Недодирљиве банке – мирном животу је дошао крај

Што се тиче највећих банака са Волстрита, лондонског Ситија и осталих финансијских центара Запада, увек је важио принцип „Too Big to Fail“, односно „Превише велики, да би пропали“. Такве банке са звучним брендовима су спадале у категорију „недодирљивих“, у категорију „светих крава“ које су осуђене на вечито постојање. То није чудно: смрт само једне, било које, „свете краве“ банкарског света  претила би да на пучину кризе пошаље не само неку – једну – земљу, већ и цео свет. Јер „свете краве“ су постојале изван такозване тржишне економије у којој је владала сурова конкуренција, велики ризици, банкроти – потпуни и технички. Њихов живот је пролазио у оазама „банкарског социјализма“… Те „оазе“ су увек од Федералног система резерви САД и државних благајни добијале потребну количину „супстрата“ који им је омогућавао живот, а који се називао „новчана ликвидност“, и који је био у облику кредита и инвестиција. Принципи „банкарског социјализма“ су у периоду последње финансијске кризе деловали из све снаге, јер су државне благајне САД, Велике Британије, низа земаља Западне Европе и Јапана за спас „светих крава“ слали износе који су, када се саберу, били тешки и  неколико билиона долара. Осим тога, преко Федералног система резерви САД, извршена је и тајна операција скоро потпуно бескаматног кредитирања  највећих банака Сједињених Држава и Западне Европе у износу од преко 16 билиона долара.

После кризе владајући кругови САД и земаља Запада су под притиском узнемирености јавности свечано објавили да ће са „банкарским социјализмом“ бити готово, и да држава више неће спасавати „свете краве“. И Барак Обама је објавио свој програм радикалног реформисања финансијско-банкарског система САД. Он је чак успео  да кроз Конгреспрогура  Дод-Франков закон, који још зову и „закон о реформисању финансијског система САД“. Међутим, у банкарском систему САД се постепено све вратило на своје место. Банке су наставиле са финансијским шпекулацијама, опет су почеле да сакупљају „лоше“ активе, да за рискантне операције користе средства клијената, да топ-менаџерима плаћају астрономске износе бонуса, да манипулишу  књиговодством, и т.д. Код политичара, јавних радника и обичних људи  се појавио песимизам. Замирисало је на нову кризу. Тачније – на други талас исте кризе.

„Најезда“ на банке, или Губитак поверења у „свету краву“

Истине ради – мора да се призна: у току кризе су неке  „свете краве“  изузимане   из принципа  „банкарског социјализма“, те су ипак „заклане“. Највећа међу њима је америчка банка „Леман брадерс“, за коју је објављено да је банкротирала.  У последње две године у финансијском свету је дошло до тенденције да се нагло повећава број „напада“ финансијских регулатора  и других органа власти на велике банке. Ту се мисли на различите поступке финансијских регулатора који истражују незаконите поступке   банака, на судске процесе против њих,  које покрећу оштећени улагачи и остали клијенти, на захтеве финансијских регулатора да банка мора оштећеним да плаћа казне и компензацију. Неретко регулатори предлажу банкама да захтеве регулишу вансудским поравнањем. Понекад су то  колективни споразуми које закључују финансијски регулатор и неколико банака. Обично у оквиру таквог колективног споразума стране одређују укупан износ казне, компензација и других одштетних захтева. Затим се временом тај износ распоређује на временске периоде и на појединачне банке.

Најактивнији су постали финансијски регулатори   САД, па Велике Британије. Финансијски регулатори САД – то су различите организације које су под министарством финансија, правде, Федералног система резерви, као и организације које су потпуно независне. Оне се специјализују на различитим финансијским тржиштима, у различитим облицима финансијских организација, различитим типовима финансијских инструмената. То је Комисија за хартије од вредности и берзу (SEC), Национална фјучерс асоцијација (NFA), Комисија за хитну берзанску трговину (CAEC),  Национална управа кредитних савеза  (NCUA), и т.д. У Сједињеним Државама се појављују и нови регулатори. На пример, у јеку хипотекарне кризе 2008.године формирана је Федерална агенција за финансирање становања (FHFA). У Великој Британији је до скора постојао само један финансијски регулатор – Управа за финансијско регулисање и надзор (FSA).Тамо је недавно започета реорганизација, те се планира да се формира неколико регулатора.

