Finansijska politika kao vođenje rata drugim sredstvima

Početak ove aktuelne i svake dosadašnje (a verovatno i svake sledeće) finansijske krize ima svoje sistemske korene i uzroke u zapadnoj hemisferi, danas faktički u NATO-demokratijama, dok posledice, naravno, trpi više ili manje čitav svet.

SAD su u prvoj liniji te, koje svoje rasipničko državno zaduživanje a prevashodno radi bezmernog ulaganja u vojnu industriju, oružane snage i tajne službe, u funkciji berzanskog imperativa maksimalizovanja profita kao i usled podsticanja opšteg konzumskog bezumlja svog „biračkog rezervoara“, marljivo raspoređuju na ostatak sveta.

Još uvek aktuelna kriza, taj najnoviji finansijski šok je međutim označio i početak radikalnog raslojavanja u nekada socijalno nastrojenoj EU, jedne sve drastičnije podele na bogati sever i siromašni jug, koja sve više poprima karakter teško zaustavljivog ili šta više nepovratnog procesa.

Budući da je ekonomski dominantna Nemačka ta, koja (najkasnije) od tada diktira pravila igre svim a prevashodno mnogo slabijim EU-članicama, sve više jačaju glasovi o pokušaju stvaranja jedne nemačke Evrope.

Da li Berlin na ovaj način revidira rezultate dva izgubljena svetska rata?

Nemački general Karl fon Klauzevic (Carl Philipp Gottlieb von Clausewitz) je naime svojevremeno postulirao, da je rat samo nastavljanje politike drugim sredstvima. Da li današnja Nemačka upravo modifikuje ovaj princip i uspešno demonstrira, da je finansijska politika nastavljanje rata drugim sredstvima?

A koja je, svakako, obezbeđena političkom težinom i enormnim vojnim potencijalom NATO-saveza.

Situacija u Evropi suverenih država pre uvođenja evra

Naravno da je nemačka privreda i pre uvođenja zajedničke valute bila mnogo nadmoćnija, produktivnija i eficijentnija od privrede država u njenom evropskom okruženju, što se pored ostalog odslikavalo i u njenom permanentnom statusu prvaka sveta u izvozu svojih produkata.

To je jedan neosporni kvalitet, kome se sigurno mora odati svako priznanje.

Ostale države su bile konkurentne samo u pojedinačnim privrednim segmentima, ali one su bile u stanju da funkcionišu pored ostalog i zahvaljujući jednom monetarnom instrumentu, naime – povremenoj devalvaciji svoje nacionalne valute.

Kad god bi finansijski pritisak germanskog ekonomskog giganta postao isuviše veliki, vrednost lire ili drahme, pezete ili eskuda bi bio korigovan na dole. Time su se državni dugovi Italije, Grčke, Španije ili Portugala smanjivali, njihovi produkti postajali jeftiniji i privlačniji za tržište, dok je nemačka roba poskupljivala i njeni profiti se unekoliko smanjivali.

Nemačka je vremenom postala i ostala bogata zemlja, ostale EU-države su bile siromašnije, ali postojala je izvesna ravnoteža, nikome nije pretio ekonomski sunovrat ili čak državni bankrot.
Uprošćeno rečeno, cehove ekonomskog uspeha kapitalističkog Zapada su plaćali tzv. treći i četvrti svet, koji su bili i ostali isključeni iz njegovog „sistema vrednosti“. Jaki su, kao i obično, uspostavljali pravila političko-ekonomske igre a slabi su bili lišeni bilo kakvog izbora.

Uvođenjem evra situacija se drastično promenila.

Sada Nemačka diktira razvoj situacije u EU, svakako uz svesrdnu pomoć korumpiranih ili nesposobnih političara kao i beskrupuloznih poslovnih ljudi iz pogođenih zemalja, i ubrzano pretvara sve siromašnije južnoevropske države u svoj privatni treći i četvrti svet.

Finansijska politika se ispostavlja kao najefikasnije oružje u borbi za političku dominaciju u našem vremenu. Jer dovoljno je da Berlin podigne prst i svojim nezaobilaznim pristankom (ili odbijanjem) uslovi davanje novih kredita ili barem samo garancija, i pogođene vlade odmah otpuštaju masu zaposlenih, smanjuju plate, dečije dodatke i penzije, obogaljuju zdravstveni i socijalni sistem, spremno rasprodaju nacionalna blaga i resurse (Kome? Po koju ništavnu cenu? Da li možda onima, koji raspolažu finansijskim sredstvima u izobilju?).

