Kolosalna obmana ili mit o stranim inesticijama

Strane investicije su u političkoj vlasti Srbije postale dežurni mit kojim se zamajava javnost i odvlači pažnja od stvarnih problema. Taj mit je još jedan deo kolosalne obmane koja, pored bezočnosti političkih lidera, razotkriva u kojoj meri oni ne razumeju kako savremeni svet funkcioniše i koje su se promene u tom svetu desile proteklih godina. Strane investicije su takođe postale deo generalnih izgovora za sva poniženja koja Zapad traži od Srbije, od hapšenja haških optuženika pa do izdaje Kosova i Metohije.

Politički lideri poručuju da se to mora uraditi jer neće biti stranih investicija. Predsednik vlade Ivica Dačić je čak nedavno tvrdio da se institucije Srbije na severu Kosova moraju ukinuti jer od toga zavise strane investicije. Pod izgovorom još uvek nepostojećih stranih investicija vlasti Srbije uništavaju ono malo preostale ekonomije i države i tvrde da je to za dobrobit građana i države jer će se na taj način dovesti strani investitori. Mit o stranim investicijama je ustvari postao poguban za Srbiju.

U politici je, veruje se, gotovo sve dozvoljeno, ali poslovni i finansijski svet, ma koliko je povezan sa politikom, funkcioniše drugačije. Ako izuzmemo prevarante i špekulante, svaki ozbiljan investitor se, naravno, prvo ozbiljno pripremi sa svim relevantnim informacijama. Velike kompanije i moćne banke imaju veoma razvijene sopstvene informativne, tačnije obaveštajne, službe i mreže i dobro znaju šta se stvarno dešava u nekoj zemlji i na potencijalnom tržištu. Znači, njihove procene se ne temelje na izjavama i medijskim igrama političara. Njima je sve poznato i jasno.

Ozbiljne investitore pre svega interesuje pravna stabilnost, postojanost pravnog sistema zemlje u koju bi da investiraju. Kada se pogleda analiza investitora u zemljama velikih stranih investicija, kao što su Kina i Vijetnam, onda je na prvom mestu stabilnost pravnog sistema a ne, na primer, jeftina radna snaga. Kakvu pravnu sigurnost ozbiljnom investitoru može da ponudi Srbija?

Kako niko u poslovnom svetu ipak nije kaluđer, ozbiljan investitor želi da sve ili u najvećoj meri bude po zakonu i da zna da je siguran da će se zakon poštovati. U Srbiji to se, nažalost, zna u poslovnim krugovima, sve zavisi od jednog ili dva čoveka koji su tog časa na vlasti, pravila se menjaju iz dana u dan i kako onda da se neko ozbiljan upusti u investicije. Pravni status zavisi od nečije volje, drugim rečima ne postoji stabilan pravni sistem.

Ništa bez domaće privrede

U savremenom svetu veliki investitori ne žele više da sami budu nosioci investicija. Pravilo je da se to radi zajedno sa domaćim lokalnim investitorom. Drugim rečima, strani investitor nije spreman da razmišlja šta bi to, na primer, moglo da se radi u Srbiji i šta bi za Srbiju bilo najbolje. Prvo, dakle, treba da se razvije unutrašnja ekonomije i prepusti domaćim privrednicima i preduzetnicima da svoje ideje sprovedu u delo, pa da se onda prepoznaju proizvod i perspektiva i potom se kao strani partner pojavi investitor. Nijedna privreda na svetu ne može da se obnovi i razvije bez prevashodno domaćih privrednika i investitora. To je jednostavno tako.

U poslednje vreme se na svetskom investicionom tržištu pojavljuje i još jedan uslov – da zemlja u koju se investira nije u Evropskoj uniji (EU). Prema analizi londonskog Ekonomist intelidžens instituta, gotovo svi investitori poslednjih nekoliko godina koji se obraćaju za savet tom institutu među uslovima postavljaju i to da je zemlja izvan EU. Jer EU je prepuna opterećujućih pravila i ograničenja, a i finansijski sistem nije dovoljno pouzdan, pa se sve više nastoji izbeći taj ekonomski prostor. To bi mogla da bude prednost Srbije, ali sa religijskom ambicijom Beograda da po svaku cenu pripada EU, pa čak i ako Srbija ne bude članica Unije, gotovo je sigurno da strani investitori neće biti entuzijasti.

