Глазјев интервју – Како победити у хибридном рату?

„Код нас није уобичајено предлагати, уобичајено је постављати”, одговара Сергеј Глазјев на питање да ли он предлаже Владимиру Путину своју кандидатуру на место министра финансија или председника Централне банке. У интервјуу за Бизнес Online економски саветник председника Русије пружио је прилику за битку у одсуству владиним либералима, дао оцену избора, испричао како су Американци узели у своје руке златне резерве Украјине, констатовао како је Русија једина земља БРИКС-а која има искуство глобалног лидерства, покопао наду на скупу нафту и најавио победу над Америком у технолошкој трци.

Да ли осећате да су власти потребни ваши модели новчано-кредитне и у целини економске политике?

— Све су то засад речи које се не оваплоћују у реалној политици. За мене као економисту практичара који ради у органима државне власти, наравно, веома је важна научна разрада у пракси управљања, чега, нажалост, нема због два главна разлога. Прво, то што предлажемо – то је прилично сложена технологија управљања макроекономијом. Друго, то тражи велику одговорност. Садашњи систем хаотичног ручног управљања угодан је многима. Критична маса људи у владајућој елити, коју све задовољава, за сада не дозвољава пробој никаквих озбиљних промена.

Ваша достигнућа ушла су у основу предизборног програма Партије раста. Које су вам још снаге блиске међу онима које су учествовали на изборима за Државну Думу? Вама су идејно блиски Јединствена Русија, Праведна Русија или можда чак Комунистичка партија?

— Прошли избори су били веома јалови са тачке гледишта презентације програма. Дискусија у друштву била је слабо развијена. То је повезано с тим да се водеће партије нису превише оптерећивале програмима. То је последица тога да на државну политику озбиљно може утицати само већина у Думи, и то у ограниченим аспектима. Пошто већина у Думи остаје недостижан циљ за опозиционе партије, то су покушаји да се у јавност уђе са отвореним програмом веома опасни, јер их опозиција није у стању реализовати. Узмимо, на пример, блок Родина (на изборима за Думу 2003. године скупили више од девет одсто гласова; прим. ред.). Он се распао управо због тога што се без одупирања од полуге власти није могао реализовати тај програм који смо предложили друштву. Чак ни изборни успех у границама 10 процената места у Државној Думи, не даје неопходну политичку тежину за реализацију програма који је у противречности са тим снагама које не желе ништа да мењају. Све се то догађа због тога што у нашем политичком систему Државна Дума не игра иоле озбиљнију улогу и из тога следи да се партије, поучене искуством рада у Думи, већ током 20 година не замарују превише програмима.

Владимир Путин је извршио промене у администрацији, поставио је новог министра образовања, истакао је кандидатуру Вјачеслава Володина на место председника Државне Думе. Да ли има предуслова за промене и у персоналном саставу владиног економског блока и у Централној банци, што значи и промену економског курса?

— Питање је како владајућа елита реагује на мишљење друштва. Питање је веома сложено, јер се појам „мишљење друштва” не поткрепљује озбиљним механизмима утицаја на власт. Навешћу пример: својевремено су наставници, који су били најактивнија професионална група у нашем друштву, написали петицију шефу државе да се не слажу са системом ЕГЕ, који је данас свуда наметнут. Мислим да се потписало око три милиона наставника. На то је Министарство образовања изјавило: па шта, нису то сви наставници, у земљи има око пет милиона наставника и због тога ова петиција нема никаквог политичког значаја. Ето какав је њихов однос. Наши министри, а поготово људи који руководе државним корпорацијама, државним банкама, толико су заштићени од јавног мњења да никакво гласање на изборима за државну Думу не утиче на њихов положај. Сада, међутим, постоје одређене промене у вези са постављањем новог министра образовања, што се већ може оценити као својеврстан резултат изражавања воље грађана. Јер се међу наставничким професионалним слојем успоставио чврст консензус који одбацује реформе које проводи Министарство образовања током последњих десет година.