A Nemačka neumorno i neumoljivo propisuje – štedite, štedite, štedite! Po svaku cenu, koju ionako vi plaćate! Da li je, dakle, nemački ekonomsko-finansijski potencijal konačno otvoreno istupio i stavio se u službu političko-liderskih ambicija svoje zemlje?

Milioni ljudi u ostatku EU se survavaju u bedu, postaju beskućnici, gladuju, padaju u očajanje, mladi ne vide više nikakvu životnu perspektivu. U Španiji je u međuvremenu broj nezaposlenih mladih ljudi došao do katastrofalnih 60%, u Grčkoj je još veći.

Jedna izgubljena generacija južne Evrope počinje da diže glavu, da vri od nezadovoljstva.

I – dugovi dotičnih zemalja se ne smanjuju, naprotiv, njihove privrede se ne oporavljaju, naprotiv. Da li je to zaista vođenje rata drugim sredstvima? A ako jeste, koliko je to razumno? Jer socijalni eksploziv narasta u smeru kritične mase, osećaj zajedništva se ubrzano gubi i (naročito od strane Nemačke) žarko željena transformacija EU u Sjedinjene Države Evrope postaje sve iluzornija.

Diletantizam i nedostatak osećaja odgovornosti vodeće EU-države Nemačke ili finansijska politika kao nastavljanje rata drugim sredstvima?

Pogledajmo prvo koliko je ekonomsko-finansijski aspekt ove politike opravdan, razuman. Polazna tačka nemačkog diktata, koji konsekventno ruinira već teško ranjene privrede južne Evrope je jedna teorija uvaženog američkog profesora univerziteta u Harvardu, Keneta Rogofa (Kenneth Rogoff) i istovremeno šefa ekonomskog odeljenja MMF-a iz te 2010. godine.

Koautor je njegova koleginica Karmen Rejnhart (Carmen Reinhart).

Oni su dakle 2010. postulirali da je privredni rast u jednoj državi postao nemoguć, kada je ista dostigla nivo zaduženja u visini od 90% svog brutosocijalnog produkta. Potom su to potkrepili jednom vrlo impresivnom statističko-matematičkom metodom.

Jer, kao što znamo, matematika je vrlo egzaktna nauka… a MMF (Međunarodni Monetarni Fond) je, kao što je isto tako poznato, koliko kompetentna toliko i autoritativna međunarodna institucija, uvek spremna da pomogne zemljama, koje se nalaze u finansijskim teškoćama. Studija je političkim moćnicima Zapada bila više nego dobrodošla i od tada se njegovi političari neumorno pozivaju na nju, i počinju da neumoljivo „disciplinuju“ ekonomski ionako slabe zemlje.
To se od tada, inače, naziva „prijateljska i solidarna pomoć za partnere“.

U Nemačkoj iza ove teorije otvoreno stoje političari svih partija – hrišćansko-demokratski ministar finansija Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble), današnji socijal-demokratski kandidat za kancelara Per Štajnbruk (Peer Steinbruck), visoki funkcioner Liberalne partije Kristijan Lindner (Christian Lindner), šef nemačke Državne banke Jens Vajdman (Jens Weidmann), itd. (Die Zeit, 27.06.2013.)

Grčka, Španija, Portugal, međutim, počinju njenom primenom da još više grcaju, privreda se i dalje, čak i ubrzano guši, stanovnici tonu u bedu.

Početkom 2013. ova studija se stavlja (zvanično po prvi put) na jednu jednostavnu proveru i jedan obični student malog provincijskog univeziteta  Amherst u Masačusetsu, Tomas Herndon (Thomas Herndon), konstatuje u okviru rutinskog seminarskog rada, da su profesori Rogof i Rajnhart sa Harvarda grdno pogrešili i to pri najjednostavnijim računskim operacijama, da dakle njihova tvrdnja o fatalnoj granici od 90% državnog duga ne stoji i ne postoji.

Herndonov profesor objavljuje ovu činjenicu u Fajnenšal Tajms (Financial Times, 17.04.2013.), zajedno sa izveštajem da je posledična i vrlo pogrešna ekonomska politika survala privredu južnoevropskih zemalja (naročito Grčke) „u najdublju recesiju“ a stanovništvo u siromaštvo trećeg sveta.