Пре финансијске кризе 2007. – 2009.године  банке САД  су исплаћивале казне које су се бројале у милионима, максимално – у десетинама милиона долара. Крајем прошлог – почетком овог века главни објекат истраге  и праћења од стране државе су постале компаније реалног сектора економије. Као основа за оптужбе најчешће су се појављивала кршења еколошких стандарда, стандарда техничке сигурности, санитарних норми и сл. На пример, 1999.године су власти САД обавезале компанију General Motors   да исплати 4,9 милијарди долара пенала и компензација због  конструкције резервоара за бензин који није био довољно заштићен од запаљивости у моделу Chevrolet Malibu(истина – адвокати компаније су на крају поступка успели да убеде судију да износ за плаћање смањи на 1,2 милијарде долара).

Највећа „најезда“ на банке САД у време пре кризе је била 2003.године. У то време регулатори су кажњавали  банке  због довођења клијената у заблуду, јер су клијенти  своја средства поверавали ради  инвестиционих операције (аналитички сектори банака су повећавали цене акција, а њих су куповали инвестициони сектори банака, у интересу клијената). Међу кажњенима су и гиганти   Волстрита,  какви су Goldman Sachs, Morgan Stanley, J.P.Morgan. Укупно је исплаћено 1,4 милијарде долара, односно по банци, просечно,  по 140 милиона долара.

Ни за кога није била тајна да се америчке судије врло пажљиво односе према свакој тужби у којој се окривљују велике банке. Они су одлично схватали да велика банка представља институцију за себе, и да од ње зависи добробит не само оних који у њој раде или који су њени клијенти, већ неретко и добробит читаве Америке. Јер  велики пенали могу да ненамерно изазову банкрот  банке, а он , опет, може у целом америчком финансијско –банкарском систему  да  изазове ефекат домина.Зато су се судије трудиле да се колико год могу склањају од разматрања таквих тужби, те су се консултовали са одговарајућим финансијским регулаторима. Таква врста «телефонског права» је  у америчком животу прихватана за норму.

После финансијске кризе

Међутим, у последње две-три године финансијски регулатори, органи тужилачког надзора и судови САД су неочекивано почели да демонстрирају повећан интерес уопште за банке, да иницирају истраге, да храбро и принципијелно доносе пресуде. У почетку су основне жртве «најезде» због нечега биле неамеричке банке, углавном европске, а посебно британске. Почетком ове деценије највећа европска банка  HSBS Holdings Plc, која је имала своје јединице у САД,   оптужена је за прање прљавог новца и за сарадњу са наркокартелима  Мексика. Руководство банке се потрудило  да скандал забашури и брзо је признало своју кривицу. Извинило се Сенату САД, а почетком 2012.године је банка платила пенале од 1,9 милијарди долара. Исте  године, летом, у САД је почела нова серија истрага рада банке, она је оптужена за сумњиве операције у различитим регионима и земљама света, између осталог и на Кајманским острвима, у Ирану, Саудијској Арабији, Мексику и Сирији.

У току те године  у САД се појавио и скандал због манипулација   неких банки  (скоро све су биле европске) у вези са међубанкарским каматним стопама ЛИБОР (у јеку финансијске кризе, ујесен 2008.године, оне су снижавале ту стопу). По једној банци одређивани су пенали у стотинама милиона долара. Крајем 2012.године највећа швајцарска банка UBS је кажњена са 1,5 милијарди долара, од којих су 1,2 милијарде плаћене САД-у, а преостали део износа – Великој Британији, Швајцарској, Јапану. Међу кажњеним банкама су били и гиганти Лондонског Ситија, прво Barclays.

Неки експерти и новинари су претпостављали да су финансијски регулатори САД почетком текуће деценије почели да се баве изборним „најездама“, јер су као главне објекте бирали европске банке. Сматрано је да су се америчке банке уз помоћ својих финансијских регулатора бориле против своје конкуренције. Испоставило се да та  верзија није издржала проверу времена. Чињенице су показивале да су и банке са Волстрита доспеле у спискове објеката који ће бити истражени.  Тако су и америчке банке због различитих грехова кажњаване – због прања прљавог новца, због сакривања прихода у офшор зонама, због прикривања тачних финансијских резултата и сл.

