НАТО и велико-албански пројекат (Аутопут Ниш-Приштина-Драч)

Већ дуже време повремено се говори о изградњи аутопута Ниш-Приштина-Драч. У народу је таква одлука Владе Републике Србије препозната као проблем јер то није у складу са српским националним интересима нити је то изворна народна потреба, све док се не поврати суверенитет на простору Косова и Метохије.  Међутим, када се анализирају изјаве локалних политичара из региона, представника Светске банке и кредитора са Запада, као и изјаве представника ЕУ, САД и НАТО закључци се намећу сами. То је у суштини њихов пут лажне интеграције и стављања под контролу целог Балкана.

Реализација овог пројекта, са становишта српских националних интереса, погубна је из више разлога:

1. Српски народ са централног Косова и из Метохије је прогнан и нико више озбиљно на Западу, сем декларативно, не говори о његовом повратку. Око 250.000 прогнаних живи у унутрашњости Србије и то више није проблем за моћнике НАТО и ЕУ. Они рачунају на заборав Срба и сервилно понашање власти од 2000.године до данас.
2. Ваљда би ред потеза требао да буде сасвим другачији да управо те водеће државе НАТО и ЕУ инсистирају на поврату прогнаних Срба на Космет и на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Али то није могуће јер је циљ агресијом НАТО био окупација Космета и стварање лажне државе Косово.
3. Не може се градити светла будућност српско-албанских односа на отетом Косову и Метохији, управо са онима који без имало срама говоре о независности тзв. Косова и његовом присаједињењу Албанији. То је управо та Албанија која је са истим циљевима, у складу са пројектом Велике Албаније, учествовала у агресији на СР Југославију 1999. године.
4. Власти Албаније од Агресије 1999. године остале су доследне у подршци сепаратистичке власти у Приштини. Председник Владе Албаније Еди Рама у сваком контакту са српским званичницима отворено говори о независности лажне државе Косово. То је довољан разлог за прекид свих односа са Албанијом док не промене спољну политику а не да се на српској несрећи продубљује национална катастрофа у будућности.
5. Истинска сарадња са Албанијом није могућа док се не поврати власт Србије и пуни суверенитет над Косовом и Метохијом и док се српска застава не завиори на Проклетијама и Шари. Није могуће тражити мир, сарадњу и развој на српској несрећи и отимању суштине српског националног бића.
6. Цео процес интензивирања сарадње са Албанијом и лажном државом Косово одвија се под инструкцијама и притиском администрације САД непосредно и посредно преко НАТО и ЕУ.
7. Процес сарадње Србије и Албаније се у јавности оправдава и приказује као српска национална потреба и развојни пројекат Србије. Преко медија, који су под контролом Запада, уз диригована образложења вајних „аналитичара“ оправдавају се такви погубни политички потези власти.
8. Ауто пут Ниш-Приштина-Драч јесте изворна албанска национална потреба и потреба САД, као њиховог савезника. За време мира тај ауто пут јесте у функцији даље афирмације пројекта Велике Албаније.
9. Није проблем што албански политичари се боре за своје националне интересе, него је проблем што се власти Србије већ дуже време сервилно односе према САД и водећим државама НАТО и ЕУ, који промовишу и подржавају Албанију, супротно српским националним интересима. Такав однос се правда потребом добрих односа са Западом, потребом развоја и изградње „неке боље европске будућности“, кроз европске интеграције па макар и на штету српских националних интереса.
10. Велика је Српска несрећа што у сарадњи са Албанијом види своју будућност, док јој се демографски празни Топлички, Јабланички и Пчињски регион. Такви односи са Албанијом нису потреба народа тих крајева. Напротив сарадњу са Албанијом, после искуства са Косовом и Метохијом и Бриселских преговора, доживљавају као страх и зебњу за њихову будућност и њихових потомака.

Само ови крупни разлози говоре о томе да је цела сарадња Албаније и Србије инструисана споља, првенствено од САД како би Срби остали мирни поред губитка Косова и Метохије и отворили врата Албнанцима за Европу. У том процесу Србија треба да постане сервилна и послушна марионета Запада.

За Америку су Албанија и Хрватска важни и поуздани савезници на југоистоку Европе и учиниће све да подрже афирмацију и остварење њихових националних интереса. Ревитализација постојећих комуникација и изградња нових на Балкану јесте са намером, првенствено да те комуникације са Јадрана из Албаније и Хрватске буду у функцији повећања мобилности и ефикасније логистике НАТО трупа на Централном и Јужном војишту.  Тако је и афирмација сарадње Албаније и Србије срачуната на штету Србије. То је део стратегије НАТО у даљем походу на исток, кроз неутрализацију улоге и значаја Србије на Балкану и кроз потискивање било каквог руског утицаја.