Kako sada stoje stvari, Srbija je još daleko od dva osnovna uslova – pravne stabilnosti i ohrabrivanja domaćih preduzetnika i investitora. Uprkos dosadašnjim pogubnim iskustvima, očigledno je da vlast u Srbiji ne misli da je pravna stabilnost ključni uslov za investicije i svu nadu polažu u politiku, u političku podršku pre svega Zapada i u izjave i obećanja zapadnih lidera. Samo da Srbija ispuni sve šta oni traže. I to je potpuno pogrešno nadanje. Da li je moguće da lideri Srbije ne razumeju ili ne znaju kakve su se političke promene desile na Zapadu u posljednjih nekoliko decenija? Države, državni aparati, ili vlade više nemaju novca, nemaju fondove, vlade su na Zapadu razvlašćene. Nije to više vreme hladnog rata, kada su zapadne vlade imale fondove kojima su kreditirale zemlje miljenice. Toga više nema i novac je sada nije kod vlada, nego u velikim korporacijama i privatnim kompanijama.

One imaju svoju poslovnu logiku i njihove vlade ih jednostavno ne mogu naterati da investiraju tamo gde oni ne vide dovoljno poslovnog razloga. Njihove vlade istovremeno ne mogu čak biti ni garanti njihovim poslovima jer za takvo što ne postoje više mehanizmi, a vladine garancije više nisu dovoljne jer vlade više nemaju para. Zapadne vlade su ustvari postale lobističke grupe a nikako garanti i oni koji odlučuju o investicijama kompanija.

Druga stvar su fondovi za pomoć inostranstvu. Ti fondovi su nedovoljni i ne mogu se smatrati investicijama, a uz to sredstva iz tih fondova su uslovljena kupovinom robe ili opreme koje zemlje davaoci nameću i diktiraju. To je ustvari domaći posao gde vlada, krijući se iza humanitarnih poslova, novcem svojih poreskih obveznika obezbeđuje tržište za svoje kompanije. Od toga ne može da se živi nego, naprotiv, može samo da se ima štete, to je uništavanje privrede zemlje kojoj je pomoć namenjena. Na tom principu funkcioniše i EU.

JAT je promašaj

Veliki problem je i ono što se do sada događalo u Srbiji. Odluke o takozvanim stranim investicijama su praktično bile u vlasništvu jednog čoveka ili jedne partije, i izvan te grupe ljudi ništa se nije moglo uraditi. Možda i gore od toga je činjenica da je vlada Srbije stranim investitorima, samo da bi došli, davala neuobičajene olakšice, od cena struje i poreza, do davanja gotovog novca za plate radnika, vrlo često je to čak više od stvarnih plata zaposlenih. Sve je to finansirano kreditima koje je uzimala Srbija, pa su strane investicije veća šteta za Srbiju nego da ih uopšte nije bilo.

Takve uslove mogli su da prihvate samo investitori prevaranti, a nikako ozbiljan poslovni svet. U slučaju Fijata to je čak zasmetalo i ne baš tako gadljivoj Evropskoj komisiji, koja je već pokrenula istragu o subvencijama koje Srbija daje toj italijanskoj fabrici. Evropska komisija je pokrenula istragu na osnovu obaveze ne prema Srbiji, nego prema pravilima EU, pošto Fijat dolazi iz zemlje članice EU.

Kako stoje stvari, sa tom praksom se nastavilo, a najsvežiji primer je dovođenje kompanije Etihad u JAT Ervejz. Da se i ne govori o nepoštovanju zakona, jer nije bilo tendera, nego je problem sama struktura posla. Stvorena je nova kompanija Er Srbija sa 49 odsto vlasništva Etihada i 51 procenat države Srbije. Sve dugova Jata preuzela je država Srbija a nova kompanija startuje sa kreditom od 200 miliona evra, koje je dao Abu Dabi. Znači, dugovi Jata ostaju a nova mešovita kompanija kreće sa kreditom. Ako se računaju postojeći dugovi, onda je ta strana investicija koštala Srbiju nešto preko 300 miliona evra. Strani investitor nije uložio praktično ništa jer kompanija kreće sa kreditom. I sve je to rezultat entuzijazma jednog čoveka, njegove želje i na neki način privatne ambicije. Sve to, nažalost, ne ohrabruje ozbiljne investitore i Srbiju još više gura u propast.

Istovremeno, Srbija uporno koči, gotovo odbija, jedinu ozbiljnu i sigurnu stranu investiciju – gasovod Južni tok. Zašto? Niko pouzdano ne zna, nego može samo da sluti. Nije mali broj ni domaćih investitora koji godinama čekaju na razne dozvole i nikako da ih dobiju iako imaju spreman novac i projekte. I, što je još veći problem, ništa se u javnosti ne zna šta se stvarno događa i pod kojim uslovima vlasti Srbije raznim strancima nude ono malo što je ostalo. Svi poslovni ugovori imaju i tajne delove, u osnovi ključne, to su tajne, od Fijata pa do najnovijeg ugovora sa Etihadom. Investicije tako liče na tajne privatne poslove lidera Srbije, a ne na pravno utemeljene i ekonomski obrazložene poslove, od kojih zavise ne samo država Srbije nego i životi mnogih njenih građana.