Обрачун због махинација са хипотекарним кредитима

Највећи грех банака Сједињених Држава су непоштене операције на тржишту хипотекарних кредита које су и изазвале финансијску кризу. Банке су одобравале хипотекарне кредите, које су затим „паковалe“ и продавалeу облику дужничких хартија, aове су се вртеле на тржишту  фондова. Та врста манипулација се назива „секјуритизација“ кредита. У почетку су хипотекарни кредити били врло ниског квалитета, те су зато и хипотекарне хартије биле близу „ђубрета“. Куповале су их државне хипотекарне агенције САД FannieMae  и FreddieMac, али су се затим те агенције нашле на ивици банкрота  и влада их је спасила захваљујући новцу пореских обвезника. Криза још није била завршена, а у земљи је настала права  правцата збрка: банке су почеле да из кућа исељавају стотине хиљада својих клијената који су подигли хипотекарне кредите. А многи међу њима су, са своје стране, почели да америчким судовима подносе тужбе, жалећи се на несавесно понашање банака и захтевајући да им се њихове куће врате. Тужиоци су изјављивали да банке нису поклањале довољно пажње детаљима и да су често хипотекарне уговоре сторнирали без дужне пажње, уз помоћ такозваног robo-signing-а – брзог и површинског упознавања са документима. Обама је различитим институцијама наложио да размотре насталу ситуацију, да уколико је то неопходно поштеним клијентима банака врате њихове станове, да казне несавесне банкаре и да преко пенала којима су банке кажњаване формирају фондове за надокнаду штете. Кључна фигура државе која је покретала захтеве у вези са хипотекарним кредитима је постала Федерална агенција за стамбено финансирање (Federal Housing Finance Agency– FHFA).

На црном списку америчких банака се нашла  Bank of America. У јуну 2011.године она је преко споразума, потписаног са регулаторима, исплатила 8,5 милијарди долара. Међутим, прича о BankofAmerica тиме није била завршена.  Ујесен 2013.године FHFAје објавила да има намеру да казни банку са још 6 милијарди долара. Истине ради, треба рећи да BankofAmerica до 2008.године  није била главни играч на тржишту хипотекарног кредитирања. Међутим, у јеку кризе (2008.године) она је купила компанију Countrywide Financial, која се активно бавила „препакивањем“ хипотекарних кредита и, најзад се нашла на ивици банкротирања. Тако је BankofAmerica стекла компанију која је била врло задужена сакривеним дуговима. Банка која је навикла на живот „недодирљивих“ била је сигурна да ће наћи начин да „свари“ новостечену компанију.

Финансијски регулатори су израчунали  да је Bank of America  заједно са компанијом Countrywide Financialу купно агенцијама САД FannieMae  и FreddieMac продала хипотекарне кредите у рекордном износу од 5 милијарди долара. На другом месту је америчка банка ЈPMorganChase  (33 милијарде долара), на трећем – британска банка RoyalBankofScotland (30 милијарди долара). На списку осумњичених се нашло 17 америчких и европских банака. Америчке су биле практично све највеће банке са Волстрита. Европске – осим Royal Bank of Scotland  – швајцарска CreditSuisse и британска Barclays.

Отприлике годину дана после тога,     лета  2012. године,   5 банака које су биле умешане у хипотекарне афере (Wells Fargo, J.P. Morgan Chase, Citigroup, Bank of America, Ally Financial) су се сложиле да регулаторима уплате 25 милијарди долара у оквиру предсудског  мирења. Планирано је да  се од   укупног износа  издвоји  17 милијарди долара, које ће се искористити    да би се олакшала исплата  клијентима банака, оштећеним због хипотекарних кредита (исплате би биле неготовинске, просечно до 1,5 – 2,0 хиљаде долара по породици). Још 5 милијарди долара ће бити усмерено у специјалне фондове савезних држава. Из тих фондова оштећени грађани ће добити директне новчане компензације за штету која је настала због принудног исељавања из кућа у периоду од 2008. до 2011.године (под условом да се поднесе документација којом ће се доказати  да је исељавање извршено кршењем услова, предвиђених  уговорима о кредитирању).

