Између „искрене вере“ и неумољиве реалности

У ин­тер­вјуу Ал Џа­зи­ри (по­ста­вље­ном на ин­тер­нет сај­ту те аген­ци­је 29. новембра 2018), пре­ми­јер­ка Ана Бр­на­бић је из­ја­ви­ла да искре­но ве­ру­је ка­ко но­ва (че­твр­та) ин­ду­стриј­ска ре­во­лу­ци­ја да­је шан­су Ср­би­ји да до­стиг­не и пре­стиг­не „тај ни­во зе­ма­ља” за ко­ји­ма „у не­ким си­ту­а­ци­ја­ма” за­о­ста­је. Ка­ко је реч о ис­ка­зу ко­ји ни­је пра­ћен до­дат­ним об­ја­шње­њи­ма, оста­је да се на­га­ђа шта је пре­ми­јер­ка же­ле­ла да ка­же и на шта је тач­но ми­сли­ла.

Из из­ја­ве ни­је ја­сно ко­је су то др­жа­ве ко­је Ср­би­ја же­ли да до­стиг­не, ни­ти је на­го­ве­ште­но ка­да би се то мо­гло де­си­ти. Ни­је ја­сно ни о ка­квом ни­воу ко­ји Ср­би­ја тре­ба да до­стиг­не је реч (ни­воу че­га?) и чи­ме се тај ни­во ме­ри, као што ни­је ја­сно ни ко­је су то „не­ке си­ту­а­ци­је” у ко­ји­ма Ср­би­ја за­о­ста­је.

Пре­ми­јер­ка је мо­жда ми­сли­ла на ни­во раз­ви­је­но­сти ко­ји се обич­но ме­ри син­те­тич­ким по­ка­за­те­љем – бру­то до­ма­ћим про­из­во­дом по гла­ви ста­нов­ни­ка. Иако овај по­ка­за­тељ има број­не мањ­ка­во­сти, он је ме­ђу­на­род­но при­хва­ћен и да­је ка­кву-та­кву мо­гућ­ност да се еко­ном­ски (не)ус­пе­си др­жа­ва ме­ђу­соб­но упо­ре­ђу­ју. Ако је пре­ми­јер­ка ми­сли­ла на тај по­ка­за­тељ, ства­ри по Ср­би­ју сто­је ло­ше, ја­ко ло­ше.

Ме­ре­но тим по­ка­за­те­љем, да­нас је ис­пред Ср­би­је 38 европ­ских др­жа­ва, укљу­чу­ју­ћи и све др­жа­ве ре­ги­о­на осим Ал­ба­ни­је и Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. (Ма­ке­до­ни­ја је та­ко­ђе иза Ср­би­је, али је реч о за­не­мар­љи­вој ра­зли­ци у ви­си­ни БДП-а.) На свет­ској ранг-ли­сти Ср­би­ја је око 87. ме­ста по ви­си­ни БДП-а по гла­ви ста­нов­ни­ка, и на ни­воу је Ал­жи­ра и Гре­на­де.

За­ми­сли­мо да ће баш Ср­би­ја фан­та­стич­но ис­ко­ри­сти­ти че­твр­ту тех­но­ло­шку ре­во­лу­ци­ју, док ће све оста­ле др­жа­ве, из не­ког ми­сте­ри­о­зног раз­ло­га, про­пу­сти­ти то да учи­не. За­ми­сли­мо да про­сеч­на сто­па ра­ста срп­ског БДП-а на­јед­ном ви­ше ни­је нај­ни­жа у ре­ги­о­ну, као што је то био слу­чај у по­след­њих пет го­ди­на, или (за­јед­но са Хр­ват­ском) нај­ни­жа у по­след­њих 10 го­ди­на. За­ми­сли­мо да као ре­зул­тат тех­но­ло­шког три­јум­фа срп­ски БДП по гла­ви ра­сте за два про­цен­та бр­же не­го што ра­сте у оста­лим др­жа­ва. У том сце­на­ри­ју, Ср­би­ја би за око 20 го­ди­на сти­гла Бу­гар­ску, Ма­ђар­ску би сти­гла за око 35 го­ди­на, а Сло­ве­ни­ју за око 40 го­ди­на – пре­ка­сно за нај­ве­ћи број чи­та­ла­ца овог текста.

