Nova evropska realnost i regionalni bankroti

Zapadna javnost se svakodnevno medijski bombarduje političkim zaoštravanjima sa Rusijom, krizom u Ukrajini, neverovatnim uvredama na račun ruskog predsednika Vladimira Putina, islamistima i opštim besom prema svima u svetu koji nisu po volji Zapada. Sve je to velika obmana jer se, utisak je, time pre svega prikrivaju ili potiskuju one stvarne vesti, ključni događaji od kojih zavise sudbine ne samo ljudi nego i mnogih država, a reč je o stanju u ekonomiji i zabrinjavajuće narastajućim dugovima. Veći deo sveta, a iznad svega Zapad, toliko je dužan da praktično te dugove nije moguće bilo kada vratiti. Istovremeno, ekonomski razvoj na Zapadu i u Evropi je u zastoju, pa se umesto vraćanja dugova ekonomski privid održava novim dugovanjima i štampanjem papirnog novca.

U skladu sa starom engleskom tradicijom da je najveći greh reći javno ono što svi znaju, i ta nova realnost ekonomskog i finansijskog kolapsa se medijski potiskuje, ali događaji su neumoljivi govorilo se o njima ili ćutalo. Ti događaji su stvarne i jedino važne vesti, i čine osnovu te nove realnosti. Kada je reč o Evropi, gde je kriza i najozbiljnija, trebalo bi izdvojiti nekolicinu događaja koji su neprijatni dokazi i globalne i evropske ekonomske scene. Prvi u nizu je uvođenje negativne kamate na depozite, štednju, i građana i kompanija. Prva je tim putem krenula Švajcarska, u čijim bankama sada vlasnici para moraju da plate da bi im njihov novac banke čuvale. Ta negativna kamata je sada 1,3 odsto.

FENOMEN NEGATIVNIH KAMATA

Istovremeno, Nacionalna banka Švajcarske ukinula je veštačku vezanost franka za evro, što je bila politička odluka pre pet godina. Poruka je jasna: sudbina evra je neizvesna i švajcarski franak na vreme beži. Potom je sličan put izabrala i Danska, koja je članica Evropske unije, ali izvan evro-sistema U danskim bankama je na štednju i depozite kompanija uvedena negativna kamata od takođe 1,3 odsto sa tendencijom da naraste na 1,7. Danski bankari kažu da su se na to odlučili zbog toga što imaju previše novca u depozitima, a nema kreditne aktivnost pošto ne postoje investicije i ekonomski razvoj. I zato, ako bi platili bilo kakvu kamatu na štednju onda su na gubitku jer nema kredita, pa nema ni zarade od štednje. A ako i ima neke investicione aktivnosti, onda banke bukvalno besplatno dobijaju novac od Centralne banke i nije im ni potreban onaj iz štednje.

Posebno je zanimljivo da se na negativne kamate odlučila i jedna od najvećih švajcarskih i globalnih kompanija Nestle. Nestle sada izdaje obveznice, bondove, a ne akcije, sa negativnom kamatom. Nestle se dakle pojavljuje kao veća garancija za čuvanje novca, takozvano parkiranje, nego mnoge države. Istovremeno, to znači da Nestle sada dobija novac ne za džabe, ustvari vlasnici tih para plaćaju da bi ga dali Nestleu, pa onda ta kompanija nema ni potrebe da diže kredite za svoje poslove. To je izuzetno važan i donekle opasan proces jer to je nova faza takozvanog korporativizma, a korporativizam je drugi naziv za fašizam.

Negativne kamate uvode i države za svoje obveznice. Nemačka već mesecima prodaje svoje kratkoročne obveznice, one sa rokom dospeća od šest meseci, sa negativnom kamatom, a to rade i neke druge manje države. U tom delu državnih poslova izgleda da je više reč o manipulaciji finansijsko-političke elite. Naime, državne obveznice sa negativnom kamatom kupuju se zbog novog paketa Evropske centralne banke štampanja 1.300 milijardi evra. Tim paketom će se na tržištu mesečno otkupljivati državne i kompanijske obveznice u ratama od po 60 milijardi evra i onda špekulanti dolaze do tih „papira“ i po cenu negativnih kamata kako bi ih prodali Evropskoj centralnoj banci po pozitivnim kamatama. Razlika između negativne i pozitivne kamate je zarada špekulanata.