Последњи велики колективни споразум   власти САД  су постигле у марту 2013.године. Споразум обухвата 13 највећих банака које су се обавезале да ће специјалном фонду да уплате компензацију у укупној вредности од 9,3 милијарде долара. Међу америчким банкама по величини износа за уплату у фонд опет је прво место заузела Bank of America.  Иза ње су такви становници Волстрита као Wells Fargo, JP Morgan Chase, Citigroup, Goldman Sachs, Morgan Stanlez.

Главни циљ постаје банка JP Morgan Chase

Ако је у почетку главни објекат истраге због оптужби за банкарске махинације са хипотекарним кредитима била Bank of America, која је по снази, већ по традицији увек међу првих пет, а понекад и међу прве три банке Волстрита, ујесен 2013.године први ред „црног списка“ је заузела банка JP Morgan Chase. Међу банкама са Волстрита она је по активама (2,3 билиона долара тренутно) стабилно држала прво место…

У октобру ове годие медији су саопштили да ће JP Morgan Chase властима САД исплатити 13 милијарди долара у замену за прекид истраге због пословања банке у области хипотекарног кредитирања. Одговарајући  споразум је  руководство те банке потписало са Министарством правде САД. То је апсолутни рекорд по компензацији које су власти САД икада добиле од приватног бизниса. Уосталом, по низу показатеља  банка JP Morgan Chase  је још раније постала „рекордер“, али је она сматрала да о неким својим „достигнућима“ не треба да  говори гласно. Од 2008.године до почетка септембра 2013. судски и правни трошкови JP Morgan су премашили 18 милијарди долара, што је рекорд за америчке банке. Ту спадају трошкови због најразличитијих грехова банке: прања прљавог новца, манипулисања стопама ЛИБОР, нетачног приказивања финансијског стања, увођења  у заблуду клијената у вези са стварном ценом купљених акција (труст – операције) и тд. Најновији  скандал који је дигао велику буку разбуктао се у вези са причом, названом „лондонски кит“: трејдер британске филијале банке JP Morgan Chase  је манипулисањем финансијским инструментима направио губитке од преко 6 милијарди долара. Финансијски регулатори САД и Велике Британије су током истраге открили хрпу прекршаја банке, те су JP Morgan Chase  казнили са 1 милијардом долара. То је било у септембру 2013.године, а већ у октобру банка је постала „јунак“ у скандалу због хипотекарних кредита и хипотекарних хартија.

Спор  између банке JP Morgan Chaseи власти САД због регулисања одштетних захтева у вези са хипотекарним аферама претходне деценије траје јако дуго. Банка се постепено повлачила. Почетком године JP Morgan Chaseје предложила САД – властима  да исплати око 3 милијарде долара по   федералним тужбама (тј. због истрага  финансијских регулатора), као и по тужбама  преварених инвеститора који су у своје време дошли у посед потпуно безвредних хипотекарних хартија, а које је у промет пустила та банка. Власти су закључиле да је то премало. После неколико месеци, у септембру ове године, медији су објавили да ће стране можда да се зауставе на 11 милијарди долара. 18.октобра су се појавила незванична саопштења да се JP Morgan Chase  слаже да исплати 4 милијарде долара у циљу намирења по захтевима Федералне агенције за стамбено финансирање. Међутим, то је представљало само део коначног договора са Министарством правде САД, који  је, како је већ речено, износио 13 милијарди долара.  Истовремено је исплата 13 милијарди долара требало да гарантује да ће убудуће сви захтеви грађанско-правног карактера по хипотекарним пословима према банци бити затворени како на федералном нивоу, тако и на нивоу савезних држава. При томе су и JP Morgan Chase, и Bank of America  принуђени да плаћају не само за сопствене хипотекарне грехове, већ и за грехове оних компанија које су те  банке  стекле у време кризе.  У вези са тим је значајно признање Џозефа Грундфеста,  бившег члана комисије за хартије од вредности и берзу САД (SEC). Он је изјавио да су већину спорних хипотекарних послова правиле банке које је банка JP Morgan Chase купила за време финансијске кризе на молбу америчких власти, а не зато што је то желела. Очигледно је да је банка са влашћу имала неки прећутни договор, по коме  је тада њој омогућено да ради сопственог спасавања добије астрономске износе новца – како по линији министарства финансија, тако и преко Федералног система резерви. 2008.године  JP Morgan Chase је прискочила у помоћ америчким властима и тако стекла Bear Stearns  и Washington Mutual, који су се нашли на ивици банкрота. То су биле   две компаније које су ставиле у промет лавовски део „отровних“ обвезница у укупном износу од 33 милијарде долара, за чију су продају федералне хипотекарне агенције Fannie Mae  и Freddie Mac  оптужиле банку.

