Ko izdaje Kosmet izdaće i ekonomske interese Srbije

Svedoci smo razarajuće faze samoubilačke primene kolonijalnog ekonomskog modela u Srbiji, u kome je kroz liberalizaciju trgovine, privatizaciju i precenjeni kurs dinara vremenom ugašena domaća proizvodnja i brojna radna mesta. U ekonomiji u kojoj su suštinski problemi ogroman platno-bilansni i trgovinski deficit, nezaposlenost, ugašena proizvodnja i nepostojanje domaćeg investicionog ciklusa godinama je nametana i primenjivana neoliberalna ekonomska dogma. Ona je jedino dozvoljavala poimanje i rešavanje problema kroz povećanje stranih investicija, smanjenje javne potrošnje i budžetskog deficita.

Aktuelni režim je primenjivao nepopularne mere fiskalne politike  (povećanje PDV-a), koje su dodatno smanjile prihode u budžet i povećale sivu ekonomiju. Nastavljena je i pogubna politika precenjenog kursa dinara, što je dodatno obesmislilo domaću proizvodnju, povećalo nezaposlenost i na razne načine smanjilo priliv u budžet. Građanima i privredi je dodatno sužen manevarski prostor za preživljavanje, čime je njihova sve manja potrošnja (i odgovarajući, priliv u budžet kroz poreze)  bila znatnim delom finansirana zaduživanjem.

Umesto da kako su obećale na izborima prekinu sa stranačkim zapošljavanjem,  stranke vladajuće koalicije su dodatno opteretile budžet jer su u državnu administraciju, razna ministarstva i druge korisnike budžeta zaposlile stotine svojih stranačkih aktivista, prijatelja i rođaka. Iz budžeta su i dalje izdvajali po 5000 eura po radnom mestu i davali druge privilegije koje su trebale da privuku strane investitore.

Manjak deviza i sredstava u budžetu su nadoknađivali stranim zaduživanjem, prodajom preostalih javnih preduzeća i poljoprivrednog zemljišta. Dodatno se manjak sredstava u budžetu amortizovao kašnjenjem isplata obaveza prema brojnim korisnicima budžeta, kako prema korisnicima socijalnih davanja, tako i prema korisnicima subvencija u poljoprivredi te brojnim dobavljačima roba i usluga.

Konačno, pre nekog vremena misija MMF-a je procenila da je budžetski deficit Srbije 8%, što otprilike znači da do kraja godine treba obezbediti dodatnih 1,5 milijarde eura ili nekako uštedeti što veći deo.

Svedoci smo i ozbiljne pukotine koja je nastala u vladajućoj koaliciji povodom sunovrata ekonomije i situacije u državnom budžetu. Pukotina nije nastala zbog brige o ekonomskom položaju građana, već zbog međusobnog zalaženja u vlastiti,  „suvereni“, stranački posed kako bi se kakvim-takvim uštedama smanjio pritisak na budžet.

Tako su proteklih dana i nedelja delimično zatvorena ili se trenutno rešavaju  pojedina otvorena pitanja u vezi štednje u budžetu koja zadiru u interes neke od članica vladajuće koalicije. Tako, na primer, pitanje zamrzavanja plata i penzija ne odgovara koaliciji oko SPS-a zbog nepomirljivog stava PUPS-a i to pitanje je i dalje otvoreno. Pitanje vraćanja dela poreskih prihoda sa lokalnih samouprava na republički nivo rešeno je na skupštini na „štetu“ URS-a.

Time je reverzibilno uskraćen dodatni prihod koji je lokalnim samoupravama u proteklom mandatu na račun republičke kase obezbedio lično Dinkić, navodno na ime dodatnog investiranja a u praksi stranačkog zapošljavanja. Konačno, kroz medije je najavljena privatizacija Telekoma i nekih drugih preduzeća ali se u poslednjim izjavama Vučića povodom tog pitanja oseća otpor prema ulasku u sopstveni posed, verovatno zbog jedinstvene mogućnosti Telekoma da u  značajnoj meri amortizuje dodatno stranačko zapošljavanje.

Potrebna promena ekonomskog modela u Srbiji

Smatramo da su većina (čast i poštovanje izuzecima) aktuelnih stavova i rasprava  o načinima rešavanja budžetskog deficita i izlasku Srbije iz ekonomske krize koje vode stranke vlasti, većina stranaka opozicije, mediji i ekonomski analitičari besmislene i jalove, jer su zasnovane na neoliberalnoj ekonomskoj dogmi, „presipanju iz šupljeg u prazno“ i ne vode trajnom rešenju ekonomske krize u Srbiji.