Проблем је што Србија узима кредите и финансира изградњу таквог аутопута који не користи њеним грађанима. То је савршенство бесмисла и самоубијства. Док се на простору југа Србије, посебно Топличког и Јабланичког краја, неможе проћи магистралним и локалним путевима јер су девастирани, док су многа села и даље без асфалта па и без макадама. Влада Србије финансира аутопут за за Приштину и Драч, уз оправдање да то Србима треба и да је то за наше национално добро. Поред луке Бар и Солун, Драч и Валона Србима нетребају. И нечувене су обмане да је то краћа и исплативија комуникација. Као да је народ толико лаковеран и да верује у медијске лажи. И то је доказ да власт у Србији подлеже јаким притисцима НАТО пакта, пре свега САД и да ради на штету српских националних интереса.

Најбољу анализу разлога изградње и политичких мотива који леже иза овог грађевинског пројекта дала су двојица француских аутора (текст потписују Jean Arnault Derens и Laurent Geslin) у угледном Le Mond Diplomatique, у броју 662 од маја 2009. године. Према овом тексту циљеви су примарно политички односно геостратешки. На првом месту ту је геостратешко повезивање простора који треба да буду укључени у будућу Велику Албанију, затим чишћење преосталих Срба са простора где треба да прође траса пута и повезивање базе Бондстил са албанским лукама на Јадранском мору.

НАТО самит одржан је 8. и 9. јула ове године у Варшави, где је присуствовало око 2500 учесника, уз Барака Обаму, Ангелу Меркел и Дејвида Камерона настојао је да афирмише нову стратегију која би очувала јединство Запада око интереса САД у Европи. Лидери 28 земаља чланица НАТО, окупили су се на дводневном самиту на коме су донешене одлуке о будућем деловању Алијансе у Европи и свету. Током самита, усвојена је Варшавска декларација о трансатлантској безбедности.  Декларација говори о потреби побољшања војног присуства на истоку, и изградњи стабилности у источном и западном суседству.[1]

Поред осталог, на самиту Алијансе донета је одлука о јачању снага НАТО ка границама са Русијом. Уз одлуку о размештању четири мултинационална батаљона од по 1.000 војника у Естонији, Летонији, Литванији и Пољској под командом Велике Британије, Канаде, Немачке и САД, јачању мултинационалне бригаде у Румунији, самит НАТО-а преузео је под своју команду од САД елементе антиракетног штита – америчке бродове у Шпанији, радар у Турској и ракете пресретаче против балистичкух ракета у Румунији. Самит НАТО-а посебно је нагласио да та појачања која служе као сигнал да одврате сваки напад јер би агресија на једну чланицу значила директан напад на снаге НАТО и целу Алијансу морају да буду у равнотежи са дијалогом са Русијом коју Запад никако не сме да изолује.[2]

Самит у Варшави показао је да НАТО фокусира своје напоре како би „обуздао“ непостојећу претњу са истока. НАТО игнорише негативне последице исфорсиране реализације антиракетног штита у Европи, који ствара ризик да се целокупни систем евроатлантске безбедности уруши. И даље НАТО фокусира се на подршку власти у Кијеву да насилно реше питање Новорусије, као и да кроз практичну сарадњу са Грузијом потстичу конфликт са Русијом. НАТО је у Варшави истакао да су потврдили принцип „отворених врата“, за напредак Грузије на путу ка чланству. Тбилиси има све алате потребне за ту сврху.[3] Русија је реаговала на потезе НАТО, а председник Владимир Путин је одмеравање војних снага назвао „лудилом“ у Европи и најавио реакцију Москве.[4] Амерички председник Барак Обама позвао је НАТО да остане при чрвстом ставу према Русији, тероризму и другим изазовима, чак и у тренутку када, како је нагласио, „кључни члан“ Велика Британија напушта Европу. Како је рекао, уверен је да ће се наставити специјални односи Британије и САД. „Не сумњам да ће Велика Британија остати једна од најспособнијих чланица НАТО“, рекао је Обама, на Вашингтонском самиту. Дате изјаве језгровито говоре о томе какво је стање безбедности у Европи и какве су тенденције у будућности. САД намеравају да стање сукобљености у Европи одрже дуже време све до остварења својих интереса.

Део тих интереса у Европи, поред санкција намеравају у будућности да остваре и војним средствима ангажовањем снага НАТО. Зато НАТО, боље речено САД траже  „војни шенген„ у Европи у оквиру чланица ЕУ, али и оних држава које су у Партнерству за мир или се налазе у процесу придруживања. Циљ тих захтева је да се још у миру смање бирократске процедуре и евентуални отпори транспорту материјала, оружја и војне опреме, као и да се обезбеди мобилност трупа и појачање снага на истоку дуж линије поделе.[1] Командант војске САД за Европу, генерал Бен Хоџис саопштио је у Варшави да је НАТО скратио време да савезничке трупе притекну у случају потребе Пољској, али да је потребно да се направи и својеврсни шенгенски простор за снаге НАТО.