JP Morgan Chase пада у минус

„Посете финансијских регулатора“ су почеле да се осећају у финансијском положају банке. Банка JP Morgan Chase спада у малобројне банке  Волстрита  која је успела да прође кроз буру финансијске кризе без губитака у својим годишњим, па чак и тромесечним извештајима. Почев од 2004.године JP Morgan Chase  у својим тромесечним извештајима исказује позитивне финансијске резултате, тј. добит. Али у извештају за 3.тромесечје 2013.године банка је први пут исказала губитак од 380 милиона долара. А само годину дана пре тога, у 3. тромесечју 2012.године, банка је имала добит од 5,7 милијарди долара. А у другом тромесечју  2013. године добит је износила 6,5 милијарди долара. Аналитичари сматрају да је до губитка  дошло због судских трошкова од 7,2 милијарде долара. То су трошкови за адвокате, припрему и вођење преговора са финансијским регулаторима, исплаћене новчане казне и компензације. Највећи део тих трошкова  у 3. тромесечју су улагања у специјални фонд за покриће трошкова у оквиру споразума који је постигнут  са министарством правде. Ипак,  банци је успело да се у једном правцу осигура од нових „посета“ регулатора, али у другим су регулационе организације наставиле да воде истраге  о пословању JP Morgan Chase-а. На пример, у припреми је оптужница због подмитљивости (конкретно – при пријему у радни однос рођака руководилаца кинеских државних компанија), због манипулисања најбитнијим тржишним стопама, због намештања финансијског стања и сл. Ни „хипотекарна тема“ није потпуно затворена: није искључено да ће се покренути нове кривичне пријаве, што такође може банци да донесе озбиљне трошкове.

Притисак власти на банке због финансијских регулатора, тужилаштва и судова сваке године је све јачи. Крајем августа ове године експерти Бloomberg–а су саопштили да је шест највећих банака САД   од 2008.године потрошило 103 милијарде долара на исплату компензација и регулисање различитих одштетних захтева који су долазили од обичних људи (инвеститора, оних који су узели хипотекарни кредит, осталих категорија клијената банака), као и од државе. У Бloomberg–у су израчунали да су за пет година банке својим акционарима исплатиле мање дивиденди него што је остављено новца по судовима. Аутори истраживања су упозорили да се губици банака највероватније неће ограничити на стотине милијарди долара, а одштетни захтеви незадовољних инвеститора и државе могу да се појављују  још читаву деценију. Другим речима, Бloomberg  упозорава да због „посета“  у минус може да доспе много „недодирљивих“ банака.