Smatramo da je jedini put ka rešavanju mnogih sudbonosnih državnih, političkih i nacionalnih pitanja za Srbiju i srpski narod napuštanje pogubnog neoliberalnog ekonomskog modela i prelazak na ekonomski model primereniji zemljama u razvoju, u kome je znatno veća uloga države u razvoju privrede. To bi vodilo realnom povećanju zaposlenosti, agregatne tražnje i bruto nacionalnog dohotka na koji bi se konstantno i snažno sve većim  prihodima punio državni budžet.

Bez punog budžeta ne mogu se obnoviti urušeni zdravstveni i penzioni sistem, kao i socijalna zaštita. Ne mogu se sprovesti ni mere za brigu o porodici, kao ni podići odgovarajući obrazovni sistem i vaspostaviti nacionalna kultura. Bez punog budžeta nema suštinske nezavisnosti i samostalne spoljne politike. Bez punog budžeta ne mogu funkcionisati vojska, policija i bezbednosne službe, pa se na odgovarajući način ne može braniti bezbednost, integritet i teritorijalni suverenitet. Konačno bez punog budžeta nema ni ozbiljne borbe za povratak Kosova i Metohije pod puni suverenitet države Srbije.

Osnova novog ekonomskog modela Srbije treba da bude  zasnovana na ekspanzivnoj monetarnoj politici koja treba biti usmerena na privredni razvoj. Potrebno je pokretanje kapitalnih investicionih projekata, kao što su izrada puteva, elektrana, druge infrastrukture, sistema za navodnjavanje i sl. Ideja je da se svaki rad, sirovina, komponenta, proizvod i usluga koje je moguće obezbediti iz domaćih izvora – finansiraju iz ekspanzivne monetarne politike NBS, tj. iz strogo kontrolisane za te svrhe namenske primarne emisije.

Ova emisija novca nikako ne bi smela da se odlije van svoje osnovne namene, u potrošnju ili za saniranje budžetskog deficita, što bi vodilo znatnom porastu inflacije. Ovakav ekonomski model su  primenjivale zemlje kao što su Japan,  Južna Koreja, Singapur i Tajvan u periodu kada su se razvijale kroz substitucija uvoza i stvaranje osnova za izvoz. Sada na primer ovakav model primenjuju zemlje koje se ubrzano razvijaju kao što su Indonezija i Vijetnam. Ovakva  razvojna monetarna politika povećala bi zaposlenost.

Sve što se za kapitalne investicije ne bi moglo obezbediti kroz domaća sredstva potrebno je obezbediti kroz dugoročne devizne izvore finansiranja.To bi na primer mogao biti Fond za održivi razvoj koga bi osnovala, kontrolisala i vodila srpska dijaspora.

Drugi dugoročni devizni izvori finansiranja podrazumevaju suštinsku drugačiju politiku u vezi sa ekonomskim i političkim  integracijama. Kroz status posmatrača (a kasnije i punog članstva) u Evroazijskoj ekonomskoj zajednici i statusa člana osnivača Evroazijske razvojne banke stekli bi se mnogo bolji uslovi za pristup ogromnom tržištu, ali i za pristup sredstvima za kreditiranje razvoja određenih grana industrija i kapitalnih investicija  koje su bitne radi izgradnje zajedničkih, uklopivih proizvodnih lanaca unutar zajednice i radi što veće ekonomske autonomije zemalja članica u odnosu na ostatak sveta.

Ciklus substitucije uvoza

Važan deo novog ekonomskog modela je i ciklus substitucije uvoza i promena režima deviznog kursa. Potrebno je napuštanje postojećeg fluktuirajućeg deviznog kursa u režimu monetarnog sidra i prelazak na režim pokretnog koridora. To bi vodilo opreznom, postepenom, dugoročnom obaranju kursa u kome bi se na svaki period od 6 meseci određivale gornja i donja granica u kojoj bi se kurs menjao. Samo obaranje kursa dovelo bi do smanjenja  uvoza i aktivnosti poslovnih ljudi na organizovanju njegove substitucije iz domaćih izvora.

Ciklus bi trebalo  započeti sa grupom proizvoda koji su najlakši za substituciju, tj. koji  zahtevaju najmanje vremena za organizaciju proizvodnje i najmanje ulaganja. Proces finansiranja bi stimulisala NBS za opremu koju je moguće nabaviti u zemlji i kroz reformisani bankarski sistem poslovne banke srednjoročnim deviznim kreditima.

