Европеизација Србије путем Европског економског простора

Чини се да је озбиљно доведена у питање политика која решавање статуса Косова и Метохије и укључивање Србије у ЕУ види као засебне процесе. Све већи број грађана Србије с правом страхује да би се  у даљој фази српског пута ка Бриселу могло поставити и питање експлицитног признања отцепљене покрајине од стране матице. Развој догађаја у последњем временском периоду даје им за право, имајући  у виду да се за почетак приступних преговора Србије са Европском  Унијом, захтевало од ње да потпуно укине  своје институције на подручју jужне покрајине, пре свега северног Космета, одричући се и последњих остатака своје државности на Косову и Метохији. Уколико је то био услов за почетак приступних преговора, узгред напоменимо да Србија није ни добила конкретан датум, поставља се отворено питање са којим и каквим ултиматумима се наша држава може суочити у даљем процесу европских интеграција, где даље проширење, након уласка Хрватске није  предвиђено за наредну деценију.  Очигледно је да и у самој ЕУ, опхрваној многобројним проблемима постоји замор и невољност око проширења, имајући у виду да велики део јавности  страхује да би се пријемом нових чланица ( као и код пријема Бугарске и Румуније 2007. године)  које би многим параметрима биле испод нивоа развијености старих чланица ЕУ, додатно оптеретили њихови већ пренапрегнути социјални фондови и усмерили ка овим новим, мање развијеним чланицама. Сама мека моћ ЕУ јако бледи, а најбољи пример за то је и одлука исландске владе десног центра прошлог месеца  да после  економског опоравка обустави преговоре са ЕУ.

Трагајући за алтернативним модалитетима сарадње са државама чланица Европске Уније који би имали другачију компоненту од безалтернативног процеса европских интеграција, у последњем периоду се, додуше стидљиво, у академским круговима говори о приступању Србије Европском економском простору ( ЕPP). Поред већ присутних предлога о укључивању Србије у будући Евроазијски Савез, који за сада делује као напреднија економска интеграција Русије, Белорусије и Казахстана, уз могуће прикључење осталих постсовјетских држава, пре свега Украјине, што је од изузетне важности за Руску Федерацију , дебата о могућности прикључења Србије Европском економском простору  додатно би требало да подстиче нашу академску јавност на размишљање о још једном облику спољнополитичке стратегије Србије. По предлогу руског политиколога Игора Николајевича Панарина Београд био једна од четири престонице поменутог савеза, поред Кијева, Алма Ате и Санкт Петербурга. Идеја професора Бориса Беговића, и доктора Бошка Мијатовића, председника  Центра за либерално – демократске студије  свакако да заслужује озбиљну анализу и већи медијски простор.  Нажалост, у нашем еврофанатичном јавном мњењу и медијском небу озбиљан предлог поменутог двојца –  да са политичким аспектом европских интеграција треба застати , прилично је оштро дочекан од заговорника безалтернативног пута Србије ка Бриселу. Наравно, како да пропадну толики труд и силни грантови многобројним стручњацима за европске интеграције.

Европски економски простор настао је споразумом потписаним 1992. године између тадашњих 12 чланица ЕУ, као и тадашњих шест чланица ЕФТА-е ( Европска асоцијација за слободну трговину). Споразум је ступио на снагу првог јануара 1994. године, обухватајући 17 од 18 држава које су га потписале. Швајцарска није приступила простору због тога што се већина грађана изјаснила против њеног приступања простору. Простор омогућава својим чланицама да учествују у унутрашњем тржишту ЕУ, док су оне у обавези да усвоје све законе ЕУ који се тичу јединственог тржишта, осим пољопривреде и рибарства.  Споразум о ЕПП обухвата принципе на којима је изграђено унутрашње тржиште ЕУ, тј. четири слободе ( слободно кретање људи, робе, капитала и услуга) , а обухвата и питања као што су социјална политика, заштита потрошача и животна средина. Државе чланице ЕПП имају могућност учешћа у програмима Европске Уније кроз чланство у њеним специјализованим агенцијама, без права гласа, а којa обухватају питања унутрашњег тржишта, као и обавезу подршке економској и социјалној кохезији ЕУ.

Одлучнијом борбом у заштити својих националних интереса на подручју своје јужне покрајине, Србија би била сигурно заустављена у процесу придруживања бриселској породици. У таквој контстелацији снага, Србија би морала предложити алтернативни облик придруживања Бриселу. Уколико је косовско – метохијски проблем sui generis, oнда би и Србија могла да се с аспекта интеграција са Европом постави као sui generis.  Економски аспект би у том случају требало да игра најважнију улогу, при чему би се уласком у Европски економски простор добио и приступ јединственом тржишту. Размере кризе у којој се Европска Унија налази, која није само економска и финансијска,  већ знатно дубље природе, оправдано говоре да сам процес придруживања, па самим тим и чланство, није више гаранција за излазак на зелену грану за оне државе које сматрају да ће чланство у Бриселу решити све њихове проблеме.  Србија са ЕУ остварује највећи степен спољно трговинске размере ( 60 %),  а имајући у виду да су чланице ЕПП државе чланице ЕУ , плус Исланд, Лихтенштајн и Норвешка, нагласком на економску сарадњу, не би требало да постоји бојазан да би уласком у ЕПП овако висок проценат размене био доведен у питање.  По речима професора Беговића, тежња Србије за чланством у ЕПП,  омогућила би стварање нове пословне елите, а тиме и економско јачање државе, имајући у виду да би  се стављањем политичког аспекта интеграција са ЕУ у  други план, нагласак ставио на економску сарадњу. Србија би на тај начин имала шансу да се истински реформише притисцима изнутра, а не споља као што је до сада био случај. Озбиљне државе, а искрено се надамо да Србија жели то да постане, изграђују своје друштво и институције мотивисане пре свега унутрашњим поривом усмереним ка изградњи бољег друштва.

Заговорници политике да ЕУ нема алтернативу као највеће мане концепције придруживања Србије Европском економском простору наводе да Србија не би могла учествовати у заједничкој спољној и безбедносној политици, као и да не би могла користити донације из буџета ЕУ.  Србија суочена с жестоким условљавања у светлу придруживања ЕУ, тешко да би икада могла бити равноправан партнер у Бриселу. Само неозбиљни би могли гарантовати да се у некој даљој фази европских интеграција Србији не би могли изручити и други услови попут Републике Српске, Војводине или Рашке Области. Средства намењена новим чланицама Брисел распоређује на много мањем нивоу него раније, тако да је оправдано питање на колики износ би и Србија могла рачунати.  У сваком случају, овакав концепт сарадње са Европском Унијом оставља много мање простора за политичка условљавања, наглашавајући економску компоненту сарадње. Пример Исланда, мале острвске државе у Атлантику може бити поучан. Исланд је само на основу економске рачунице прекинуо преговоре с Бриселом. Можемо замислити како би званични Рејкјавик реаговао суочен с политичким условљавањима пред којима се Србија нашла. Дух европеизације је свакако неопходан Србији, али само уз очување њених виталних националних интереса.

Извор: Напредни Клуб