Ви сами предлажете председнику своју кандидатуру за место министра економије или можда председника Централне банке?

— Код нас није уобичајено да се предлаже, него да се поставља.

Ако избори, како сте се ви изразили, ништа не мењају, какав би тада требало да буде механизам кадровских ротација?

— Важан је механизам позитивног кадровског одабира. Навешћу пример: банкрот 1998. године. Монструозан неуспех у систему управе, просто чудовиштан. Земљу су довели до банкрота…

Екипа премијера Киријенка и председника Централне банке Дубињина је отишла…

— Куда је она отишла? Она је цела ту! Била је спроведена истрага и било је доказано да је банкрот представљао последицу грубих грешака у управи финансија. Штавише, било је елемената завере са америчким учесницима изградње финансијске пирамиде. То јест, било је елемената националне издаје у деловању руских званичника, који су се консултовали са Американцима пре него што су прогласили банкрот, држећи све те информације у тајности не само од друштва него и од председника Јељцина. Све то је утврдила комисија Савета Федерације. Постојале су препоруке комисије. Све што се тиче кривичних елемената тиче се тужилаштва.

Што се тиче политичких компоненти, главна препорука је била: не дозволити људима који су одговорни за банкрот долазак на било какво руководеће место у органима извршне власти и структурама које управљају државним новцем. Али сви они су тамо остали. Ето вам примера негативне кадровске селекције. Уосталом, како смо утврдили за време рада те комисије, кривци за банкрот су, поред нечистих руку, одговорни и за елементе давања инсајдерских информација. Нажалост, државно тужилаштво није дозволило могућност да се тај предмет доведе до краја, али политички закључак је ипак био донет. Међутим, људи који су дозволили банкрот земље, као и раније, управљају државним структурама земље. То је гротескан пример. Ако узмемо као пример свакодневни живот, то, нажалост, на сваком кораку видимо негативну кадровску селекцију.

Какве ће бити последице тога што ће „источне коалиције” у саставу Русије, Кине, и других евроазијских држава одустати од долара?

— Чим одустанемо од коришћења долара у међународним плаћањима и избацимо га из састава резервних валута, моментално ће се целокупна војна и политичка моћ Америке испумпати. Зато што се финансирање војних расхода САД плаћа искључиво на рачун новчане емисије.

Од долара би требало да одустану само Русија и БРИКС или још више држава?

— Наравно, БРИКС, али требало би знати каква је улога Русије у БРИКС. Иако данас губимо на економском плану, Русија је данас једина земља БРИКС која има дугогодишње искуство глобалног лидерства. То је важна предност која условљава очекивања наших партнера. Они чекају од нас понуде. Ни једна од земаља БРИКС осим Русије није имала искуство глобалног лидерства. То наше искуство је веома дуго и коалицију би требало да градимо управо ми, полазећи од тог искуства.

Зар преко меке моћи Американци не контролишу елите Индије, Бразила, па и других земаља БРИКС?

— Они контролишу, наравно, део елите. Пета колона је, како кажу, свуда. Она је повезана са међународним капиталом. Си Ђинпинг већ трећу годину заредом спроводи чистку кинеске политичке елите од америчке агентуре, и то ради прилично успешно. У Индији је на власти национално орјентисана влада. Тамо такође веома добро памте историју енглеске колонизације Индије. У том смислу Америка се не разликује превише од Енглеске.

Има ли сумњи да те земље могу наступити монолитно?

— Може се са доста сигурности говорити о томе да Кина, Индија, Иран, Малезија… спроводе апсолутно независну политику. Њихова елита је национално оријентисана. Повећава се тежина националних интереса у тим земљама, које се брзо развијају. У владајућој елити тих држава постоји свест о сопственим перспективама развоја. И те перспективе нису повезане са глобалним тржиштем. Оне су повезане са искоришћењем националног суверенитета и са достизањем високог темпа економског раста. Све земље БРИКС, укључујући Русију, већ су заглибиле у либералној глобализацији. Ви нећете натерати Кину да у потпуности отвори своје финансијско тржиште, њима је то просто неугодно, ма шта од тога добили. Са Индијом је иста ствар. Те земље имају велико искуство живљења у условима либералне глобализације, које њиховим владајућим елитама даје поимање националног суверенитета и својих сопствених инструмената подстицања економског раста, који се могу комбиновати у оквирима великих евроазијских интеграција.