Potrebno je ovaj proces pospešiti ciljanim carinskim i vancarinskim barijerama za uvoz robe za koju želimo da substituišemo uvoz. Substitucija uvoza bi povećala zapošljavanje, što bi povećalo potrošnju, agregatnu tražnju i bruto nacionalni dohodak. Sve to bi povećalo priliv sredstava u budžet usled indirektnih poreskih prihoda kroz veću potrošnju i naplatu PDV-a, kao i direktne poreske prihode na lične dohotke novozaposlenih. Postepeno bi se smanjio  i  trgovinski i platno-bilansni deficit sa inostranstvom. Država bi imala više sredstava da dodatno stimuliše substituciju uvoza i izvoz. Tako bi se uspostavila pozitivna povratna sprega i nastavio ciklus substitucije uvoza na drugu grupu proizvoda gde je substitucija teža i traži veća ulaganja i duže vreme.
Sve mere koje smo spomenuli podrazumevaju promenu ekonomskog modela i uglavnom su dugoročne. Obzirom da je u javnosti aktuelizovano pitanje ušteda u budžetu dužni smo da ovom prilikom navedemo i neke od kratkoročnih i srednjoročnih mera za smanjenje budžetskog deficita:
• Ukidanje svih pogubnih, neefikasnih i selektivnih ekonomskih mera koje se finansiraju iz budžeta a koje nemaju za krajnji cilj povratni efekat na povećanje poreskih prihoda (stimulacija stranih investitora za otvaranje radnih mesta, krediti za poboljšanje likvidnosti, i sl.)

• Dospeće glavnica i kamata inostranih dugova po raznim osnovama su u poslednje vreme jedan od najvećih izdataka iz budžeta Srbije (sada i preko 200 miliona eura mesečno). Potreban je prekid saradnje sa MMF-om radi onemogućavanja mešanja u ekonomsku politiku i prekid pogubne politike kapitalizacije duga emitovanjem evroobveznica koje se troše za održavanje režima u životu. Potrebno je kada se steknu uslovi fazno, prevremeno vraćanje dugova kako bi se oslobodili plaćanja kamata.

• Povećanje budžetskih prihoda kroz deliberalizaciju spoljne trgovine. Potrebno je vraćanje carina za pojedine vrste proizvoda radi substitucije uvoza i vraćanje akciza na luksuznu robu.

• Potpuno ispražnjen i dekapitalizovani penzioni fond je jedan od najvećih potrošača budžeta sa preko 2,5 milijardi eura godišnje. Smatramo da je potrebna postepena sanacija penzionog fonda kroz obezbeđenje drugih izvora prihoda za potrebe isplate penzija i postepeno smanjenje udela koji se finansira iz budžeta. Smatramo da je potreban prenos dela vlasništva pojedinih uspešnih domaćih preduzeća i banaka (na primer Telekom i Komercijalna banka) sa države na penzioni fond na osnovu ranijih dugogodišnjih zahvatanja iz penzionog fonda. Smatramo da bi bilo korisno i da država otkupi neku od stranih banaka i preda je na upravljanje penzionom fondu.

• Ubacivanje u jedinstveni konsolidovani bilans institucija koje su deo državne strukture a koje imaju sopstvene prihode. Smanjivanje privilegovanog položaja i ukidanje nepotrebnih agencija kao što je to bilo obećano u koalicionom sporazumu, ali je ostalo mrtvo slovo na papiru.

• Uštede kroz uvođenje jedinstvenih platnih razreda za sve zaposlene i usklađivanje plata naniže u državnoj upravi, lokalnim samoupravama, javnim i komunalnim preduzećima i državnim institucijama i agencijama.

• Reorganizacija i povećanje efikasnosti državne uprave kroz pojednostavljenje birokratizovanih radnih procedura oslanjanjem na međusobno povezane informacione sisteme. Ako banke mogu elektronski razmenjivati podatke i dokumente sa kreditnim biroom, berzom i centralnim registrom zašto to ne bi mogli između sebe i organi državne uprave kada se od građana i privrednika zahteva dostavljanje pojedinih podataka i dokumenata (izvod, državljansvo i sl.).

• Promena strukture poreskih prihoda. Smanjenje udela direktnih poreskih prihoda (PDV) koji na isti način oporezuju i bogate i siromašnije delove društva u odnosu na direktne, progresivne poreske prihode na imovinu, kapital, dividende i sl.

