Неједнакост и економски раст

Најбоље чувана тајна светске економске кризе излази на видело – опрезно, дозирано, лагано. Тек сада, са закашњењем од седам година, упире се прст у основни узрок настанка и трајања кризе – реч је о проблему вишедеценијског раста економске неједнакости. Деформације у расподели које су довеле до страховитог социјалног и економског раслојавања нису само најважнији узрок кризе већ су и највећа препрека изласку из стања „секуларне стагнације“, у коме се светска економија налази[1].

На проблем неједнакости економска струка је последњих деценија гледала са висине и са презиром. Већина економиста која држи до себе и своје репутације верује да драма растуће неједнакости не спада у проблем којим економија треба да се бави. Економија је тобоже егзактна наука, а проблеми расподеле и социјалне правде, те трице и кучине, домен су политичке филозофије или филозофије морала. Велики гуру неолиберализма Фон Хајек исказивао је недвосмислену гадљивост према појму социјална правда, називао ју је фатаморганом, и на сваки помен социјалне правде одмах је вадио свој (интелектуални) пиштољ.

Преовлађујући етичко-економски став, назовимо то тако, почивао је на тези о „преливању“ (тзв. trickle-down economics) – када је богатима добро, свима ће бити боље, јер ће богати креирати нова радна места и привредни раст. Да би богатима било добро, одсудно је важно да порези за богате буду што нижи. Исто то, само мало другачије, садржано је у тези по којој (економска) плима подиже све бродове, па и оне мале, убоге чунове. Наравно, увек је реч о варирању теза које почивају на тзв. економији понуде (supply-side economics).

Овај надасве „егзактан“ економски приступ проблему расподеле и неједнакости данас је доведен у питање. Стручни кругови се утркују износећи анализе којима се потврђује да су током кризе социјалне разлике додатно порасле и да је економска политика, како је већ и (неолиберални) ред, поново била на страни богатих, с тим да до ефекта преливања није дошло.

Нова радна места су креирана, али армије људи раде на слабо, очајно слабо плаћеним радним местима, или раде повремено и привремено. Упркос статистичком расту броја запослених, буџети се споро пуне јер се на мале плате порези или не плаћају или су они у апсолутном износу веома ниски. Мале плате значе и малу куповну моћ, а мала куповна моћ смањује приходе буџета од ПДВ и сличних пореза. И даље је на сцени феномен који смо гледали и у времену пре кризе и током њеног трајања – државе из буџета дају социјалну помоћ и великом броју запослених, јер су њихова примања недовољна и за најскромнији живот.

Проблем расподеле и неједнакости више није само морални већ и прворазредни економски проблем.

Који то стручни кругови упозоравају на то да је управо проблем неједнакости препрека привредном расту? Можда „блесави левичари“ (loony left), неуки дирижисти, нереформисани марксисти? Не.

У хору који сада упозорава да проблем неједнакости јесте препрека привредном расту налазе се ММФ, америчка централна банка (ФЕД), рејтинг агенција Standard & Пооре’s, инвестициона банка Morgan Stanley, да поменем само нека од познатих и неочекиваних имена. Медији који су се до пре пар месеци изругивали Пикетију сада као да прелазе на његову страну, и на страну танушне мањине, која одавно упозорава на проблем неједнакости [2].

Анализе које стоје иза оваквих упозорења су једноставне. Огроман број људи, њих око 90 процената, живи све теже и све горе и њихова потрошња стагнира или чак опада. Како је живот све неизвеснији, они све мање троше, све се мање задужују или журе да се раздуже. Укупна тражња пада, а са њом и привредни раст. Овај проблем је највидљивији у Европи, и то не само на њеној периферији.

На другој страни, богати плаћају све ниже порезе, њихове примања расту, вредност њихове имовине (некретнина и акција) је све већа јер су камате готово на нули. Политика бесомучног штампања новца и нултих камата је створила велику шпекулативну тражњу на берзама и на тржиштима некретнина и тако подигла њихову вредност.

То може бити добра вест за произвођаче јахти, приватних авиона, луксузних аутомобила, за пластичне хирурге, за елитне проститутке, за трговце уметничким предметима и накитом, али за укупно стање економије то је небитно.

Анализе које помињем су значајан аналитички преокрет, тим значајнији што долази од институција које су стубови модерног капитализма. Упркос значаја ових анализа и упозорења, тешко је веровати да ће она довести и до значајних практичних помака у економској политици или до промене владајуће парадигме. Силе којима овакво стање одговара су превише моћне, превише бруталне и аморалне. Ипак и упркос томе, раст неједнакости и њен утицај на економски раст постали су тема о којој се коначно озбиљно дебатује.

Шта ово значи за мале и слабе државе попут Србије? Апсолутно ништа. Упркос поменутим анализама (својим и туђим), упркос искуству, ММФ ће и даље инсистирати на програму штедње – за балканске и ине урођенике важе друга правила.

Србија ће бити или у рецесији или ће имати слаб и недовољан привредни раст. Плате ће и даље бити ниске, релативна задуженост грађана, привреде и државе ће расти. Државна имовина ће се продавати, а Србија ће тонути у све већу беду и безнађе.

А српски економисти? Они ће наставити да једнако очарано аплаудирају ММФ, да се слажу са његовим предлозима, да игноришу сва искуства и све анализе које се не уклапају у доктрину која се проповеда.

А српски политичари? Они ће наставити да објашњавају како је сретна будућност ту, на домак руке, на линији хоризонта.

Србија живи мимо света и до ње не допире оно што се на великој сцени збива.

___________________________

Упутнице:

[1] О расподели као основном узроку кризе сам писао почетком 2008. године у тексту Срце финансијске таме

https://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/.

Синтагму „секуларна стагнација“ је сковао Лоренс Самерс.

[2] Заинтересовани могу погледати следеће текстове:

http://www.imf.org/external/pubs/ft/sdn/2014/sdn1402.pdf

http://www.morganstanleyfa.com/public/projectfiles/02386f9f-409c-4cc9-bc6b-13574637ec1d.pdf

https://www.globalcreditportal.com/ratingsdirect/renderArticle.do?articleId=1351366&SctArtId=255732&from=CM&nsl_code=LIME&sourceObjectId=8741033&sourceRevId=1&fee_ind=N&exp_date=20240804-19:41:13#ContactInfo

http://www.federalreserve.gov/pubs/bulletin/2014/pdf/scf14.pdf

Извор: Блог Небојше Катића