Америчко лидерство није засновано само на економији, на „петој технолошкој револуцији”. САД и Запад су у целини представили привлачан изглед света – људска права, слобода медија, цео тај либерални дискурс. Азијски центар са Русијом, која му се придружила, такође би требало да предложи привлачан изглед света. Ко ће то показати? Кинези?

— Гледајући на Казањски кремљ, уствари видимо образац хармоничног суживота великих религија, здравог смисла, схватања заједничких интереса и значаја људске личности. Све то је, по мени, много садржајније, него либерални модел, у коме Казањски кремљ не би представљао ништа више од музеја. Као што је рекао мој пријатељ и колега Александар Ајвазов, либерална економија је сахранила капитализам. Она је девалвирала моралне вредности, изгубио се смисао живота, стимулације и рада и, у крајњем резултату, дошло је до деградације друштва. Зато је тај начин живота сад мање привлачан, у сваком случају, за људе који се баве неким послом.

Шта је то што евроазијска заједница на идејном плану може заиста понудити човечанству?

— Сматрам да можемо да понудимо свету поуздан развој – ма колико то банално звучало – без ратова, без конфронтација, на основу хармоније интереса и схватања ограничених могућности сваког учесника светског процеса. Ми не тежимо да свима наметнемо некакав свој модел. Ми смо за разноврсност култура и хармоничан суживот. Већина земаља истока је сачувала то схватање. Нови модел светске економије израста природним путем. Њега нико на силу не намеће.

То је наше старо преформатирано евроазијство?

— Да, евроазијска идеологија. Она се можда још није формирала пошто нема никаквих јасно разрађених догми, него предлаже разноврсност и схватање вредности општег историјског искуства. Та идеологија, наравно, требало би да се развија. То је наш заједнички задатак, и вероватно је Казањ место за то – да се размисли којим савременим смислом испунити евроазијску идеологију.

Евроазијска унија за сада нема званичну престоницу. Узгред, да ли би Казањ могао да претендује на ту улогу?

— Нисам против. Мени се Казањ веома допада. Казањ је сам по себи оваплоћење евроазијске идеје и у историјском плану, и у културном, и у конфенсионалном, и у духовном. Стил владавине у Татарстану је прагматичан и свима разумљив. Мислим да би Евроазијска комисија боље радила у Казању, у Москви је много саблазни. Сада је Москва де факто седиште Евроазијске економске комисије. Тамо се налази наднационални орган у коме раде ресорни министри, чланови колегије Евроазијске комисије.

Са каквим проблемима се данас суочава евроазијски пројекат?

— Евроазијска интеграција је приоритетно усмерење у политици председника Русије. Веома брзо смо створили евроазијски економски савез. Данас су већ сви навикли да ми живимо у јединственом економском простору, што пре само десет година нико није могао да претпостави. Захваљујући доследним иницијативама Владимира Владимировича, та идеја је могла да се успешно реализује. Убудуће је потребно суштински испунити њен садржај. За то треба консензус, и у томе се огледа сложеност. Ми бисмо желели да продубимо интеграције, али постоји позиција Казахстана, који сматра да интеграција мора да се ограничи само на заједничко тржиште. Постоји и позиција Белорусије, која би, супротно томе, хтела да реализује опште програме развоја. Потребно је разрадити јединствено схватање које би се лако могло постићи ако би ми унутар Русије разрадили механизме стратешког планирања. У Евроазијској унији ипак се још увек чека на иницијативу Русије. Ако ми немамо стратешки план, онда све остало зависи од тога какве неочекиваности ће се десити у Москви.

