европском унијом, која је желела да прикључи бивше делове Југославије. Догађаји у Југославији, као и догађаји у Украјини, показују да финансијска институција попут ММФ може управљати економским и финансијским мерама тако да систематски целу земљу увуче у рат.

Србија је најбољи пример да је, уколико једну државу желите економски да поробите, потребно само позвати ММФ. Од 2000. године наовамо ММФ је протагониста катастрофалне фискалне политике земље, а његов утицај је у толикој мери драстичан да он српској влади прописује колико ће струја поскупети, колико ће радника у државним установама бити отпуштено, колико ће плате и пензије бити умањене итд. Дакле, свима се јасно ставља на знање да је ММФ инструмент доминације у служби међународног финансијског капитала. Да ли ММФ према Србији има другачији третман од осталих земаља?

— Повећањем цене струје и смањењем плата и пензија ММФ још више оптерећује народ у Србији, који и овако нема нимало угодан живот. Мере штедње ММФ у Србији се не разликује у односу на било којој другу земљу на свету. Никада те мере не погађају супербогаташе, али увек радничку класу и најугроженији слој друштва. ММФ помаже светску финансијску елиту да се обогати на рачун остатка човечанства. Он активно промовише најгори могући развој на планети – експлозију социјалне неједнакости. Разлика између богатих и сиромашних никад у историји човечанства није била тако велика као што је данас.

Каква је улога ММФ у светској финансијској кризи 2007-2008. године? Више од 500 милијарди евра су земље чланице ЕУ и ММФ позајмили Грчкој, Ирској, Португалу и Кипру, да би одржали њихову ликвидност. Шта је стварна позадина ове помоћи?

— ММФ није био узрок кризе, али, када је почела криза, он је, заједно са Европском централном банком и Европском комисијом, формирао тзв. „Тројку“, која је интервенисала пуном снагом. Узрок кризе су бескрупулозне спекулације у финансијској индустрији. ММФ је увек негирао ову чињеницу, тврдећи да су земље у кризи живеле изнад својих могућности, и да ће због тога морати да примене мере штедње. Улога ММФ састоји се у томе да праве кривце, банкаре, узме у заштиту, да њихову непринципијелну политику у форми штедње пребаци на терет радних људи. ММФ је на тај начин знатно допринео највећој прерасподели имовине која се икада догодила на европском тлу.

Са таквом опсежном рацијом држава, требало би да постоји кривци. Како се они зову?

— Кривци су бескрупулозни банкари, који су необуздано, и без обзира на друштвене последице, спекулисали на финансијском тржишту. Затим су ту банке послушних политичара, које последице неуспеле спекулације преносе на радно активно становништво. Најзад, у овом кругу су и водећи чланови организација, као што је ММФ, који у режији политичара организују пљачку радног становништва до ситних детаља. У основи, све три групе треба да сносе одговорност за своја тешка кршења људских права и да буду изведене пред лице правде.

Америка је једна од најзадуженијих држава. Да ли ће на крају ММФ и њу оборити на колена?

— ММФ је продужена рука Волстрита и Беле куће, и зато он никад неће довести Америку пред свршен чин, него ће све учинити да задржи моћ владе у Вашингтону. Пошто долар све више слаби и Кина као економска сила све више јача, ММФ тренутно покушава да се припреми за пут после доминације долара. Тако кинески јуан треба укључити у заједничку корпу валута, то јест у једну целину, што у основи служи међународној обрачунској јединици (енг. Special Drawing Rights), коју је утврдио и дефинисао ММФ. Али сви ти напори ће пропасти, јер постојећи финансијски систем не може бити спасен.

Постоји ли излаз из тренутне светске економске кризе? Русија и Кина предводе земље из блока БРИКС, које планирају оснивање сопствене развојне банке и увођење резервне валуте да не би економски зависиле од западних држава. Какво је ваше мишљење о циљевима овог савеза и докле ће он у својим намерама стићи?

— Постојећи глобални финансијски систем је пред колапсом, државе и банке се даве у дуговима. Након кризе 2007-2008. спасене су банке, а 2015. би морале бити спасене многе државе како би се систем одржао у животу, али се лавина дуга не може зауставити. Покушај земаља БРИКС да успоставе свој ММФ неће успети, јер су ове земље у сувише блиским финансијским везама са остатком света. Колапс САД и еврозоне ће неминовно за последицу имати колапс кинеске и руске привреде. Оно што видимо у овом тренутку јесу тактичке политичке игре. Оне неће спречити да се у догледном времену догоди највећи финансијски колапс откако је света, а шта ће се после збити – то нико не може да предвиди.

Разговор водио – Милан Старчевић

Извор: Геополитика