Negativne kamate svedoče o izuzetno neprijatnom stanju. Prvo, poverenje na tržištu praktično je nestalo i ljudi su spremni da plate kako bi sačuvali koliko-toliko svog novca. Drugo, ne postoji ekonomski razvoj, pre svega u Evropi, i novac nema gde da se uloži, ne postoje investicije, a istovremeno su toliki nesigurnost i nepoverenje i prema tržištu i prema vladama koje donose odluke da je bolje i izgubiti na negativnim kamatama nego sve što neko ima. Engleska banka, na primer, naplaćuje, dakle negativne kamate, čuvanje novca i banaka i kompanija, i to dnevno. Odgovornost ili krivica je i na centralnim bankama koje praktično daju besplatno novac, pa zašto bi onda banke plaćale kamate na štednju. Ni to, međutim, nije dovoljno, nije efikasno, jer taj besplatan novac mahom završava u berzanskim manipulacijama, a ne u realnoj ekonomiji. I treće, negativne kamate su prve uvele zemlje koje nisu u evro-sistemu – Švajcarska i Danska. To znači da sumnje u opstanak evra postaju sve ozbiljnije i novac beži izvan evrozone. A to bekstvo košta i izgleda da je nepoverenje toliko da se mnogima više isplati da plate negativnu kamatu nego da čekaju sudbinu evrozone.

KIPARSKI I GRČKI TEST

Od izbijanja krize 2007. i 2008. godine praktično ništa nije učinjeno i ukupno stanje se samo pogoršava. Prema podacima globalnog instituta MakKinzi od 2007. godine, globalni dug je porastao za 17 procenata, 57 hiljada milijardi dolara. Na Zapadu je, međutim, situacija daleko nepovoljnija, i to pre svega u javnim, državnim finansijama. Javni dug zemalja Grupe 7 (G7), koje sebe predstavljaju kao najrazvijenije, je u tom periodu porastao za 40 odsto i sada čini 120 procenata njihovog bruto društvenog proizvoda (BDP). I to su podaci do kojih je moguće doći pa se ustvari stvarni dug i ne zna. Britanski ekonomisti procenjuju da nema realnih mogućnosti da se ti dugovi ikada vrate, pa je najverovatniji scenario masovni bankrot, i to država. Oni tvrde da su unilateralni bankroti država jedini način da se iščiste bilansi javnih finansija. Zemlje jednostavno ne mogu da vrate svoje dugove, to je toliko veliki novac. To je posebno izraženo u evrozoni, gde je većina zemalja, pre svega na jugu EU, praktično zadužena u stranoj valuti. Za njih je evro strana valuta, iako pripadaju sistemu evrozone pošto one nemaju tradicionalne ekonomske instrumente prilagođavanja svojih valuta ekonomskoj realnosti, a i finansijsku politiku određuju bogate zemlje severa Evrope.

U EU je u toku razrađivanje raznih modela kako izvesti i regulisati, znači kontrolisati, te državne bankrote. Prvi test je obavljen na Kipru. Tamo su depoziti građana i kompanija jednostavno oduzeti, oteti. I onda se čekala reakcija, i desilo se da je to prošlo, mada nije jasno kakve su sve tajne dogovore kiparske banke sklopile sa oštećenim depozitarima. I, kada se verovalo da je taj model uspeo, onda je vlada Kipra iznenadila EU sklapanjem ugovora sa Rusijom o pravu na korišćenje luke u Limasolu za ruske ratne brodove. A među gubitnicima na Kipru je mnogo ruskih građana i kompanija. Ugovor Kipra i Rusije ozbiljan je udarac politici EU, koji nagoveštava dalji raspad te evropske integracije.

Potom je usledio model Grčke. Grčki poverioci su već, kako se to u žargonu kaže, „ošišani“ za skoro 40 odsto svojih potraživanja mada su ti dugovi završili na tržištu dugovanja, pa je na njima već neko i zaradio. Grčki model se još razrađuje i analizira njegov krajnji rezultat, ali ne zbog rešavanja krize nego zbog procene koliko će koštati i kakve bi posledice na evro-sistem mogao da izazove definitivan bankrot Grčke i njeno izbacivanje iz evrozone.

PAD AUSTRIJSKE REGIJE

Posle Grčke najnoviji model su regionalni bankroti, bankrotiranje državnih regija, koje su neka vrsta poludržava, federalnih jedinica. Na taj način bi se prikrilo da su države bankrotirale. Sve je u prezentaciji. Prva zemlja gde se taj model testira je Austrija, čijoj regiji, federalnoj jedinici Koruškoj, preti bankrot. Bankrot toj alpskoj regiji preti zbog garancija koje je regionalna vlada dala sada propaloj Hipo Alpe Adrija banci. Vlada Austrije je odbila da plati 10,2 milijardi evra, kolike su dospele garancije za dugove te banke koje je izdala vlada Koruške. Vlada u Beču je do sada dala 5,5 milijardi evra novca poreskih obveznika za dugove Hipo Alpe Adrija banke, ali ne želi više.