Наравно, колебање курса рубље нанело је озбиљан удар евроазијским интеграцијама и подлокало ауторитет Русије као њихове локомотиве пошто рубља де факто постаје резервна валута у Евроазијској економској унији. Међутим, сада чак ни Белоруси не теже да радо склапају послове у рубљама због непредвидиве динамике њеног курса. Ако желимо да успемо и помогнемо нашим партнерима да уђу у језгро новог технолошког реда, онда морамо бити узор. Требало би што је могуће брже обновити институцију избора циљева. Током целокупне вишевековне историје Русије, увек смо имали циљеве и задатке. На свакој етапи они су били различити, али ми смо увек јасно схватали шта желимо, чему тежимо у датом тренутку.

Тојест, док не заведемо ред у сопственој кући, прерано је Русији претендовати на лидерство у Евроазији?

— Не, па ми смо створили Евроазијску унију. Међутим, питање о томе због чега смо је створили и како би она требало да помогне нашим произвођачима роба да се развијају, засад остаје лични посао за сваког. Ми данас видимо да се скратила међусобна трговина у оквирима уније, да интеграције заостају. Потребно је удахнути нови живот у евроазијски интеграциони процес, а за то су потребни механизми стратешког планирања.

Јединствена валута, која ће се можда звати алтин, да ли је то чиста теорија?

— У плановима нема јединствене валуте, јер она предвиђа јединствен финансијски систем, као што је показала Европска унија. Савремене валуте емитују се под дуговима пре свега државе. Зато је за емисију јединствене евроазијске валуте нужан претходни договор о јединственој политици државног дуга и о јединственој политици кредитне емисије. Још смо далеко од тога.

Да ли ће се наћи кадрови за спровођење нове економске политике која претпоставља елементе стратешког планирања?

— О томе да ће све опљачкати обично говоре људи који управљају државним новцем. Они суде по себи. Остали немају такве могућности. Они као да одједном демонстрирају спремност да раде часно. Ми немамо кадрова. Већину, чак и у структурама власти, чине савесни људи који хоће и умеју да раде. Да би дошло до кадровске револуције у смислу кардиналног повећања управљачког нивоа, неопходна је позитивна селекција кадрова. Не негативна као сада, где је главни принцип лична оданост и принцип узимања само за своје. То је негативна кадровска селекција, која доводи до некомпетентности и корупције. Неопходно је направити механизме стварања позитивне селекције. За тако нешто неопходни су директни механизми, где се притом не одговара само за корупционашке преступе него и, на пример, за неуспеле планове, задатке, наруџбе.

Узмимо на пример тему иновационе економије, која сада парадира. Ми смо створили читаву мрежу структура. На пример, Руска инвестициона компанија. А шта је она урадила? Или фонд Сколково? Кад почнеш да се интересујеш чиме се ти људи занимају, испоставља се да они више воле да чувају државни новац на депозитима, без икаквог ризика. Најгора ствар за њих је долазак финансијске полиције, и пројекат одједном пропада.

Ви говорите о новом технолошком распореду, али он се ствара на Западу. Ми знамо за америчке и европске иновације, али ништа не знамо о кинеским, индијским или руским. Да ли њих уопште има?

— Одсуство иновација у Кини је широко распрострањена заблуда пошто ми мало познајемо кинеску науку. Видите како су код нас устројени индекси цитираности. Ми чак лоше знамо своје научнике који не улазе у индексе цитираности у англојезичкој научној периодици. За нас је велики део науке тајновит, и зато наши водећи научници нису у стању да претендују на водећа места по рејтингу. Истовремено, узмите Совјетски Савез – рекло би се још инертнији систем него што је данас Кина, али, упркос свему, ми смо и данас лидери у атомској сфери, у ракетним технологијама. Истина, у ласерским технологијама смо изгубили трку иако смо раније били лидери. Резерват који је био створен у совјетском систему дозволио је низу привредних грана да живе безбедно 25 година. У Кини данас број научника и инжењера расте муњевитом брзином. Они сад већ имају другу по бројности армију научника и инжењера на свету, одмах после америчке.