I sve se to manje ili više zna. Mnogo je uglednih ekonomista u Srbiji koji tamo gde imaju pristupa upozoravaju i daju predloge, ali ništa ne vredi, ništa se ne menja. Vlada Srbije je toliko daleko od realnosti i ta daljina se graniči sa sumnjom da je upravo ta demokratski izabrana vlast najveći neprijatelj države i naroda koje predstavlja. Teško je, naravno, poverovati da je to zaista tako, ali se ta ocena nameće snagom činjenica.

66 ilijardi stranim bankama

Umesto promena, sada se javnosti nude ideje o angažovanju stranaca u vođenju ekonomije i finansija Srbije. Angažovanje stranih eksperata nije nepoznata praksa, ali je svaki primer veoma specifičan i bez velikih rezultata. Velika Britanija ima mnogo stranaca na važnim mestima, ali su angažovani isključivo iz zemalja Komonvelta. i to onih u kojima je britanska kraljica šef države, kao što su Kanada, Australija i Novi Zeland. U vreme carske Rusije su raspisivani i međunarodni konkursi za državne poslove, pa su onda dovođeni najbolji, i to pod jasnim ugovorom.

Ne sme se takođe zaboraviti da je i poslednji predsednik vlade socijalističke Jugoslavije Ante Marković doveo stranog eksperta Džefrija Saksa, što je bio jedan od uvoda u raspad zemlje. Srbiji su potrebna rešenja na temelju konkretne i specifične realnosti, a ne stranci koji možda znaju neki model iz knjiga ili prakse ekonomskih ubica iz Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ali nemaju pojma o onome šta čini realnost Srbije. I, ne tako malo važno, koliko to košta? Uz to, te ideje spadaju među veće uvrede i poniženja ekonomista i privrednika u Srbiji a o političkim posledicama da se i ne govori.

Ako se od istorije nešto može naučiti, onda je to osnovna lekcija da ni jedna zemlja nije uspela da se ekonomski oporavi bez unutrašnje snage i angažovanja sopstvenih potencijala. Drugim rečima, Srbija mora da krene od domaćih investitora, da stimuliše njih, a ne strance. Domaće investitore treba osloboditi straha i dati im šansu da iznesu svoje ideje i pokušaju da ih sprovode. Kada nešto naprave, onda neće biti problem da oni sami, a ne ministri, pronađu strane partnere. Domaće investitore mora da prati i adekvatan finansijski sistem.

Ovaj sadašnji finansijski sistem u Srbiji nema mogućnosti za to jer je on temeljen na interesima stranih, u osnovi prevarantskih, banaka, čiji je cilj pljačka Srbije, a ne njen razvoj. U poslednjih 12 godina strane banke su iznele iz Srbije oko 66 milijardi evra. Ubrzano gašenje najvećih domaćih banaka je verovatno najveći zločin u istoriji Srbije. Neophodne su domaće, i to male banke, lokalno raspoređene, koje mogu da prate preduzetnike i pronalaze rešenja za njihove probleme. Za to ima potencijala jer Srbija je, uprkos svemu, još uvek bogata zemlja. Privatna štednja je, na primer, i pored krize, oko osam milijardi evra. To je veliki potencijal. Osnovni uslov za tu ključnu promenu je da i političari moraju temeljno da menjaju svoj način rada. Vlada jedne zemlje je njen servis, ona je na usluzi svojim građanima i privrednicima, njen posao, dakle, nije da govori građanima šta će da rade i da im preti „teškim odlukama“, nego da im pomogne u onome šta oni sami rade, u njihovim idejama i životima, a u okvirima zakona koji su doneseni konsenzusom.

Ali, da bi se te promene desile, pre svega su potrebne političke promene, neophodna je promena političkog modela uspostavljenog posle pada vlasti Slobodana Miloševića. Politika je problem ekonomije Srbije. Ako je suditi prema onome šta se sada događa u Srbiji, teško je verovati da će se bilo koja od tih neophodnih promena i desiti. Lideri Srbije se još uvek vrte u nasleđenim političkim zamkama i ličnim interesima. Utisak je da ovi ljudi koji su sada na vlasti jednostavno ne umeju i ne mogu drugačije. Sve drugo su iluzije, gubljenje vremena i kolosalna obmana.

U međuvremenu Srbija je dospela na stopu nezaposlenosti, zvanično, od 25 odsto, a procenjuje se da bi uskoro mogla dostići 28 procenata. I tu će navodno stati stopa nezaposlenosti. Valjda nema više ko da izgubi posao. Nezaposlenost među mladim ljudima je preko 50 procenata. Uz to, više od 700.000 ljudi zavisi od neke vrste socijalne pomoći, što znači da su na granici ili ispod granice bede, siromaštva. Aktuelna vlada se od početka godine zadužila oko 3,5 milijarde evra, a da bi javne finansije preživele ovu godinu, potrebne su još dve milijarde evra.

Izvor: Novi Standard