Austrijska centralna banka već je suspendovala plaćanje dugova te banke do 2016. godine. Bankrot regije Koruške je, tvrde finansijski stručnjaci, praktično potpuno siguran jer njena vlada nema mogućnost da pokrije te gubitke. Uz bankrot, cenu će platiti i vlasnici obveznica Koruške, koji će, procenjuje se, izgubiti 50 odsto svojih potraživanja. To je novi sistem u evrozoni, gde obaveze ne snose samo dužnici nego i poverioci, koji se već primenjuje u Nemačkoj i Austriji, a od iduće godine će biti obavezan u celom evro-sistemu. Zavisno od razvoja bankrota Koruške, taj model bi se mogao primeniti i na druge regije u zemljama evrozone. Procenjuje se da bi prve na redu mogle da budu Valona u Belgiji i Sicilija u Italiji.

Izgleda da je Austrija novo uvežbavanje krize, na šta upućuje i aktiviranje poznatog mehanizma kreditnih agencija. Jedna od njih Fič je već smanjila tri A (AAA) kreditni rejting Austrije na AA+ sa objašnjenjem da se dugovi te zemlje gomilaju. U ovoj godini, tvrdi ta agencija, dugovi Austrije će dostići 89 odsto BDP, što je za 15 procenata više nego pre 18 meseci. Fič ukazuje da su austrijske banke suočene sa gubicima kredita u Ukrajini i na Balkanu, kao i Rusiji. U tom zemljama su kreditne linije austrijske banaka oko 194 milijardi evra, što je 59 odsto austrijskog BDP, i malo je verovatno da će najveći deo tih kredita ikad biti vraćen. Austrija je u tim zemljama takođe dosta izgubila zbog švajcarskog franka, za koji su bili vezani mnogi krediti, posebno stambeni. Na te gubitke je Austrija već potrošila 11 odsto svog društvenog proizvoda.

RASPAD EVROZONE

Ako je suditi po iskustvu, onda su i Grčka i Austrija samo instrumenti šire pre svega političke igre. Otvaranje krize u Austriji i sumnje u konačan dogovor Grčke i njenih kreditora prate i autoritativna istraživanja raspoloženja velikih investitora, tačnije onih koji upravljaju tržištima, čime se stvara klima u javnom mnjenju Evrope. To je već toliko puta viđeno. Najnovije istraživanje konsultantske kuće Sentiks (Sentix) pokazuje da skoro 38 odsto mahom nemačkih investitora veruje da će se evrozona raspasti tokom narednih 12 meseci i da će to inicirati izlazak Grčke iz evro-sistema. Pre mesec dana u takav razvoj događaja je verovalo 22,5 odsto investitora, pa se tako veliko povećanje za kratko vreme tumači naglim pogoršanjem situacije u evrozoni. U julu prošle godine, na primer, samo je 5,7 odsto investitora verovalo u kolaps evra. U februaru ove godine istraživanje novinske agencije Rojters pokazalo je da je 25 odsto investitora sigurno da će Grčka izaći iz evro-sistema tokom 2015. jer, veruju, da je potpuno neizvesno da će ta zemlja dobiti treći paket pomoći vredan između 30 i 50 milijardi evra. Iako je postojeći aranžman pomoći produžen za četiri meseca u Briselu tvrde da razgovori o trećem paketu još nisu ni počeli, a vreme prolazi.

Ono što, međutim, najviše zabrinjava je što su sve to političke manipulacije, a ne pokušaj stvarnog iznalaženja rešenja za dugogodišnju krizu. Potiskivanje stvarnih vesti iz medija ne može rešiti ništa, a još manje sve vidljiviji pokušaji da se kriza koristi za političke ciljeve. Na primer, za uspostavljanje vlasti nad zemljama dužnicima i rušenje demokratskih institucija u cilju uspostavljanja nadnacionalne uprave i oduzimanja suvereniteta nacionalnim državama. Ili zašto baš sada Austrija? Da li zbog njenih veza sa Rusijom ili kao poruka onima koji imaju veze sa Ukrajinom, Balkanom i Mađarskom? A niko ne govori kako je uopšte došlo do tolikih dugova ili zašto su austrijske banke pod političkim pritiscima plasirale toliki novac u zemlje Balkana i Istočne Evrope i, konačno, čiji je to bio novac i gde su ogromne zarade minulih godina završile. Ili zašto se ne kaže ko je već godinama prezaduženu Grčku nagovarao da u Dubai investira 70 milijardi dolara, šestinu svog duga, koje se kasnije propale. Sve je to politika, a ne ekonomija. Cena te politike će tek biti plaćena i naplaćena. Možda naplata upravo počne od onih zemalja koje su i najveće žrtve.

Izvor: Novi Standard