„Хуавеј“ и надмоћ самоуправљања

Компанија Huawei (у даљем тексту Хуавеј) која је дошла у жижу интересовања светске јавности као једна од водећих компанија у ИТ сектору, а апсолутно водећа када је реч о 5Г технологији, заснована је на самоуправљању. Код нас се реч „самоуправљање“ у послењих тридесетак година углавном користи као нека врста „друштвено прихватљиве псовке“, а да се у јавном простору уопште не разуме смисао концепта на коме је самоуправљање ( било) засновано. Посебно се не уочава веза између појма „сувереност/суверенитет“ и самоуправљања. Суштински, оба појма имају исто утемељење: бити субјект, сам одлучивати, бити највиша власт по одређеним питањима. Наравно, суверенитет је знатно шири (односи се на све грађане, самоуправљање само на запослене у неком правном лицу), обухвата значајније функције и простире се на целој територији државе, али је по својој суштин израз истог хтења да се одређена заједница успостави као субјект, без чега нема ни самосвести ни сопственог развоја.

Хуавеј је знаснован на радничком акционарству. Код нас је то рецимо „Металац“ из Горњег Милановца. Питајте било кога ко кува, какво је то посуђе и видећете да ће вам сви рећи „одлично“. За разлику од наше регулативе, где било ко може да купи акције запосленог ако су на продају, акције Хуавеј не може да купи правно лице никада, а физичко лице   можете да купите акције Хуавеја само ако је запослени, али и тада, само ако неко хоће да прода своје акције, или у случају докапитализације емисијом нових акција.

Највећи акционар Хуавеја има мање од 2%. Укупно акционара има око 95.000, од 188.000 запослених.

Управљање је у Хуавеју засновано на делегатском принципу, као што је то било и код нас у самоуправљању. Акционари бирају своје представнике, у самоуправљању би то био раднички савет, који онда бирају управу. Занимљиво је решење да је председавајући борда директора , у нашој терминологији би то био надзорни одбор, ротирајући, смењују се у правилним размацима три извршна директора. Тако да се одмах ставља до знања да нико није „богом дан“.

Изузетна пажња се поклања запосленима. Тренутно Хуавеј гради чак 30.000 станова за своје запослене, који ће им бити продати по 50% од тржишне цене. Тржишне цене станова у Кини су нереално високе ( и они у тој области имају „балон“ али нешто мањи него на западу) и компанија је решила да интервенише сопственом изградњом (иако јој то није основна делатност), зато да запослени не би били под притиском како да обезбеде себи и својој породици квалитетно становање.

Немам податак, али обзиром да компанија постоји 32 године и да су сигурно у већини они акционари који су дуже у компанији, па самим тим су и стамбено збринути, највероватније су запослени акционари гласали да се запосленима који то нису и који су релативно од скора у Хуавеју изграде станови упола цене. Солидарност на делу. Наравно да су могли да себи поделе профит. Али су одлучили да је за развој компаније много боље исказати солидарност, релаксирати запослене, културолошки радно место повезати са осећајем проширене породице и онда добити од запослених највећи допринос компанији.

Концепт самоуправљања значи да запослени не сме бити у страху од отказа, да не сме бити у кредитима до гуше да би имао кров над главом и макар скромни аутомобил, да не може надређени да прекорачује овлашћења која има, а која су нужна у подели рада, да човек није додатак производном процесу него су његове рационалне потребе центар и смисао производње – наравно у оквиру тржишне конкуренције. Исти принцип остварује Хуавеј у свом пословању. И цео свет види резултате.

Самоуправљање има изузетну предност у вођењу пословне политике, политике развоја компаније, зато што не мора да подноси бесмислене тромесечне финансијске извештаје берзи, нити да обавештава јавност о сваком „битном“ догађају. Ова западна измишљотина која је берзе и друге финансијске шпекуланте ставила у центар привредног система (наравно и многе друге мере) у пракси значи да директори лажу у извештајима зато што вести морају бити непрекидно „оптимистичне“ и тако свака три месеца. А наравно да развој не трпи такву пресију и да се остварује у вишегодишњим , да не кажем деценијским циклусима. И онда се водећи људи у компанијама листираним на берзама не баве стварним проблемима стварног развоја. Свега тога нема код Хуавеја. Као што нема ни притиска власника да им се стално дели профит. Профит се користи за даљи развој и тиме се обезбеђује повећање вредности акција.

Самоуправљање је толико надмоћно, да заговорници и промотери неолибералног концепта морају да посегну за силом, мафијашком силом подигнутој на ранг „спољне политике САД“, да би некако отерали тај „баук“ који кружи светом, доказујући самим својим постојањем злокобност и неделотворност и инфериорност неолибералног концепта.

Наравно да је успешност самоуправног концепта у Хуавеју заснована и на чињеници да чак 80.000 запослених ради у дивизији Истраживање и Развој. То је дупло више него што ми укупно имамо људи под оружјем и у војсци и у полицији и у безбедоносним службама заједно. Реч је о армији висоокообразованих људи, али исти такви постоје и у конкурентским компанијама на западу, па нико не гради станове упола јефтиније од тржишне цене, него им дају додатни новац за кокаин. Знам да звучи грубо, али то је чињеница. Силицијумска долина у САД је највеће тржиште кокаина на свету. Сад сами закључите, да ли је реч о разлици у темељном образовању између стручњака ИТ сектора у свету, или је реч о концепту у коме раде једни и други. И који је по вашем мишљењу бољи.

Ја верујем да је самоуправљање много боље. Када говоримо о Србији, не само да смо се одрекли самоуправљања, него смо то урадили без размишљања, прихватајући грубе идеолошке концепте Запада. Можда ја и нисам у праву. Али када смо ми то озбиљно проверили у пракси који су резултати били тада, а које имамо сада. На основу којих показатеља ми безусловно одбацујемо било коју алтернативу, тачније било које разматрање алтернативе, садашњем концепту?

Код нас се о битним питањима уопште не воде расправе. Надмоћност самоуправљања, макар на примеру Хуавеја, је добар разлог да то почнемо да мењамо. Само тако се од објекта туђих интереса постаје субјект.

Извор: НСПМ