To, međutim, ni do današnjeg dana nije dovelo do korekture tog poraznog trenda.

Ko naravno veruje, da vrhunski profesori ekonomije, matematike i statistike na Harvardu ne umeju da sabiraju i oduzimaju, da je potom morao se pojavi neki mali student iz najdublje američke provincije, te da je bilo potrebno da prođe oko tri godine, a da bi se jedna ovako odsudna teoretska postavka po prvi put stavila na probu i tako bile otkrivene njene početničke greške – taj neka veruje.

Moram da priznam, da meni lično teško pada da poverujem u ovoliko slučajnosti, u ovako potencirani diletantizam takvih naučnih autoriteta, kao i u ovako bezgraničnu naivnost i lakovernost odgovornih političara i njihovih sopstvenih finansijskih stručnjaka.

Ali istovremeno, ništa nije isključeno, čudni su putevi Gospodnji, zar ne?

Meni (i ne samo meni) je, međutim, poznat jedan čuveni politički teoretičar, koji u tu čudnu konstelaciju sigurno nikada ne bi poverovao. Nikolo Makijaveli je, naime, odavno obznanio jedan od osnovnih principa uspešnog političkog delanja:

Nije važno ko šta kaže ili uradi, važno je kome to koristi.

Nemačka, naime, zarađuje na aktuelnoj finansijskoj krizi, kao nikada do sad u istoriji i to se ne odnosi samo na kamate, koje vredno naplaćuje od kredita, datim kao nesebičnu „bratsku pomoć“ ugroženim južnoevropskim zemljama.

Tako je na pr 2012. samo od Grčke naplatila „više stotina miliona evra“ (CICERO Online Magazin für politische Kultur, 21.01.2013) a da ne zaboravimo, da su dužnici iz datih kredita morali prvo i bez oklevanja da isplate nemačke banke i firme, koje su poslovale i posluju u dotičnim zemljama.
Veliki investitori uz to i zahvaljujući krizi hrle u nemačko „sigurno pristanište“, tako da Nemačka u mnogo slučajeva ne plaća više nikakve kamate za sopstvena zaduživanja u finansijskim centrima, naprotiv.

U 21 od 70 slučajeva nemačke potražnje novih kredita iste godine, kreditori su platili svom nemačkom dužniku, da bi ovaj uzeo i koristio njihov novac, znači čak pristali na tzv. negativne kamate. (CICERO).

Time i drugi učestvuju u povoljnom finansiranju nemačke privrede, koja sve više jača i povećava prednost u odnosu na sve druge EU-države. Zar je dakle čudo, da je u međuvremenu na pr. Folksvagen povećao svoj udeo u zapadnoevropskom tržištu od 20% na bajkovitih 25%?

Nije nevažan ni demografski efekat u tzv. ljudskim resursima:

I u Nemačkoj se stanovništvo polako smanjuje a samo u prošloj godini je došlo „na desetine hiljada mladih i visokokvalifikovanih ljudi“ u ovu zemlju, iz Grčke, Italije, Španije i Portugala.

Da li je šef nemačke Privredne i industrijske komore Martin Vanzelben (Martin Wanselben) bio dobronameran ili možda ciničan, kada je nedavno izjavio: „Ti ljudi bi trebalo da stalno ostanu i rade kod nas a za uzvrat bi mi trebalo da češće letujemo u južnoj Evropi“? (CICERO).

Ili je ova izjava pre pokazatelj opravdanosti gornje pretpostavke, da Nemačka naime „ubrzano pretvara sve siromašnije južnoevropske države u svoj privatni treći i četvrti svet“?

Vi radite za nas, mi se odmaramo i provodimo kod vas?

Zaključno jedna studija ugledne Bertelsmanove fondacije (Studie der Bertelsmann-Stiftung: So sehr profitiert Deutschland vom Euro. http://www.rp-online.de/politik/eu/so-sehr-profitiert-deutschland-vom-euro-1.3366841#2125183247) potvrđuje kome aktuelna finansijska kriza najviše koristi.

Šef Fondacije Art de Gejs (Aart De Geus) je izjavio: „Kada pod ovim okolnostima saberemo prednosti očekivanog nemačkog privrednog rasta od 2013-2025, ispostavlja se dobitak od skoro 1,2 biliona evra.“

Već nemački indirektni profit od krize iznosi, znači, 1,2 000 000 000 000 evra.