Питање о компетентности и иновацијама кинеских истраживача решава се веома просто. Значајан део водећих кинеских научника стекао је образовање у престижним виокошколским институцијама на Западу. Међутим, за њих је прихватљивији кинески модел него да остану, на пример, у Америци. Они се враћају у Кину не због тога што им тамо плаћају, као код нас, велике хонораре. Они се враћају у Кину да тамо раде до краја живота. Кинеско економско чудо је привлачно: жеља да се изгради нешто ново код своје куће. Брзо расте број нових техничких решења, која се данас остварују у тим истим мобилним телефонима, софтверским производима, и достигнућима фундаменталне науке од стране кинеског и индијског научног друштва. Данас нећете наћи ниједан универзитет на Западу на коме нема индијских професора.

Нема никаквих индијских смар телефона, а кинески знатно заостају за америчким.

— Али амерички се склапају у Кини.

У Кини се у тајванско тело ставља америчко електронско пуњење.

— Формирање научних школа није једноставан процес. Њега је лако разрушити, као што се десило код нас. Али мислим да неће проћи много времена, можда 10-15 година, и кинеска научна заједница ће бити на високом нивоу.

Широко је раширено мишљење да делимично тоталитарно друштво са „великим заштитним кинеским зидом” – системом цензуре на интернету, са антидемократском унутрашњом политиком – није способно да генерише техничка достигнућа и да равноправно конкурише са отвореним друштвом. Као што тоталитарни Совјетски Савез ни појединачна научно-техничка достигнућа нису спасила од краха економије и распада државе.

— Кина је узела у обзир жалосно искуство Совјетског Савеза. Тамо схватају ризике распада инертног система. У Кини се не забрањује приватна иницијатива. Власт једноставно све усмерава на правилан пут. Узмите тај исти интернет: социолошка истраживања показују да три четвртине интернет потражње отпада на свакојаку врсту порнографије. Шта то пружа са тачке гледишта развоја интелектуалног потенцијала? Ако се будете борили са тим информационим ђубретом и истовремено будете контролисали високе стваралачке врсте делатности на интернету, то ће се код вас повећати коефицијент корисног дејства у информационим технологијама. Узгред, управо у Кини се отвара прилично много информатичких школа.

Ваш предлог се увелико своди на обнову совјетских механизама у економском развоју. У СССР су државна предузећа добијала неограничене финансијске ресурсе, дејствовао је жесток систем планирања, курс рубље је био фиксиран. И тај систем, као што је познато, претрпео је крах. Како поново не нагазити на грабље совјетске кредитне емисије и планске привреде?

— Постоји једна пословица да не би требало у исту реку два пута улазити. Од момента распада СССР све се кардинално променило. Тај економски модел управљања који је важио у СССР данас не важи нигде у свету. То је повезано са захтевима научно-техничког прогреса, са неопходношћу ослобађања стега са стваралачке иницијативе. Све то захтева тржишне механизме који захтевају слободу предузетничке делатности. Данас нема говора о некаквом повратку совјетског модела – ни у мом програму нити у заједничким разрађивањима пројеката са колегама. Једноставно, то је немогуће.

Дакле, чак и ако то неко толико жели, није реално вратити се назад у Совјетски Савез. Бесмислено је покушавати оживети преживеле историјске системе управљања. То је исто као кад би неко пожелео да обнови Британску империју са трговином робљем и другим атрибутима британске доминације у свету. Вредност стваралачке самоспознаје човека подразумева његову слободу, искључује тоталитарно планирање. Планирање о коме ми данас говоримо ограничено је општим препорукама које служе у својству замајца за предузимаче, инжењере. Индикативно планирање представља резултат заједничког стваралаштва државе и бизниса, где држава пре наступа у улози координатора него старијег брата који намеће ове или оне пословне потезе.

Како тако „добро” планирање треба да изгледа у пракси?