Негативна расположења америчког друштва према банкама

Поставља се питање: шта је то, што је  условило толико јачање правног притиска на највеће банке? Разлога је неколико. Најпре, постоји све јаче незадовољство америчког друштва према свету банака. То доказују многобројне анкете јавног мњења. Никада, још од кризе 1929-1933.године,  народ Америке није осећао толику мржњу према банкарима које су данас почели да називају „банкстери“ (тј. банкари-гангстери). Од 2005.године до 2010. банке су домаћинствима  САД  послале око 9,3 милиона порука о губитку права на откуп  хипотеке, односно –  приближно  35 милиона људи је изгубило своје домове. Према неким проценама губљење права на откуп у САД 2014.године може да дође до цифре од 14 милиона. Наравно, број исељавања није исто што и број оних који су изгубили право на откуп, али више од три четвртине губитака тог права   за период 2005. – 2010.године – преко 7,2 милиона – довео је до исељавања породица  из њихових кућа.  То значи да је преко 20 милиона Американаца изгубило кров над главом. Само у 2010.годинибанке су одузеле 1,05 мил. објеката некретнина. Наравно, нису се сви исељени клијенти банака нашли на улици.  Неко се преселио у јефтиније куће или једнособне станове, или се привремено   уселио код рођака или  пријатеља. Али, истовремено, има много Американаца који и данас живе  у градићима од шатора, у такозваним пустињским насељима (slab-cities in the desert), у прихватилиштима за бескућнике.  Много је милиона оних који настављају  да  осећају  хипотекарну кризу од прошле деценије,  и  који своје тешкоће и патње тачно повезују за банке. Број тужби које су обични Американци предали судовима због различитих кршења и злоупотреба  банкара  у земљи се броји стотинама хиљада. У категорију оних које су банкари  повредили доспели су и представници добростојећих  слојева америчког друштва – то су они који су набављали дужничке хипотекарне хартије које су, како се испоставило, спадале у „ђубре“ или су биле „отровне“. Од таквих инвеститора у судове су доспеле десетине хиљада оптужница. Никада пре  у историји САД (чак ни 30-их година 20.века) није постојало толико  оптужница, невероватних по броју, против банкара.

Америчка елита против банкара са Волстрита

Део политички активног дела америчког друштва се труди да се на сваки начин избори за кардиналну перестројку комплетног банкарско-финансијског система САД. Многи схватају да   управо садашњи новчано-кредитни модел америчке економије  прети постојању Америке као суверене државе. Јер власт у Америци данас припада не народу и народним изабраницима (конгресу САД), већ главним акционарима Федералног система резерви. Та приватна корпорација врши емисију америчког долара (по Уставу САД то спада у овлашћења Конгреса), у дужничкој омчи држи владу (кредитирање у облику куповине благајничких записа), контролише скоро све америчке банке и својим кредитима потпомаже много великих банака лондонског Ситија, Швајцарске и других земаља Западне Европе. Онај део америчке елите који размишља трезвено одлично схвата да су управо банке криве за претеће процесе до којих долази у Америци последњих педесет година, какви су консеквентна деиндустријализација земље, социјална поларизација америчког друштва, нестајање средње класе и масовна пауперизација нижих слојева, увлачење земље у ратне авантуре у различитим деловима света, јачање америчких интереса које се шири на читаву планету, без обзира што то за Америку представља  непримерено бреме. Тај део америчке елите (називају их „патриоти“, „изолационисти“, „конституционалисти“, „националисти“ и сл.) банке Волстрита осећају као јасно изражене космополитске институције за које Америка представља само привремену базу.

У чврсте представнике патриотског дела америчке елите спадају: познати друштвени активиста и економиста Линдон Ларуш, отац реганомике Пол Крејг Робертс, конгресмен-републиканац, учесник „Чајанка покрета“, загрижени противник Федералног система резерви  Рон Пол и његов син Рендал Пол (сада сенатор савезне државе Кентаки и такође активни учесник „чајанка-покрета“).  Уз њих се могу сврстати и Патрик Бјукенен, Џеси Хелмс, Курт Велдон, Пол Вајрихи и други.  Сви ти људи себе углавном сврставају у десно крило републиканаца, мада се међу њима могу наћи и демократе, а има доста и „независних“ или представника мањих партија. Неки аналитичари претпостављају да се много „изолациониста“ и „патриота“, а тиме и противника Волстрита, може наћи и међу официрима и генералима Пентагона, као  и у  министарству правде. У Доњем дому Конгреса такође има доста „изолациониста“ и противника Волстрита. То доказују, конкретно, резултати гласања о низу законских пројеката  против банкстера (на пример – пројекти закона о обнављању важења Закона Гласа-Стигола, као и закона о потпуном аудиту ФЕД-а). Није искључено да иза акција финансијских регулатора које су напред описане стоје представници управо наведених кругова.

