Обама и Си или најава болног раскида

Пошто се све више уздају једна у другу када је реч о одрживом економском расту, Америка и Кина су упале у класичну замку међусобне зависности, те се љуте због промена правила аранжмана. Симптоми ове подмукле патологије јасно су се видели за време недавне посете кинеског председника Си Ђинпинга Америци. Мало тога је постигнуто, а пут пред нама је и даље је опасан.

Међусобна зависност између Америке и Кине је настала касних 70-тих, када су САД биле у канџама стагнације и инфлације, а кинеска економија је била неефикасна након Културне револуције. Обема земљама је био потребан рецепт за обнову и раст, те су се окренуле једна другој у браку из користи. Кина је обезбеђивала јефтину робу која је омогућавала америчким потрошачима са ограниченим приходима да саставе крај с крајем, а САД су обезбеђивале спољну потражњу која је подупирала стратегију за раст Денга Сјаопинга, која је била руковођена извозом.

Током година се овај аранжман преобразио у дубљи однос. Пошто им је недостајала уштеђевина и у жељи за растом, САД су се све више ослањале на огроман резервоар суфицитне уштеђевине Кине да би саставиле крај с крајем. Везујући своју валуту за долар, Кинези су изградили огроман залог у Америчком трезору, што је Америци помогло да покрије рекордне буџетске дефиците.

Америка је Кини обезбедила и стабилност и стубове раста. Кина је омогућила САД да избегну све веће опасности недовољне уштеђевине, непромишљене фискалне политике и слабог раста прихода по домаћинству.

Али економска међусобна зависност је нестабилна колико и људска. Један партнер се на крају промени, док други остаје да виси, осећајући се презрено.

Кина се сада мења, а Америци се то не допада. Кина не само да врши ребаланс свог економског модела тако што се пребацује са извоза на потрошњу, већ и редефинише свој национални карактер. Усвојила је снажнију спољну политику у Јужном кинеском мору, пригрлила је националистичку жудњу подмлађивања, што је уоквирено оним што Си назива „кинеским сном“. И почела је да мења облик међународне финансијске архитектуре новим институцијама као што је Азијска банка за инвестиције у инфраструктури, Нова развојна банка и фонд Пут свиле.

Због реакције САД Кина је неспокојна, нарочито због америчког такозваног „азијског стуба“, или „стратешког ребалансирања“, са својом позадином обуздавања Кине. САД признају да је потребно повећати улогу Кине у постојећим институцијама Бретон Вудса (Међународни монетарни фонд и Светска банка); али, када не остваре успех, узјогуне се због изградње кинеских институција. А, иако САД већ дуго апелују на Кину да свој модел раста усмери ка приватној потрошњи, нелагодно им је због многобројних импликација те промене.

Нелагода Америке великим делом одражава неуспех да се ухвати у коштац са својим суштинским економским проблемима – углавном с мањком националне штедње. Стопа нето националне штедње (компаније, домаћинства и влада заједно) чинила је само 2,9 одсто националног дохотка средином 2015, што је мање од половине просека од 6,3 одсто током последње три деценије 20. века.

Пошто Кина прелази са суфицитне штедње на апсорпцију штедње, користећи своје суфиците да изгради безбедну мрежу за кинески народ, а не да субвенционише уштеђевину Американаца, Сједињеним Државама, којима уштеђевина мањка, биће тешко да попуне тај јаз.

Америчка монетарна политика такође открива још један слој међусобне зависности. Наводећи међународне забринутости, нарочито спори раст Кине, као главни разлог за одлагање дуго очекиваног скока каматне стопе у септембру, Федералне резерве готово да нису оставиле сумњу када је реч о кључној улози коју Кина има у одржавању још крхког опоравка САД.

И то с добрим разлогом – извоз САД, који је чинио рекордних 13,7 одсто БДП у четвртом кварталу 2013 – што је повећање од 10,6 одсто, колико је износио у првом кварталу 2009 – пао је на 12,7 одсто БДП средином 2015. Пошто је домаћа потражња још слаба, реална потрошња расте по анемичној стопи од 1,4 одсто у протеклих 7,5 година – САД је више него икад потребан раст извоза. Зато је прогноза за Кину, америчко треће по величини извозно тржиште, које и најбрже бележи раст, од суштинске важности за Федералне резерве.

Овај аспект међусобне зависности је глобалан по размери. У протеклих десет година Кина је чинила просечних 1,6 процентних поена раста светског БДП годишње, што је више него двоструко од заједничког доприноса од 0,7 процентних поена такозваних напредних економија. Чак и ако њен раст БДП успори на 6,8 одсто ове године, Кина би допринела мало већем расту него што ће највероватније напредни свет. Готово да не чуди то што су изгледи за раст Кине толико важни политичким одлучиоцима широм света.

Говорећи у Сијетлу 22. септембра, Си је истакао потребу да и САД и Кина продубе своје „међусобно разумевање стратешких намера“ као кључни циљ билатералних односа. А ипак, његови разговори са америчким председником Бараком Обамом имају недостатке баш у том погледу. Агенду су више дефинисала неповезана питања – сајбер безбедност, климатске промене и процена тржишта – него разумевање стратешких изазова с којима се обе земље суочавају саме и заједно.

Штавише, готово да није било наговештаја значајног напретка, чак и кад је реч о питањима о којима су Си и Обама разговарали. Обе стране су поздравиле ново обавезивање на размене на високом нивоу када је реч о сајбер криминалу; али САД само што не уведу санкције кинеским компанијама које су се окористиле од ужасног шпијунирања. Иначе, поново су истакли потребу за споразумом о билатералним инвестицијама „високог стандарда“; али готово да није било назнака о озбиљној иницијативи у вези са индустријама које би биле заштићене од таквог споразума („негативна листа“).

У замци мреже међусобне зависности однос САД и Кине постао је прожет несугласицама и оптужбама. У људском понашању крај ове патологије обично представља болан раскид. Управо завршен самит између Обаме и Сија готово да није резултовао ничим што би одбацило такву могућност.

Аутор је предавач на Универзитету Јејл и бивши председавајући Морган Стенлија у Азији

Извор: Project Syndicate/Данас

Коментари

1 Коментара на Обама и Си или најава болног раскида