— Одговор на питање лежи у одговорности. Погледајте како смо ми 2008. године излазили из кризе. Председник је донео одлуку о новчаном пумпању економије да би спасио банке. Банкама је било речено да уложе новац у реални сектор. Они су обманули, нису то урадили зато што нема механизама одговорности. Да је тај механизам постојао, ефикасност тог антикризног програма би била 10 одсто већа. Код нас је она била најнеефикаснија од свих земаља Г-20. Ми смо изгубили 50 одсто бруто националног дохотка због спасавања финансијског система, али је повраћај у реалан сектор био веома низак – коефицијент корисног дејства није био већи од 10 процената. Држава је морала да наступи у својству интегратора социјално-економских интереса, следећи за повећањем општег нивоа благостања и хармоније у друштву. За наше чиновнике тај задатак, наравно, звучи необично.

До данас нам намећу амерички модел, према коме је држава институција која пружа услуге јавности. То није довољно иако није потребно ни савијање у другу страну. Модел који се данас реализује у Азији – било да се ради на основу државе, као у Кини, било да се ради на основу приватног бизниса, као у Јужној Кореји и Јапану – показује да је могуће приближавање. Данас таква конвергенција (приближавање капиталистичког и социјалистичког модела; прим. ред.), о којој су совјетски научници говорили још од 60-тих година, постаје реалност.

Конвергенција – то је програм Косигина и Андропова. Ви предлажете да се вратимо том програму?

— Данас можемо рећи да је у економској науци доказано – на пример, у књигама академика Валерија Макарова о социјалном кластеризму – да је смешана економија ефикаснија иако сложенија. Поједностављења у економији доводе до деградације. Конвергентни модел је, наравно, веома сложен, и захтева од бирократије не само одсуство корупције него и осмишљен стваралачки рад. Покушај да нас угурају у амерички модел, према речима академика Виктора Полтеровича, представља институционалну замку. Тачније – институције уопште не раде. Ми морамо формирати систем управљања полазећи од нашег сопственог искуства, па тако и негативног, и, ослањајући се на радне механизме који су за велики део садашње владајуће класе, да право кажем, незгодни. Ти механизми захтевају вишу одговорност и компетентност.

Како да региони преживе у ситуацији кад држава нема јасан програм развоја, а курсом рубље манипулишу шпекуланти?

— Данас је за регион веома важно да нађе своје конкурентске предности не само у области економије него и у систему управљања. На пример, да се прогласи да је тај регион зона слободна од корупције и на све начине да се поштује тај принцип.

Да ли је то могуће, макар и теоретски? Ви ваљда схватате да корупција креће од центра?

— Наравно да је могуће. Једна је ствар када губернатор и локална власт на нивоу региона створе једнаке могућности за све и обезбеде отворену бизнис средину, а друга кад се сваком бизнисмену намећу провизије, део учешћа и томе слично. Имајући у виду да код нас постоји веома велико незадовољство бизниса због система регулисања и административног притиска, они региони који покажу висок квалитет управљања и одсуство корупције стећи ће огромно преимућство за привлачење слободног капитала за свој развој.

Тржиште у Русији се у принципу динамично развија, и већ постоји веома много ниша, а у том смислу и она за замену увоза. Важно је да такви региони стварају своје институције развоја, који би показивали бизнису правце инвестиција које подржава држава на регионалном нивоу. Специјални уговори као облици такве врсте инвестиционе политике добро су себе препоручили. На крају, потребан је пажљив рад са регионалним финансијама. Код нас су се многи региони нашли у инвестиционој замци, и данас су им везане и ноге и руке. Ако регион узме новац на зајам, онда би тај новац требало усмерити на инвестиције, а не на текуће расходе. Схватам да не би требало градити развијени капитализам у посебно одређеном региону, али, упркос свему, требало би се трудити. У том смислу модел Татарстана – и економски и управљачки – мене једноставно импресионира.

---

Извор: Фонд Стратешке Културе