Још неке верзије о „посетама“ банкама

Постоје и друге верзије „посета“ банкама. Има аутора који сматрају да су њихови иницијатори правне компаније. Стварно, правни бизнис је у САД изузетно агресиван, он стално тражи нову зараду, лобира за доношење закона који ће повећавати потражњу његових услуга. У САД сада има око 50 хиљада правних фирми. 2008.године приход свих правних фирми и правника САД који се тиме самостално баве  је износио 10,8 милијарди долара. При том је бруто доходак  преко милијарде долара годишње имало 13 највећих правних фирми. Адвокатске и друге правне канцеларије су после финансијске кризе почеле врло активно да се  „хране“  уз банке. Прво, банке су почеле саме  да се појављују као тужиоци; многе тужбе банака су испровоциране последњом финансијском кризом, банке своје кредите и остале активе „избијају“ из руку клијената, а има и много несугласица међу самим банкама. Друго, банке се судски штите од финансијских регулатора и увређених клијената. Треће, како би остварили своја права,  финансијски регулатори и увређени клијенти  морају да користе помоћ правника. Крајем прошле године број колективних  и индивидуалних грађанских тужби којима су тужене банке због хипотекарних кредита је износио близу 100 хиљада. Томе треба додати тужбе инвеститора који су на финансијском тржишту купили безвредне хипотекарне хартије, као и захтеве финансијских регулатора и различитих државних институција. Све то захтева скупе правничке услуге. Али без обзира на то, правне фирме тешко да се могу посматрати као иницијатори (бар – не главни) „посета“ банкама.

Постоји и објашњење, још невероватније, зашто се појавио толики број „посета“ банкама: кажу да на тај начин држава покушава да запуши рупе које су се појавиле у буџету. Казне које банке уплаћују државној благајни данас се мере милијардама долара, али тешко да се оне могу сматрати за битан извор средстава за буџет (да подсетимо да се трошкови федералног буџета САД мере у билионима долара).

Постоји и верзија према којој садашње „посете“ банкама Волстрита представљају исказивање вечите „закулисне“ борбе два водећа клана: Рокфелерових и   Ротшилдових. Ова верзија делује по принципу „што горе – то боље“, те тај принцип подрива банкарски систем САД. А подривање банкарског система  САД  ће Федерални систем  резерви заједно са његовом ковницом довести до краха. Према низу процена данас у ФЕД-у најважније позиције заузимају Рокфелерови и њихови миљеници. Уместо садашњег папирно-доларског стандарда, чији крах убрзавају,  Ротшилдови предлажу овакву или онакву варијанту златног стандарда. И тако ће се они опет наћи на коњу – баш као што је то  било у време класичног златног стандарда 19.века или бар златно-доларског стандарда из времена Бретон-Вудовог девизног система.

Последице „посета“ банкама

Уосталом, „посете“ банкама се не ограничавају само на истраге које воде финансијски  регулатори и на расправе по судовима.  Тај правац нападања  на банке условно може да се назове правним. Осим њега постоји и законодавни правац – припремање  различитих закона и њихово протурање у Конгрес, а то су закони који су  усмерени  на ограничавање свевлашћа банкара и њихове потпуне самосталности која не подлеже никаквој контроли. Најјаснији  и најупорнији  борац у том погледу је био Рон Пол, а сада његов начин рада на Капитол хилу наставља његов син Рендал.

Постоји и информативни правац, кроз који медији критикују банкарски систем САД (и ФЕД); откривајући различите махинације  и лоповлук појединих банака, они врше финансијско-просветни рад са становништвом, помажу јавне покрете типа „Заузми Волстрит!“. Има много аналитичара који скрећу пажњу да је број антибанкарских публикација у медијима САД у периоду после финансијске кризе повећан много пута у односу на број публикација  које су постојале пре кризе. Критички тон који се односи на банке постао је норма чак и за тако конзервативно  издање какво је Wall-Street Journal. Садашња крајња узнемиреност  банака у америчкој штампи постојала је само 30-их година, у време ондашње кризе и депресије и у време   храбрих поступака председника Ф.Рузвелта који су се односили на  ограничење похлепе банака.

Уосталом, за сада није никако могуће   потпуно схватити ко иницира „посете“ некадашњим „светим кравама“ америчког капитализма. Претпоставке да су то генерали из Пентагона, руководство министарства правде, Ротшилдови, неки анонимни сарадници Беле куће или неко сасвим други – само су хипотезе. Ко год да је то иницирао, он се у томе ослања на расположење које носе протести широких слојева америчког друштва. У сваком случају  – те „посете“  поткопавају банкарски систем САД и прете крахом америчког долара.

Извор: Фонд Стратешке културе