Ова ста­ти­сти­ка су­сти­за­ња је по­ра­жа­ва­ју­ћа, све и да су прет­по­став­ке из гор­њег па­су­са ре­а­ли­стич­не, а ни­су. Ма­ло је ве­ро­ват­но да се Ср­би­ја де­це­ни­ја­ма мо­же то­ли­ко бр­же раз­ви­ја­ти од др­жа­ва у окру­же­њу ко­је има­ју слич­не еко­ном­ске и со­ци­јал­не ка­рак­те­ри­сти­ке. Ово тим пре што је Ср­би­ја усво­ји­ла мо­дел раз­во­ја и еко­ном­ску док­три­ну ко­ји не омо­гу­ћа­ва­ју ви­со­ке сто­пе ра­ста. Или кра­ће, пре­ми­јер­ка је да­ла из­ја­ву ко­ја се не мо­же ни на ко­ји на­чин ар­гу­мен­то­ва­но пот­кре­пи­ти, ни­ти ње­на искре­на ве­ра ту мо­же по­мо­ћи.

Ове ола­ке из­ја­ве пре­ми­јер­ке на­сла­ња­ју се на слич­не из­ја­ве ко­је да­је пред­сед­ник Ср­би­је и ко­је су са­да по­ста­ле већ ан­то­ло­гиј­ске, по­пут оне нај­по­зна­ти­је, да Ср­би­ја упра­во ула­зи у „злат­но до­ба”. И док Ср­би­ја у то злат­но до­ба ула­зи, де­се­ти­не хи­ља­да струч­них и ква­ли­фи­ко­ва­них гра­ђа­на свих про­фи­ла, сва­ке го­ди­не жу­ри да иза­ђе из зе­мље – мно­ги за­у­век.

Уз­гред, то­ком по­ме­ну­тог ин­тер­вјуа би­ло је ви­дљи­во и да пре­ми­јер­ка не зна ко­ли­ко љу­ди го­ди­шње на­пу­шта Ср­би­ју, као што не зна ни ка­ква је ква­ли­фи­ка­ци­о­на струк­ту­ра оних ко­ји од­ла­зе. Без та­квих по­да­та­ка је те­шко пра­ви­ти про­јек­ци­је срећ­не тех­но­ло­шке бу­дућ­но­сти Ср­би­је.

Стро­го се­лек­тив­ни или не­ар­гу­мен­то­ва­ни ис­ка­зи срп­ских зва­нич­ни­ка одав­но су се одо­ма­ћи­ли на јав­ној сце­ни. Јав­ност је огу­гла­ла на овај вид ко­му­ни­ка­ци­је у ко­ме ви­ше не­ма гра­ни­це из­ме­ђу ре­ал­но­сти и фик­ци­је, из­ме­ђу исти­не и спи­на, из­ме­ђу су­ро­вих фа­ка­та жи­во­та и про­па­ганд­них сно­ви­ђе­ња. А ка­да те гра­ни­це не­ма, не­ма ни на­де да би се не­што мо­гло про­ме­ни­ти. Не­ма оп­ти­ми­стич­них ис­ка­за или обе­ћа­ња ко­ја мо­гу пре­ва­ри­ти ствар­ност и учи­ни­ти је бо­љом но што је­сте.

Ствар­ност се мо­же ме­ња­ти са­мо осми­шље­ном по­ли­ти­ком ко­ја по­чи­ва на стал­ном пре­и­спи­ти­ва­њу и ана­ли­зи соп­стве­них гре­ша­ка. На при­мер, за­што је Ср­би­ја ту где је­сте и ка­кви про­ма­ша­ји еко­ном­ске по­ли­ти­ке су је ту до­ве­ли? За­што се не ме­ња мо­дел раз­во­ја ако је ја­сно да он да­је ло­ше ре­зул­та­те? Ко­ли­ко још де­це­ни­ја тре­ба да про­ђе ка­ко би се ова еле­мен­тар­на пи­та­ња ко­нач­но по­ста­ви­ла? За по­че­так – по­ста­вља ли их власт ма­кар са­ма се­би?

Да би др­жа­ва на­пре­до­ва­ла по­треб­ни су ди­ја­лог и раз­ме­на иде­ја а не аути­стич­но иг­но­ри­са­ње кри­ти­ке, или још го­ре, ње­но бру­тал­но гу­ше­ње. Ни­је уоби­ча­је­но да у ин­тер­вју­и­ма пред­сед­ник др­жа­ве сам се­би по­ста­вља увек иста пи­та­ња и да на њих од­го­во­ра, ни­ти је нор­мал­но да пред­сед­ник про­пи­ту­је но­ви­на­ре, уме­сто они ње­га. Ни за­глу­шу­ју­ћи мо­но­лог вла­сти ни не­у­ку­сно са­мо­ди­вље­ње не­ће по­мо­ћи да до­ђе до про­ме­не. То је ам­би­јент у ко­ме уми­ре и сва­ка на­да.

Извор: Политика