„Колико пре неколико година за слање војне помоћи Пољској било је потребно 30 дана“, подсетио је амерички генерал и казао да би сада захваљујући убрзаном процесу одлучивања у НАТО савезници притекли у помоћ Пољској у року од пет дана уколико би јој претила агресија са истока. Већ у јануару и фебруару на територију Пољске САД ће пребацити једну оклопну бригаду од 3.000 војника са око 450 возила, међу њима и са тенковима.[2]

Анализом само јавних ставова и стратешких опредељења исказаних на Варшавском самиту НАТО, могу се поуздано извући закључци о даљем походу САД на исток, пре свега на Русију, користећи НАТО и ЕУ, као инструменте за остварење и заштиту њихових виталних националних интереса у Европи. Преко миграната и Украјинске кризе САД намеравају да контролишу ЕУ у економском, безбедносном па и политичком смислу, како би пребазирале додатне војне снаге и ојачале непосредно војно присуство у Европи.

У првој половини 2015. године били су приметни напори појединих држава чланица НАТО да Балкан, пре свега тзв. Западни Балкан врате на дневни ред политичких консултација на највишем нивоу. Најзначајнија од њих је иницијатива држава чланица НАТО које се граниче са државама Западног Балкана, предвођене Мађарском, да се преиспита политика Алијансе према том региону. Тако је крајем априла 2015. Године израђен иницијални документ где се Западни Балкан представља као “недовршен посао“ који има потенцијала да постане поново озбиљна безбедносна претња за НАТО и његове чланице.

Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе НАТО, пре свега САД и Велика Британија, ће настојати да повећају базирање војних снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији, Бугарској и целом Балкану. То говори у прилог тези да је врло вероватно да такав развој ситуације јесте последица супротстављености интереса и различитог система вредности бивших и нових центара моћи у међународним односима.

Одузимањем Косова од Србије, боље речено окупацијом Косова и Метохије, гашењем надлежности Републике Српске, јачањем аутономије Војводине, САД и већи део чланица ЕУ желе да маргинализују историјски значај и утицај српског народа на Балкану и тиме угуше било какав ослонац слободне мисли и независности. У контексту тих намера одвојена је и Црна Гора, како би се спречио излаз Србији, а и Русији на море. За Црну Гору се спроводи дуже време, а и данас процес њеног националног отуђења од бића српског народа кроз измишљање црногорског језика, црогорске цркве и црногорске нације, измишљање различитости и продубљивање противречности. Зато јесте и убрзан процес укључивања Црне Горе у НАТО, а потом и ЕУ. На тај начин Црна Гора нажалост постаје формално и суштински савезник Хрватске и Албаније у региону. Није случајно што је власт у Црној Гори признала лажну државу Косово и гласала за предлог чланства те творевине у УНЕСКО-у. Велика је срећа што већински народ у Црној Гори не подржава ту политику режима и има нераскидиве националне, духовне и културне везе са српским народом.

Изградња ауто-пута ка Албанији проглашена је за један је од приоритетних инфраструктурних пројеката Србије, а првих 77 километара, од Ниша до Мердара, требало би бити изграђено до 2020. Планирано је да до краја 2017.године завршити све до нивоа Идејног пројекта, у међувремену Путеви Србије ће започети експропријацију земљишта и до 2020. очекује се полупрофил аутопута од Ниша до Приштине, а касније како расте обим саобраћаја радиће се и пун профил аутопута“. Укупна дужина крака Коридора 10 од Ниша до Драча је 384 километара. Већ има изграђених шест трака у дужини од 234 километра у Албанији. Од Ниша до Мердара је 77 км и од Мердара до Приштине 22 км.

Влада Србије је тај аутопут оценила као пројекат од посебног значаја, само није нагласила да се то односи на Албанију а не на Србију. (ОДЛУКА О ИЗРАДИ ПРОСТОРНОГ ПЛАНА ПОДРУЧЈА ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ ИНФРАСТРУКТУРНОГ КОРИДОРА АУТО-ПУТА Е-80, ДЕОНИЦА НИШ-МЕРДАРЕ ; „Сл. гласник РС“, бр. 7/2016) Провидно срочена изјава ресорне министарке Зоране Михајловић, да је „тај аутопут је за нас јако важан зато што ћемо га везати на такозвани ‘Плави коридор’ – Јадранско-јонски аутопут који пролази кроз Албанију“, говори о томе да је почео и процес индоктринације грађана Србије, који све то треба да плате. И док траје припрема јавности за почетак радова на овом штеточинском пројекту, постојећи план о реконструкцији пруге Београд-Бар, средствима руског кредита, полако добија и своје „анексе“ који су у функцији пролонгирања рокова, по наговору „западних пријатеља“а ради укупног компромитовања тог пројекта.