• Vraćanje u budžet direktnih poreskih prihoda od ličnih dohodaka radnika kroz substituciju uvoza. Ova sredstva se inače kroz ogromnu kupovinu uvoznih proizvoda odlivaju ka budžetima zemalja iz kojih uvozimo kroz finansiranje ličnih dohodaka inostranih radnika.

• Iz budžeta se izdvaja 800 miliona eura godišnje za održavanje socijalnog mira, tj. za minimalno održavanje u životu preko 150 proizvodnih državnih preduzeća u tzv. „restruktuiranju“.

Nakon napuštanja pogubnog neoliberalnog modela iz ove grupe preduzeća će se sigurno pronaći kandidati za prvi ili drugi ciklus ulaganja radi brze substitucije uvoza. Na taj način bi posle izvesnog vremena pojedina preduzeća prestala da budu teret, tj. postala dodatni izvor priliva sredstava u budžet.

Suštinsko pitanje, moralno pitanje

Gorenavedenim merama i promenom ekonomskog modela koji smo predložili u prošlom tekstu jasno smo pokazali da postoji alternativa postojećem ekonomskom modelu i drugačijem rešavanju problema budžetskog deficita kao i svih drugih gorućih ekonomskih problema. Građani moraju da znaju da je borba protiv korupcije veoma važna ali da ne treba da se sprovodi selektivno i za dnevno političke svrhe. Ova borba, iako veoma važna, mora biti tek drugi, strateški cilj. Prvi neizostavno mora biti promena pogubnog ekonomskog modela i njegova zamena primerenijim koji će biti od znatno veće koristi građanima, privredi i državi. Ta promena treba da vodi povećanju bruto nacionalnog dohotka i budžetskih prihoda što je za više reda veličina veći iznos od vrednosti zloupotreba kojom se bavi aktuelna borba protiv korupcije.

Problem je u tome što globalni monopoli to veoma dobro znaju pa kroz kontrolisane medije pružaju svojim poslušnicima priliku da borbu protiv korupcije nametnu kao najvažije i jedino pitanje. Problem je i u tome što režim u potpunosti ignoriše bilo kakva rešenja koja odstupaju od dogme i interesa njihovih inostranih gazdi. Problem je i u tome što režim ne dozvoljava da drugačije mišljenje o rešavanju ekonomskih problema dođe do većine građana Srbije.

Građani Srbije ne bi smeli da budu u zabludi kako su vodeći ljudi aktuelnog i proteklih režima neobavešteni i da ne znaju šta rade. Oni odlično znaju šta rade kada je u pitanju ekonomski položaj Srbije kao što odlično znaju kakvu izdaju čine kada svesno krše Ustav Srbije u vezi Kosova i Metohije.

Građani takođe moraju da znaju da ne postoji takozvano doticanje dna kada je  u pitanju ekonomsko propadanje građana i privrede. Propadanju nema kraja ako mu se sami ne suprostavimo. Nema dna, ima samo padanja na nivo ekonomija sve siromašnijih zemalja do nivoa zemalja podsaharske Afrike. Našim vlastodršcima je jedino bitno da dobiju podršku za ostajanje na vlasti od globalnih monopola bez obzira kakav nivo siromaštva bio u Srbiji.

Zato moramo jasno reći. Onaj ko je omogućio globalnim monopolima da se u Srbiji uvede i do danas sprovodi kolonijalni ekonomski model koji je doveo do gubitka ogromnog broja radnih mesta zapravo je pogazio ustavom garantovano pravo na rad.

Za mnoge od onih koju su nekako uspeli da zadrže svoja radna mesta pogaženo je poštovanje dostojanstva ličnosti na radu, pravična naknada za rad i druga prava garantovana članom 60. Ustava Srbije. Kašnjenjem i neizvršenjem budžetskih obaveza prekršena su i brojna druga prava korisnika penzija, korisnika socijalnih i zdravstvenih usluga i svih drugih korisnika budžeta.

Zato nije čudo da su oni koji su od petooktobarskih promena naovamo temeljno i dosledno gazili član 60. Ustava ovih dana pogazili i ceo Ustav. Zato je onaj ko je izdao ekonomski interes građana Srbije ovih dana izdao i Kosovo i Metohiju.

Obzirom da je nedomaćinski, nenarodni režim podržan od globalnih monopola još uvek na vlasti i da se i dalje služi bezočnim lažima radi gajenja lažne nade dozvolite nam da preformulišemo zaključak:

Ko izda Kosovo i Metohiju nastaviće da temeljno i dosledno izdaje i ekonomski interes građana Srbije.

Izvor: Dveri srpske