Kako se o o ovom činjeničnom stanju sve češće razmišlja u južnoj Evropi, neka nam posvedoči samo jedan primer iz Portugala. Analitičar Soromento Markez piše i dnevnom listu „Diario de Notisias“ (Viriato Soromenho-Marques, Diário de Notícias, 25. Mai 2012.) sledeće:

„Nemački diktat štednje teroriše zadužene države!

Ova situacija je i zato skandalozna, jer je nemačka teroristička privredna politika glavni uzrok panike u finansijskim centrima, koja pak povratno omogućava Nemačkoj neverovatno povoljne kredite za samu sebe.

To je jedno stanje, u kome se ovo razbojništvo za Nemačku i dalje isplati, u najmanju ruku dok evro-zona konačno ne implodira. Naš predsednik vlade se pri tome tako ponizno i poslušnički ponaša, kao da je Portugal najzapadnija provincija Pruske“.

Zaključak: Srpska politika, EU-akvarijum, ajkule, sardine i girice

U EU-akvarijumu se nalaze jedna Velika bela ajkula, par Bik ili Tigar ajkula, dosta sardina i nekoliko girica. Da li je međutim razumno, da se politička vrhuška srpske girice i to po svaku cenu gura i moljaka da uđe u taj već pretesni stakleni sud tzv. evroatlantske integracije?

Evroatlantske, jer oko njega naravno patroliraju SAD-EU-NATO stražari. Da li je moguće da ti srpski političari zaista veruju da se nalaze na listi pozvanih gostiju a ne na jelovniku?

Da se razumemo, ovde se dotičnim srpskim političarima ne postavljaju teška pitanja etičke ili moralno-filosofske prirode kao na pr. – zašto hrlite ka jednom političko-ekonomsko-vojnom konglomeratu, koji je vaš narod nemilosrdno klevetao i ocrnjivao, izgladnjivao i siromašio, bombardovao i rasparčavao?

Ili pak zašto želite da postanete deo „sistema vrednosti“, u kome američki predsednik Barak Obama dobija zapadnoevropsku „Nobelovu nagradu za mir“, iako je taj isti predsednik na pr. „od 2004. i od ukupno 506 napada američkih bespilotnih letilica po svetu, lično zapovedio 318 takvih akcija samo u Pakistanu, a te naprave su pri tome ubile najmanje 2 548 ljudi, među njima  i više od 168 dece“ (Stern, Hamburg, 27.06.2013.)?

Ne, konkretno pitanje je izuzetno pragmatično i mnogo jednostavnije, čak možda i banalno – šta ima srpska girica zapravo da traži u akvarijumu ajkula? Činjenica, da se unutra nalaze i dve balkanske girice – Slovenija i Hrvatska – ne može da odgovori na ovo pitanje.

Jer niti su ove dve balkanske zemlje bile zaista potrebne EU, niti će se one tamo ekonomski usrećiti. Slovenci to već znaju, Hrvati će uskoro saznati. Njihov prijem je bio prevashodno političke prirode. Za njihove EU-tutore su to u najboljem slučaju alibi-girice, koje eto pokazuju da su ajkule možda samo „dobri pastiri“.

A za političke vrhuške Slovenaca i Hrvata je to ionako bio samo povratak u naviknuto stanje podaništva Germanima, koje je sa kratkim južnoslovenskim prekidom već trajalo oko 800 godina.

Za njih naravno nije ništa novo, da budu najjužnije provincije nemačkih država.

Da bi se izbegli nesporazumi, svako ima pravo na svoj put a kako je to verovatno najveći hrvatski književnik Miroslav Krleža već 1926. („Deset krvavih godina“) svojim zemljacima atestirao, to je verovatno i najbolji put za njih:

„Već hiljadu godina traže Hrvati jednog gospodara, koji bi njima vladao. Od mađarskog Kolomana pa do susreta u Križevu 1526. kada se po prvi put na sceni pojavljuju Habzburgovci a papski izaslanik to hrvatsko ponašanje s pravom naziva „Trovarsi altro signore“, znači – ‚Traženje drugog gospodara‘, pa do danas…“

Šta, međutim, ima srpska girica da traži u tom EU-akvarijumu?

Izvor: Vidovdan