Рехабилитација железничке пруге Краљево-Рудница, која би спојила Србе са севера Косова и централну Србију, као и још двадесет стратешки важних локалних и регионалних железничких траса у Србији  се не спроводи а железнице су нам горе него на краја деветнаестог века.

Треба се присетити 29. августа 2014. године, када је у Берлину, у својству председника Владе Србије, Александар Вучић, учесницима конференције о Западном Балкану, представио три инфраструктурна пројекта за које је одмах рекао да су „од приоритетног значаја за цео регион“, међу којима је била и изградња аутопута Ниш-Приштина. Тада је први пут рекао да је у питању инвестиција која има „оквиран“ предрачун 840 милиона евра, а са приступним путевима скоро милијарду евра. Предложио је и да Србија финансира реконструкцију две железничке трасе: Београд-Подгорица-Скадар-Тирана и Београд – Бијело Поље – Пећ – Клина – Глоговац – Приштина. У оба случаја, реч је о трасама које би помогле Албанцима са Косова да „изађу у Европу“ и да им се отворе комуникације за ширење ка централној Србији. Такође, изашао је и са предлогом да се гради и железничка траса од Бијелог Поља преко Берана до Пећи, где никада није ни постојала пруга. Према плановима западних албанских лобиста пре свега из САД, промовисана је железница  на тој релацији од 103 километра пруге, а Србија би учествовала у плаћању трошка дела инвестиције од око 850 милиона евра! У ом случају Црна Гора се показала одговорнијом од Србије и ако је признала лажну државу Косово, јер није прихватила тај пројекат изградње тунела испод планине Чакор. Постоје најмање два јака разлога за такву одлуку, јер је схваћено да је тунел у функцији ширења утицаја Албанаца на  североисток Црне Горе, где би убрзо дошло до демографске промене у њихову корист, и друго, цена тог пројекта је економски неисплатива.

У позадини изградње свих ових саобраћајница које повезују све земље чланице НАТО пакта на Балкану, стоји америчка фирма „Bechtel„, некадашњи огранак корпорације Џорџа Буша, која је била главни извођач радова на аутопутевима у Турској, Хрватској и Румунији. Где год је присутан НАТО пакт на Балкану, ту је и компанија „Bechtel„. Инвестиције у албанске пројекте које реализује Србија су на штету грађана Србије у економском, политичком, безбедносном и сваком другом смислу. Питање стоји да ли су смањење пензије и плате да би се финансирали овакви пројекти?

Док Јужна Србија одумире у привредном, економском и демографском смислу, празни се по ободима, док су српска села у Топличком, Јабланичком крају далеко од градова са застарелим путевима, неморално је и стратешки погубно градити аутопут Ниш-Приштина-Драч.

Коме треба тај ауто пут?

Зар под притиском САД треба да финансирамо пут у Европу и свет Албанцима који су прогнали са Космета преко 250.000 Срба, онима који су им спречили повратак и онима који су одцепили српско Косово, уз помоћ држава НАТО и ЕУ, које су га окупирале. Такав однос је на граници понижења и раван самоубијству. 

Србија треба да гради ауто пут за Приштину када поврати суверенитет над Косовом и Метохијом, када се прогнани врате са својом Војском и Полицијом и када се поново завиоре српске заставе на граници са Албанијом. То је време кратко и достижно ако као народ у то верује и жели да оствари.

Сигурно је да се српски народ не слаже са постојећим стањем и не одобрава урушавање његових виталних националних интереса.

Примерено развоју ситуације у свету и региону, стратегија очувања и опстанка српског народа треба да почива управо на интеграцији, братству и заједништву на српском етничком простору,  Србије, Црне Горе и Републике Српске, уз помоћ пријатељских народа и држава. Избор је у суштини једноставан, не смемо и не можемо бити на страни оних који повлаче нове линије поделе у Европи и изазивају ратове и кризе.

Србима и Србији је преча изградња аутопутева: Београд-Бољаре-Подгорица; Београд-Бијељина-Бањалука и Београд-Ужице-Источно Сарајево. Време је да градимо српске а не албанске аутопутеве. Тако ради национално одговорна власт.

Јадна је Србија којој је Албанија прозор у свет, од које очекује инвестиције или у коју намрава да инвестира.

Народ мора да се пита на референдуму да ли жели да се задужује и да инвестира у тај аутопут који је део великоалбанског пројекта.

Извор: Фонд Стратешке Културе